Srbija zapravo ima jednostranačku skupštinu

1
1289

Srbija je dobila zakon o budžetu za narednu godinu koji je pozitivno ocenjen od strane Fiskalnog saveta. Zakon je, formalno gledano, dobio podršku većine poslanika u Skupštini i sve to površinski deluje kao najobičnija stvar. Ono što Srbiju u ovoj uobičajenosti razlikuje od svih zemalja koje imaju pluralistički sistem jeste sada već čvrsti običaj da se manjinskoj opoziciji ne dozvoljava učešće u parlamentarnoj raspravi o zakonima. Sve to jako podseća na kratkotrajno stanje u novoj Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata kada je opoziciji bila data samo uloga nemog dokaza o formalnom pluralizmu.

Tako je bilo i prilikom usvajanja budžetskog zakona. Pošto je reč o zakonu za koji i šira javnost pokazuje interesovanje, manipulacije vladajuće većine na čelu sa predsednicom Skupštine bile su vidljivije. Ovoga puta i šira javnost mogla se upoznati sa već dugo praktikovanim modelom „surogat-amandmana“. (Uz bugarski voz sada imamo i srpske surogat-amandmane). Dakle, poslanici vladajuće koalicije prilože na stotine amandmana na vladin predlog zakona i, koristeći vreme za raspravu, potroše celokupno predviđeno vreme, tako da poslanicima opozicije ne ostane ni minut. Prilikom rasprave o budžetu, ovaj izum bio je obogaćen ne tako retkom praksom da se odgovarajuća sednica Skupštine uz neku ključnu temu obogati još jednim brojem tačaka dnevnog reda. Tada se rasprava „objedini“, tako da za raspravu o glavnom zakonu ostane relativno malo vremena. Ovoga puta uz tačku o predlogu zakona o budžetu na dnevnom redu našla se još 61 tačka. Iako je skupštinska većina i ovim postupkom oborila dosadašnje rekorde, zadržaćemo sa samo na amandmanskom marifetluku.

Neko ko je saznao za ovu manipulaciju u Skupštini, a ne poznaje bliže način njenog rada, pitaće se – zar ne postoje pravila rada koja onemogućavaju ovakve akcije. Odgovor je, naravno da postoje, ali nema tih pravila koja bi sprečila vladajuću većinu da se po potrebi, a u našem slučaju – po pravilu, ponaša po svojoj volji. Kada je reč o vladajućoj stranci i njenoj koaliciji, praksa kršenja pravila javnog života, od najviših do najnižih, uobičajena je. Ako predsednik države gotovo svakodnevno krši ustav države, zašto to ne bi činili i poslanici vladajuće koalicije sa skuštinskim poslovnikom.

Da Vas podsetimo:  Protiv entropije

Recimo, Poslovnik jasno utvrđuje vreme rasprave o nekom pitanju na dnevnom redu tako da se ono „raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova te poslaničke grupe“ (čl. 97, st. 2). Ali, kada vam je u političkom mentalitetu duboko uvrežen način mišljenja shodan totalnoj vlasti, onda vas ova odredba neće obavezivati. Naći ćete lako u istom Poslovniku neku odredbu kojom ćete opravdati nameru da opoziciju totalno ućutkate. Recimo, ovu odredbu: „Svaki podnosilac amandmana ima pravo da obrazloži svoj amandman u trajanju od dva minuta, s tim da ukupno trajanje pretresa u pojedinostima po ovom osnovu ne može biti duže od deset časova“. (čl. 158, st. 4). Jel` tako! E pa onda će upravo poslanici većine, iako je funkcionalno to krajnje nepotrebno, ulagati na desetine i stotine amandmana na vladin predlog (i to predlog njihove vlade) i koristiti svo raspoloživo vreme za diskusiju. Naravno, to će moći samo ako im dopusti predsednik Skupštine, što će ovaj, tj. ova, rado učiniti.

Dakle, nema zakona koji se u primeni ne može izvrgnuti u ruglo ako postoji plodan humus za ovo đavolsko seme. Srbija je postala zemlja posuta semenom jedne totalističke politike. Nije dovoljno što Skupština ima komotnu većinu za donošenje nekog zakona; njena većina hoće da pokaže da ovde ništa ne treba da diše sem nje. Nije dovoljno što vladajuća grupacija drži vlast u sto pedeset opština; ona mora da uzme i onih preostalih pet i za to će upotrebiti sva nedozvoljena sredstva. Nije dovoljno što se tekuća vlada ustoličila na parlamentarnim izborima 2012. godine solidnom većinom; ona će još dva puta „proveravati“ svoju podršku na vanrednim izborima. Čelniku vladajuće stranke nije dovoljno što kao predsednik vlade raspolaže ustavno najvećim ovlašćenjima u sprovođenju politike; on će zasesti na ustavno slabiju poziciju šefa države sa koje će praktikovati neuporedivo veću političku moć od aktuelnog predsedika vlade. Nije dovoljno što vladajuća stranka dominira gotovo svim javnim i pravatnim elektronskim i pisanim medijima; ona će, povrh toga, korupcionim radnjama preuzeti i ono malo televizijskih kuća u kojima nije imala direktnog uticaja. U ovakvim političkim okolnostima, što se našeg parlamenta tiče, on suštinski ne može da bude drugačiji od skupštine u doba komunizma, a pojavno je daleko gori.

Da Vas podsetimo:  Mostovi, manipulacija, strah - sećanje na sudbinu advokata Dragića Joksimovića

Eto zašto je vladajuća većina u Skupštini morala da usvoji budžet postupkom koji više liči na ilegalnu diverziju nego na običnu proceduralnu prevaru. To je moralo da se učini da bi se i ovim povodom pokazalo da u Srbiji niko nema pravo na slobodan vazduh, ako zaželi sam da ga udahne misleći da mu to prirodno pripada. Političko disanje u Srbiji danas je stvar posebne dozvole koja se samo ekskluzivno izdaje. Uostalom, i oni koji danas po Srbiji takve dozvole izdaju sami dobijaju uputstva za rad od više inostrane instance. Samo što se oni u tome dobro osećaju za razliku od ogromne većine potlačene Srbije.

Slobodan Samardžić
Izvor: srbijasvet.wordpress.com

1 KOMENTAR

  1. Naslov govori,a tačan je.Jednostranačka skupština,jer su iz iste komunističke kuhinje i vlast i tzv opozicija,svi su iz komunističkog tabora,samo su dobili druga imena.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime