U poslednjih par godina Srbija je na međunarodnom planu uspela da ostvari velike ekonomske uspehe, naravno prema metodologiji Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Svetske Banke (SB) i drugih renomiranih organizacija koje izdaju zlatne sertifikate o dobrom vladanju1 (na primer, revizorsko–konsultantska kuća EU koja je radila istraživanja o atraktivnosti evropskog tržišta istakla je Srbiju među pet najatraktivnijih destinacija za investiranje). Postali smo zemlja kao primer drugima, a to se vrlo često i javno ističe.
Makroekonomska kretanja u Srbiji2 pokazuju tendenciju daljeg održavanja visokog nivoa stranih direktnih investicija (SDI). Projekcija neto SDI od strane Narodne banke Srbije (NBS) za 2016. godinu pokazuje isti iznos kao i u 2015. godini – 1,8 milijardi evra. Sve je ovo posledica “sprovođenja strukturnih reformi i poboljšanja poslovnog i investicionog ambijenta“, kako je navedeno u objavljenom tekstu NBS. Takođe navodi se i sledeće: „u martu 2016. Moody’s je poboljšao izglede Srbije sa stabilnih na pozitivne (B1), Fitch je u junu 2016. povećao kreditni rejting Srbije sa B+ na BB- sa stabilnim izgledima, dok je S&P u julu potvrdila rejting Srbije na nivou BB- uz zadržavanje stabilnih izgleda za njegovo poboljšanje. Na popravljanje rejtinga Srbije, prema oceni Fitch-a, uticali su politička stabilnost, uspešno sprovođenje fiskalne konsolidacije, stabilnost bankarskog sektora i sprovođenje strukturnih reformi“. Stopa nezaposlenosti se gura (na silu) ka dole odnosno sa 9,3 % u 2015. godini očekivanje je 5,4% u 2017. godini.
Vlada Srbije je uspešno ispunila zadatke MMF-a i SB, međutim ono što se u ovoj bajci ne spominje jeste vrlo teško ekonomsko stanje stanovništva, praćeno svokodnevnim padom životnog standarda. U Srbiji su postavljena pravila igre (Zakon o radu, na primer) koja najviše odgovaraju stranom kapitalu i stranim korporacijama. Pravila kao da su krojena po meri stranih firmi koje, šta više, i zarađuju novac samo zato što odluče da posluju u Srbiji (zašto se ne omogući isti status i domaćim preduzećima). Formalni razlog je naravno rast zaposlenosti u Srbiji, ali tu kao da postoji neki tajni dogovor između vlasti i stranih korporacija. S jedne strane veliki je broj zaposlenih u korporacijama sa garantovano niskim primanjima koja bez obzira na uspešnost poslovanja uvek ostaju niska (kmetovska, kolonijalna). S druge strane je interes korporacija da ostvare visoke profite putem angažovanja radnika za male pare – smanjivanjem troškova za plate.
Drugim rečima, za isti posao strana korporacija bi morala višestruko više da plati radnika u nekoj drugoj zemlji. Na prvi pogled izgleda kao da su svi zadovoljni, međutim očigledno je da radnik u Srbiji plaća ceh pohlepe za profitom i da nema nikog ko bi mogao da ga zaštiti. Traži se jeftina radna snaga a Srbija je spremna da uradi sve pa i da bagateliše svog radenika kako bi privukla direktne strane investicije. Vremena su se promenila, od društva znanja Srbija je postala društvo niskih standarda i golog opstanka.
Pitanje koje se ovde postavlja jeste i da li je vlast u Srbiji svesno žrtvovala svoje građane radi postizanja dobrih rezultata na papiru (prema merilima MMF i SB)? Da li je to opravdano ili je, pak, pokazatelj da je Srbija samo jedna od kolonija u kojoj se jeftino vade resursi (u ovom slučaju ljudski), bušotina koja će na kraju biti samo zatrpana i zaboravljena.
Srpski pravnički klub
Dejan Ristivojević
www.nspm.rs
1http://bif.rs/2016/06/srbija-medu-pet-najatraktivnijih-drzava-za-direktne-strane-investicije-u-evropskoj-proizvodnoj-industriji/
2 https://www.nbs.rs/internet/latinica/18/18_3/prezentacija_invest.pdf
