Srbija je zemlja velikih umova, velikih ambicija, velikih snova, velikih heroja. Sve nam je veliko, samo nam je cena mala.
Nekada je Srbija bila zemlja svinjara i voćara, i bila je bogata, nije beda oduvek bila verni saputnik napaćenog Srbina. I tada je, međutim, cena ljudskog života i cena prijateljstva bila sramotno mala. Kum je sa zadovoljstvom prodavao kuma, glava je letela zbog metra međe, za sitne groše postajasmo doušnici i sumnjiva lica. Nismo nikada umeli da cenimo ono što imamo, već smo upravo najbolje među nama nipodaštavali i kroz blato provlačili.
Ne verujete? Bilo bi zanimljivo upitati šta na tu temu imaju da kažu Nikola Tesla, Milutin Milanković i drugi veliki srpski umovi, koji su morali da odu daleko od Srbije da bi njihovi znanje i rad bili priznati. Sve Srbin prašta, samo uspeh ne. Nisu, međutim, čak ni tamo gde su bili cenjeni uspeli da unovče svoje znanje, pa je tako jedan vrhunski um poput Tesle, koji je unapredio nauku i celu civilizaciju kao niko pre ili posle njega, umro u uslovima teškog siromaštva, ostavljen i odbačen od svih. Nije želeo da se proda, ili nije umeo, potpuno je svejedno, i nije na svoj rad i na sebe istakao cenu. Izabrao je put kojim se teže ide, ali je bar znao da je taj put samo njegov.
Trgovina glasovima i podrškom
Sve Srbija nudi na rasprodaji. Kada dođe do izbora (ras)prodaju se dostojanstvo i budućnost. Za litar ili dva zejtina, za pakovanje testenine i 3-4 paštete Srbin prodaje svoj glas onome ko je spreman da ga plati. Ima tu i onog čuvenog podaništva, tako karakterističnog za ove prostore, jer Srbin prosto mora da glasa za pobednika. Tako je sada, nakon što je izabran za predsednika SAD i Donald Tramp odjednom postao Srbin; pa oženjen je Slovenkom, pobogu i zaboga, a mi i Slovenci k’o nokat i meso! A i ona, mora da joj je otac Bosanac ili Srbin, čim je onako lepa!
Najdalje u veličanju srpstva novoizabranog američkog predsednika otišao je tabloid za koji i ptice na grani znaju da predstavlja (ne)službeno glasilo kabineta srpskog premijera, koji preko njega saopštava sve ono što ne sme da kaže da ne bi otkrio svoje radikalsko lice. Dok je u jeku predsedničke kampanje u SAD Aleksandar Vučić bio u poseti Americi, posetio je Fondaciju Klinton i bogatom donacijom pružio otvorenu podršku kandidatkinji demokrata. Taj postupak pravdao je na Javnom servisu činjenicom „da je pametan“!
Okružen brojnim stranim i domaćim savetnicima, državnik koji pretenduje da bude shvaćen ozbiljno, da uđe u istoriju i da nadmaši po svojim zaslugama maršala Josipa Broza, napravio je katastrofalan politički kiks i kladio se na pogrešnog kandidata. Sada to, preko poslušnog kmeta koji je vlasnik najgoreg tabloida u istoriji srpskih medija, pokušava da ispravi veličanjem kandidata koji je pobedio. Donald Tramp možda jeste ekscentričan, možda jeste šarlatan, ali glup sigurno nije. Glup može biti samo onaj ko se nada da će se bilo ko upecati na ovakve poruke.
Definitivno male cene
Mala je cena i radne snage u Srbiji, to širom sveta potencijalnim investitorima poručuje prvi čovek Srbije (predsednika svakako niko ne shvata ozbiljno; delom zbog toga što je po našim zakonima to svakako više protokolarna funkcija, delom zbog samog lika i dela aktuelnog predsednika), objašnjavajući im da će investiranjem u Srbiju uštedeti ogromne sume novca. „Ako radnik u Slovačkoj košta 1.600 evra, u Srbiji košta 600. Uštedećete 1.000 evra po radniku!“, reče na nedavnom skupu u Nemačkoj premijer, i bez trunke griže savesti i srama nastavi da se obraća javnosti u Srbiji.
Mala je cena i života u Srbiji. To najbolje znaju Omer Mehić i njegova posada, Dževad Ljajić i Miroslav Veselinović, kao i Šahin Ademović. Zna to i Andrea Bojanić koja nikada više neće preći pešački prelaz, zna i Vladimir Marinković koji nikada više neće prodati nijednu lubenicu na pijaci, zna to i Slobodan Tanasković kome je noćna smena na gradilištu u Savamaloj bila poslednja smena u životu. Znaju to brojni ljudi koji su se zbog bede i siromaštva odlučili na samoubistvo, znaju i žrtve porodičnog i drugog nasilja. Znaju to i žestoki i drugi momci, koji saradnju sa različitim strukturama u društvu plaćaju glavom, baš kao što se to dešavalo devedesetih godina prošlog veka, za koje smo verovali da su daleko iza nas.
Možda ne bi bilo loše da počnemo da sazrevamo, i da iz infantilnog iščekivanja da će doći neki veliki brat da nas iščupa iz čabra i zamahom čarobnog štapića pretvori Srbiju u Švajcarsku, i da učini da ovde umesto krvi i znoja poteku med i mleko, pređemo u fazu kada ćemo postati odgovorni. Prema sebi i prema deci kojoj ostavljamo ovu zemlju. Sve dok ne počnemo da cenimo sami sebe, i dok ne počnemo da cenimo druge, razni probisveti moći će da nas prodaju u bescenje. Do nas je, nije do njih.
Peđa B. Đurović
www.kolumnista.com
