Država Srbija svakoga dana izdvaja po 20 evra za svakog od deset hiljada svojih zatvorenika na izdržavanju kazne. Za isto toliko svojih naučnika, izdvaja po 15 evra dnevno…
Godišnji budžet za kulturu Srbije je 8,2 milijardi dinara, za zatvore – 8,6 milijardi, a za sport 1,5 milijardi…
Za renoviranje i izgradnju novih zatvora, ove godine Srbija daje 796 miliona, a u Fond za mlade telante 783 miliona…
Zbilja, zar nam toliko dobro ide – da smo ”šire ruke” prema zatvorenicima, nego prema naučnicima i sportistima?
Gde smo se, to, i čime, ”prosvetlili” na hodočašću ka Evropskoj uniji – kada smo brižniji prema onima koji krše, nego prema onima koji stvaraju pravne i moralne norme naše države, podižu zastavu i ugled Srbije na najviše jarbole..?
”Ako država ne plati dobro učiteljicu danas, platiće deset policajaca sutra!” – rekao je Džon Djui, američki filozof koji je svojim delima u dobroj meri uobličio javne moralne norme, obrazovanje i socijalnu politiku prve polovine prošlog veka.
Nema se, tu, nešto novo dodati ili bilo šta oduzeti: primenljivo je i u današnjoj Srbiji, ali obrnutom računicom: preračunavanjem budžeta za nauku i zatvore, ali ”unazad”, dolazimo pred vrata citirane definicije!
Otvorimo li ih – videćemo sve više policajaca u Srbiji (žandarmi, saobraćajna policija, specijalne jedinice, komunalna policija, finansijska policija, školski policajci…) i videćemo sve manje učiteljica, nastavnika, profesora, naučnika! Među onima koje gledamo, a sve manje vidimo, svakodnevno je manje učitelja kakve pamte starije generacije: samo ih još ljubav prema profesiji održava u poslu, egzistencija je pod velikim znakom pitanja, a o stvaralaštvu i unapređenju struke – kako i da govorimo…?
Kako – kada država plaća dva policajca, uniformisanog i u civilu, da uhvate i kazne učitelja koji nije vezao pojas…?
Koliko je poremećen sistem vrednosti i zemlji koja se, pre nekoliko dana, hvali činjenicom da je ”na ulice poslala 700 policajaca u civilu da love vozače koji ne vezuju pojas u automobilu ili telefoniraju dok voze”? Taj policajac u civilu neopažen treba da ”snimi vinovnika” i javi uniformisanom kolegi da ga zaustavi i kazni!
Kakvu to poruku šalje država svojim građanima?
Da se zapitamo – ako u civilu prate ko ne vezuje pojas, onda u civilu prate i šta pričamo, sa kim se viđamo, šta mislimo, čitamo li neki predizborni plakat ili ga pljujemo..? Vire nam preko ramena – za koga glasamo?
Ili je po sredi nešto bizarno, koliko i dnevnice za policajce od po 150 dinara? Možda ni nemaju za uniforme, pa zato rade u civilnom odelu?
Zašto i ne bi, kada se zatvorska kazna može služiti i kod kuće, sa nanogicom?
Zašto da trošimo na naučne ustanove, laboratorije, učionice… Mogla bi ta gospoda da radi u svojim kućama, u kuhinjama ili garažama! Čemu renoviranje sudova – hajde da i sudije sude kod kuće, u dvevnom boravku!
Ovde se vraćamo na početak: sve je više robijaša, jer država sve više radi jedan deo svog posla, represivni: od 2005. do 2015. godine broj zatvorenika uvećan je za 30 odsto. Svake godine imamo 800 zatvorenika više, broj onih sa nanogicom se duplira… Sve je manje nade da nećemo morati da gradimo nove zatvore: ove godine u tu svrhu Srbija izdvaja 796 miliona dinara, dogodine 1,1 milijardi, 2019.godine – 1,38 milijardi…
Sada nezaustavljiva progresija množenja policajaca i kriminalaca neće stati dok se ne vratimo onoj učiteljici: ona budućeg kriminalca koji ne vezuje pojas, pa ga juri policija u civilu – treba da, dok je mali, nauči da je vezivanje pojasa u automobilu isto što i hodanje na dve noge, disanje, isto što i reći ”dobar dan”…
I za to treba da bude dobro plaćena, jer naše dete uči nešto što ga mi nismo ili nećemo da naučimo.
Uporedo, umesto u nove zatvore – država treba da ulaže u male sportske sale i da plaća trenere koji će sportu učiti mlade pre nego postanu kriminalci. A često to postanu i jer ”iznevere” roditelje koji skupo plaćaju njihove treninge kojima se postaje Novak Đoković ili Nikola Jokić, tatina i mamina investicija u svoju budućnost, a njima je bila želja da postanu Nemanja Radulović!
Pomozi, državo, siromašnoj deci da se bave sportom bez plaćanja, kao što je bilo kada se ovde zametnula klica uspeha u svim sportovima.
Zašto?
Zato što EU ne šalje svoje komisije da proveravaju stanje u naučnim ustanovama, školama i sportu, nego u zatvorima! Njih interesuje odnos države prema ljudima koji su postali kriminalci, a nas bi trebalo da interesuje – šta država radi da ovi koji nisu – ne postanu kriminalci.
A to, da razvijamo nauku i školujemo ljude koji će ostati ovde, to EU ne interesuje: njima su potrebni naši ljudi sa fakultetskim znanjem, potreban im je što efikasniji policijski i pravni sistem u Srbiji, sa što više zatvora za naše kriminalce koji njima tek nisu potrebni, ni na slobodi na njihovoj teritoriji, ni u njihovim zatvorima…
A neškolovani ili nedovoljno školovani, a pošteni Srbi, oni koji vezuju pojas zbog sebe, a ne zbog policajaca u civilu i u uniformama, oni su više nego dobrodošli kao jeftina i poslušna radna snaga u onim svetskim fabrikama za ”pletenje” automobilskih kablova…
Radoje Andrić
www.iskra.co
