Srbijom su hodali titani i opet će

Ne može svako da čini podvige. Nije Gospod dao istu ulogu svima, ali nam je zato svima dao srce i dušu. Oni koji se nisu odrekli duše ne moraju uvek da čine podvige, oni moraju samo da čine ono što im duša kaže. Duša će im uvek reći da moraju bezuslovno da poštuju, vole i nikom ne dozvole da im otima Otadžbinu. Upravo takvi Srbi, takve verne duše Otadžbine su oni pravi titani koji su očuvali kroz vekove našu majku Srbiju.

Puna je naša svetla istorija takvih priča i primera. Oni koji su nam možda najbliskiji vezani su za Balkanske i Prvi svetski rat. Bliski su nam ne samo što vremenska distanca nije prevelika pa je istorija tu mogla da bude preciznija a zapadne laži manje, već i što smo o tom slavnom periodu srpskih junaka ne samo čitali već i slušali direktno od učesnika – naših đedova. Onih pravih titana srpske istorije.

Takvi su bili Srbi tog vremena, njima je tekla vrela junačka krv. Nisu se u tome razlikovali ni oficiri, ni vojnici, ni obični seljaci. Nije bilo razlike u razmišljanju oca i majke a samim tim ni njihove dece. Primer takvih ljudskih titana su i dva rezervna oficira srpske vojske, dva rođena brata. Sinovi srpskog generala Pavla Boškovića nikad nisu tražili privilegije zato što im je otac general. Njihova osnovna privilegija bila im je da služe svojoj Otadžbini i da to rade hrabro i časno, čineći time i svoje pretke i svog oca srpskog generala ponosnim.

Borivši se na Solunskom frontu u prvim linijama izlagali su se stalnoj opasnosti. Nisu se štedeli već uvek služili, kao i njihov otac, na primer svojim vojnicima. Prilikom jedne od bitaka obojica bivaju teško ranjeni. Uspevaju ipak da ih ranjene prebace u savezničku bolnicu. Tu dok su ležali kod savezničkih lekara izazivaju posebnu pažnju. Ne zato što su bili najhrabriji ili teško ranjeni, bolnica je inače bila puna ranjenih srpskih junaka. Iskrene savezničke doktore je zbunilo to da su na prvoj liniji fronta sinovi generala i da oni nemaju nikakve posebne privilegije. Onakve privilegije koje bi imali sinovi njihovih generala ili generala neke druge vojske.

Jedan od francuskih lekara prolazeći kroz bolnicu komentarisao je to naglas i izražavao čuđenje nad tom činjenicom. Po svedočenju, dok je to činio prošao je pored ranjenog srpskog vojnika, inače seljaka. Taj obični srpski seljak iz Šumadije pokušao je da objasni francuskom lekaru razliku između srpskog i ostalih vojnika:

„Vidiš gospodine doktore, svi mi imamo različite očeve, ali imamo samo jednu majku – Otadžbinu. Eto za tu majku ginemo svi bez razlike.“

(knjiga „Za čast Otadžbine“ Antonija Đurića)

Tako su se svetosavci borili za svoju majku Srbiju. Zaduženja i staleži nisu imali razliku kada je bila u pitanju vera, istina, sloboda. Borili su se ti ljudski titani za svoju Otadžbinu, za slobodnu Srbiju koju su nama ostavili, ali i za Evropu iz koje treba iskoreniti zlo. Danas svi ti narodi u EU, od kojih je svaki bar jednom, a neki i uvek bili na strani zla, žele da određuju sudbinu Srba. Sudbinu onog naroda čijim je životima branjena istina i sloboda, čijom su nadljudskom hrabrošću toliko puta sačuvani bedemi i tekovine hrišćanske Evrope kakvu poznajemo.

Uvek smo na kraju bivali pobednici, a uvek su pokušali da nas tlače više od onih gubitnika koji su bili na strani zla. Svakom njegova dela neka služe na čast, nemoj samo onda da nas pitaju zašto nemaju i oni svoje titane. Srbin nikad neće odustati od vere, pravde i slobode. Upravo zbog takvog stava odnosi pobede i onda kada to zapad ne očekuje. Izboriće se Srbin ponovo za svoja polja okićena cvećem. Ponovo će slobodan i ponosan svojim pašnjacima da se kreće i tamo gleda ona sviloruna stada kako pasu. Dokazaće svetosavac da titani i dalje postoje i da se upravo njih zapadni prevaranti boje.

Domovina

Neka druga zemlja u sreći sija,
meni si ti uvek najmilija.
Nek drugu zemlju bogatstvo kiti,
u tebi volim siromah biti.
Sem tebe nikud ne tražim blaga
Srbijo draga

I ako kadgod na stranu pođem,
opet ću tebi natrag da dođem
ko mile laste, što nekud lete,
al’ posle opet natrag dolete.
Van tebe neću da znam za blaga,
Srbijo draga

Nek tuđe nebo radost prolama,
nek tuđe gore ječe s pesmama,
ja volim, majko, u tebi biti,
pa makar mor’o i suze liti.
Van tebe neću sreće ni blaga,
Srbijo draga

Tek kada gusle preda mnom gude,
pa mi se želje sinovlje bude;
kad čujem tvoju negdašnju slavu,
ja onda ves’o podižem glavu,
ko da sam steko silnoga blaga,
Srbijo draga

Kada o Vuku slušati stanem,
ja onda gnevom sinovljim planem.
Al’ kad se Miloš u pesmi peva,
e onda milje dušu razgreva,
a srcu nova pridođe snaga,
Srbijo draga

Kada se o turskom zulumu zbori,
krv mi uzavri, kipi i gori.
A kad se peva o Veljku slavnom,
il’ bojnom polju, Mišaru ravnom,
to mi je draže od svetskog blaga,
Srbijo draga

Neka te moje uzdanje prati,
nek ti se negdašnja slava vrati
Neka te tuga zanavek mine,
neka ti sunce zanavek sine
Od toga većeg ne tražim blaga,
Srbijo draga

Vojislav Ilić

Svaki pravi Srbin zna da mu nikakvo blago ne treba, jer ono najveće i najvažnije dobio je od svojih predaka. Dobio je upravo ono što nikakvim blagom ne može biti kupljeno. Nagrađeni su Srbi najlepšom i najbogatijom domovinom, samo oni slepi to ne vide. Nagrađeni su dušom jer samo sa dušom čovek može i zaista osetiti život. Bez nade i vere je nemoguće živeti, zato je Srbin nagrađen svetosavljem, a ono mu uvek daje nadu.

„Kada izgubiš nadu i pomoć ljudsku, potraži je od Boga samoga i dobićeš je odkuda se nisi nadao, ni zamišljao.“

Sveti Otac Tadej

Znali su to svetosavci odvajkada. Zato su i uspevali da, kada god zapad pokaže onu svoju pravu neljudsku stranu, pomoć potraže na pravoj strani. Nije Gospod ostavljao nikad naš narod kad je njegova molitva bila iskrena. Tada kada Srbin napadnut i ostavljen od svih iskreno stane u odbranu vere, istine i Otadžbine, Bog od svetosavaca pravi titane. Zato i danas, kako nam god teško bilo, znamo da je samo pitanje momenta kada će opet oni pravi Srbi, oni ljudski titani ponovo našom Otadžbinom hodati.

Nenad Blagojević

FSK