Srbima ne samo da ne preti opasnost od Rusije, već je ona – najvažniji srpski saveznik

-Kakva logika može voditi Srbe da se opredele protiv svog glavnog saveznika, prilazeći onima u čije dobre namere i prijateljstvo imaju mnogo razloga da sumnjaju?

-Ima dovoljno jakih razloga da se Srbi/srpske države priklone neuključivanju u NATO, odnosno doslednom sprovođenju doktrine vojne neutralnosti, uz održavanje, do moguće mere, korektnih, pa u nekim segmentima i partnerskih odnosa sa zemljama Atlantskog saveza

-Što se bezbednosne idile unutar Atlantskog saveza tiče, nije uopšte sigurno da bi ona u regionalnim koordinatama za Srbe bila uspostavljena, sem ukoliko bi se spremno i definitivno odrekli nekih svojih vitalnih državno-nacionalnih interesa

U RAZMATRANJU opravdanosti i svrsishodnosti eventualnog opredeljivanja Srba za kretanje putem čiji je krajnji cilj učlanjenje u NATO valjalo bi ovom važnom pitanju prilaziti iz horizonta celine srpskog nacionalnog korpusa, bez obzira na njegovu političko-administrativnu izdeljenost i visok stepen rasrbljenosti političkih elita koje u sadašnjem istorijskom trenutku na nekim delovima srpskog etničkog i istorijskog prostora odlučuju o njegovoj sudbini.

Praktično, to znači da Srbija i Republika Srpska, bez obzira na različit međunarodni položaj, moraju imati usklađeni pristup realnosti NATO-a na Balkanu i uopšte.

Ima više (prividno) pragmatičnih razloga koje pobornici članstva BiH (sa RS) i Srbije u Atlantskom savezu navode kao argumente u prilog svojih stavova. Među tim argumentima gotovo obavezno se navodi onaj geostrategijski, o srpskoj okruženosti državama NATO-a, zatim vojno-bezbednosni, tj. prednost garantovanja sigurnosti, kao i momenat ubrzavanja evrointegracije.

Ove argumente ne treba potceniti i olako otpisati, jer se zasnivaju na određenom sagledavanju stvarnosti, a nisu samo deo političko-propagandnog marketinga. Ipak, smatram da ima dovoljno jakih razloga da se Srbi/srpske države priklone neuključivanju u NATO, odnosno doslednom sprovođenju doktrine vojne neutralnosti, uz održavanje, do moguće mere, korektnih, pa u nekim segmentima i partnerskih odnosa sa zemljama Atlantskog saveza.

Pre svega, u pragmatičnom isticanju perspektivnih i dugoročnih prednosti srpskog približavanja NATO-u potpuno izostaje moralna i kolektivno-psihološka dimenzija – otpor uslovljen traumatičnim iskustvom ilegalne vojne intervencije protiv SRJ (1999), a zapravo protiv srpskog naroda. Ovaj argument ima i praktičnu stranu, jer su (bar zasad) njegovu snagu i relevantnost spremni da priznaju i prihvate čak i na Zapadu.

Ne bi se trebalo olako odreći tog neželjenog, ali i neospornog moralnog kapitala, a ujedno i dati legitimaciju zločinu koji je 19 država NATO-a počinilo pre dvadeset godina.

Pri uveravanju da je za Srbe put atlantske integracije najbolji, a po nekima i jedini mogući put, ignoriše se, naravno, demokratska dimenzija odlučivanja o ovako važnim državno-nacionalnim pitanjima. To, međutim, ne treba nikoga da čudi, jer je prenebregavanje većinske volje naroda oprobani, da ne kažemo rutinski modus operandi moćnika iz tzv. demokratskog, slobodnog sveta.

Primer bezočnog izigravanja na referendumu iskazanog narodnog raspoloženja u Makedoniji paradigma je ovakvog ponašanja.  

Vojno-bezbednosni argument navodno trajnog obezbeđivanja sigurnosti u trusnom okruženju, kad je o Srbima reč, takođe nije do kraja uverljiv, mada jeste veoma privlačan, Naime, jedino potencijalno ugrožavanje bezbednosti članica NATO-a koje one uzimaju u obzir jeste ono koje tobože dolazi ili bi moglo dolaziti sa strane Rusije („maligni ruski uticaj na Balkanu“).

Rusofobija je bila i ostala najsnažniji motiv ili pretekst za ulaženje pod NATO kišobran bivših istočnoevropskih i nekih balkanskih država. A Srbima ne samo da ne preti nikakva opasnost od strane Rusije, već je, sasvim suprotno, RF najvažniji srpski saveznik na međunarodnom planu, uključujući i kontekst bezbednosnih pretnji i rizika. Kakva logika može voditi Srbe da se opredele protiv svog glavnog saveznika, prilazeći onima u čije dobre namere i prijateljstvo imaju mnogo razloga da sumnjaju? A što se bezbednosne idile unutar Atlantskog saveza tiče, nije uopšte sigurno da bi ona u regionalnim koordinatama za Srbe bila uspostavljena, sem ukoliko bi se spremno i definitivno odrekli nekih svojih vitalnih državno-nacionalnih interesa.

Da li se, recimo, Grčka konačno prestala osećati ugroženom od Turske zato što su obe države članice istog vojnog saveza?U trenucima najteže ekonomske i finansijske krize, zvanična Atina odbijala je da smanji vojni budžet upravo iz predostrožnosti prema mogućim bezbednosnim izazovima iz neposrednog istočnog susedstva. Dve članice NATO-a su 1996. godine skoro zaratile zbog spornog egejskog ostrvceta, zapravo hridine Imia/Kardak.

Ubrzavanje procesa evrointegracije kroz prethodno učlanjenje u NATO takođe je, u sadašnjim okolnostima, krajnje problematično, pogotovo za Srbe. Sve je više naznaka da je za zapadnobalkanske države put do EU sve duži, vrletniji i neizvesniji, a meta možda i nedostižna.

SAD su zainteresovane da države Balkana uđu u NATO, dok ih njihova evropska perspektiva uopšte ne zanima, što ranije nije bilo tako drastično izraženo. Sa druge strane, najuticajnije države EU u SAD već poodavno ne vide svog bezuslovnog saveznika i neupitnog strategijskog saputnika, a članstvo u EU razmatraju odvojeno od pripadnosti NATO-u.

„Na liniji vatre“ (DŽ.Keri), Srbima nije lako donositi optimalne političke odluke, ali opredeljivanje za perspektivu članstva u NATO-u za njih nije ni dovoljno dobro, odnosno manje loše opredeljenje, da bi ga, uz određene žrtve, zarad bolje budućnosti,  trebalo uzimati u obzir. Ako stojite na obali neke velike vode, nevezanih ruku, a izloženi ste pretnji požara, hoćete li se spasavati skakanjem u vodu vezanih ruku ili ćete svim raspoloživim sredstvima nastojati da obuzdate vatru, smirite i ugasite požar?

Darko TANASKOVIĆ
Izvor: sveosrpskoj.com