Srbinovo oružje

0
455

srpski-oficirski-macNismo prvi put saterani u ćošak, u ugao iz koga nam deluje da nema izlaska. Pritisnuti smo sa svih strana i ne dozvoljavaju nam ni oči da otvorimo. Nije to ništa novo, gledali smo ovo mnogo puta u prošlosti. I tada, kao i sada, neprijatelj je već krenuo sa slavljem, uveren u svoju pobedu. Prerano su počeli sa radovanjem. Zadali su nam nokaut i misle da nemamo snage više iz njega da ustanemo. Da li je baš tako? Naravno, Zapad svoj optimizam i sigurnost u pobedu zasniva i na činjenici da su oni koji stoje u našem uglu, oni koji bi trebali da nam budu glavna podrška, one koje smo nažalost sami birali, ustvari već odavno igračke u njihovim rukama.

Dakle, sve je dobro pripremljeno. Sve je spremno da se srpski narod uništi i potčini. Verovatno bi to i bila laka pobeda Zapada, da za protivnika u ovom slučaju nemaju narod kome se ovakve situacije dešavaju bar dva do tri puta u jednom veku. Verovatno bi stvarno već mogli da proslavljaju, da se raduju i slave pobedu, da sa druge strane ne stoji srpski narod. Tu se stvari izdajnicima, kukavicama i zapadnim zlikovcima malo komplikuju. Opet su preskakali lekcije iz prošlosti, opet ih je mrzelo da čitaju, opet nisu konsultovali istoriju. Zaboravili su da Srbin uvek ima ono nešto nepredvidivo. Srbin uvek ima onu neobjašnjivu moć da se podigne i onda kada to već izgleda nemoguće. Kroz istoriju, Srbin je dokazao nebrojeno puta da ima tajno oružje, oružje koje mu garantuje nepobedivost.CrkveiManastiri

 

Svetosavlje je Srbinu davno dalo tu nepobedivost. Kada je Srbin svojim vrlinama dodao ispunjenost duše verom, napravio je taj presudan korak. Korak koji je bio neophodan da bi i ostale vrline dobile na smislu, a ustvari se tada naoružao nepobedivošću. Čini se da od tada Srbin nikad ne zastaje u strahu od poraza, već isključivo u strahu od pobede. Kad to čini, razlog je što je svestan snage oružja koje poseduje, i ne želi da se gordi. Kada mu je duša ispunjena dovoljno jakom verom, Srbin nema sumnju u pobedu, onda kada zastane razlog je što uvek daje još jednu šansu neprijateljima da se promene. Pokušavajući tim zalutalim dušama da da priliku da shvate svoje greške i da se povuku s mirom, pre nego dožive poraz. Dajući im šansu da spasu i sebe i svoje duše kako mu pravoslavlje i nalaže. Nažalost, izgleda da duše ispunjene mržnjom i zlom ne mogu to na pravi način da shvate. Oni svetosavsku blagost doživljavaju kao slabost, iako su u prošlosti mogli da nauče da nije tako. Ali, tu im više ne možemo pomoći, mrzelo ih je da čitaju, sada će morati ponovo da uče ispočetka.

Da su imali malo više pameti konsultovali bi istoriju. Tamo bi mogli da pronađu i shvate da je tačno da Srbin ne mrzi nikog, pa čak ni one koji su mu nanosili zlo. Ali da to što nikog ne mrzi ne znači da ne zna sa zlom da se izbori. Srbin zna da iznad nas postoji Gospod koji sve to gleda pa će On i da sudi svakome po njegovim delima. Srbin se tako i ponaša, sve dok nije doveden u situaciju da je sateran u ćošak. U onaj ugao kada mora da se bori za svoj opstanak, kada mora da pokaže svoju pravu snagu da ne bi izgubio čast, da ne bi izgubio budućnost. Tada ne postoji oružje na svetu koje može da ga zaustavi, ne postoji sila koja može da nadjača to oružje koje Srbin nosi vekovima u sebi. Nema ničeg što može da spreči veru, istinu i pravdu koju pravoslavac nosi u sebi. Tada nema više ničeg što može da zaustavi vraćanje slobode u punom sjaju svetosavskom rodu.

SRBINOVO ORUŽJE

Kad ostavi Srba sreća,
I goni ga sudba crna,
I tužnome, mjesto cv’jeća,
Pruža oštra v’jenac trna;
Kad mu ime, vjeru, časti
Gazila je zloba vraga,
Pod nasiljem pakla strasti
Služila mu seja draga.

Kad pod ada stravom mrskom
Zemlja mu je suze lila,
A njegovom krvlju srpskom
Zmija dušu krijepila.

Za odbranu časti, vjere
Trzao je Srbin mača,
Da slobode cv’jeće bere –
I dušmane da nadjača;
Da satanu gadnu smrvi
Prezir’o je muke ljute;
Gazio je more krvi,
Širio je slavi pute.

Al’ oružja jačeg ima
Što nam crnu ponoć slama,
A okove ropske snima
I vlast sile pruža nama;
Provodi nas kroz mrakove
Do dvorova moći slavne,
Slobode nam zlatne, nove
Budi vedre, sv’jetle dane.

To oružje što sve slama
čili duh je punan moći;
Bistri razum, gdje se tama
Nije svila, nit’ mrak noći;
Što je sramno i prezreno;
Što pred srdžbom sudbe nije
Lednom tugom oboreno;
A s branika svetog prava
Ne otstupa, ne skriva se,
Sa smjelošću gordog lava
Trpi muke i užase.

To oružje, što sve ori
I do zlatne vodi mete,
Čisto j’ srce, u kom gori
žar istine, pravde svete.
Što se trudi da saplete
V’jence slave rodu svome;
Da razagna tmine klete,
Što mu majci grudi lome.

S tim oružjem, darom neba,
Napr’jed, brate, svud bez straha!
To oružje tebi treba
Srbadijo, munjo plaha!

S tim oružjem smjelo hodi
I cilju ćeš bliže biti,
To oružje sreći vodi –
Sa njime ćeš pob’jediti!

           Aleksa Šantić

Problem Zapada je što uporno želi da bude učitelj svima. Zaboravljajući da za tako nešto mora da se imaju i ozbiljne kvalifikacije. Zaboravljaju da neki od njih nisu završili ni „osnovnu školu“. Kao i svaka škola, tako i škola za učitelja, za svetskog policajca, mora da traje, mora da ima neku istoriju. A neke od tih zapadnih zemalja postoje tek toliko da bi možda mogli da se upišu u „obdanište“, a toliko bi želeli da budu svima predavači. Umesto da uče i prihvataju iskustva onih koji imaju časnu istoriju, ispravnu i pravednu prošlost, gordost ih je pretvorila u umišljene učitelje. I to one učitelje koji ne misle da znaju nešto, nego da znaju sve.

Postavljaju drugima ultimatume, zahteve i naloge pod pretnjom. Da su učeni znali bi da takvo ponašanje ne može činiti učitelja, takvi stavovi bili bi poraz za pravog predavača. Tako se ponaša isključivo neznalica, onaj ko nije siguran u sebe, onaj ko nema autoritet pa silom pokušava da ga nametne. Pravi učitelj ne postavlja ultimatume drugima, on sebi postavlja visoke zahteve da nauči i pomogne druge, da svojim primerom ukaže na pravi put. Za tako nešto potrbni su vekovi, možda i milenijumi u kojima je sticano iskustvo, u kojima nije uprljana čast, u kojima nije prodata duša. Narod koji ima takvu istoriju i prošlost mogao bi da bude učitelj drugima, mogao bi da bude primer. Put kojim zapad želi da nas povede jeste primer, ali primer pogrešnog života, primer sigurne propasti, primer puta bez budućnosti.

Na taj njihov pogrešan put uporno žele da odvuku i Srbe. Kada im to ne uspe i pored svih njihovih prevara i ubeđivanja, pribegavaju sili i ultimatumima. Onda kada su pomislili da su ta iskazana sila i ultimatumi dovoljno jaki da Srbin posustane, da postane deo tog zla, stićiće ih iznenađenje. Opet će upoznati to nepobedivo srpsko oružje. Ponovo će srpsko srce zaiskriti, ponovo će se u njegovu dušu vratiti žar istine i svete pravde. Neće dozvoliti iskreni svetosavac da mu se dogodi ono što se Zapadu odavno dogodilo. Ono što se decenijama događa i sa vlastodršcima u Srbiji. Koji nakon dolaska na vlast predaju svoje duše silama tame. A onda njihova srca, umesto srboljublja koje bi trebalo da ih krasi, nadvladava srebroljublje, čineći njihova duše zauvek izgubljenim. Pravi Srbin, onaj čijim venama teče neuprljana krv predaka, to neće sebi dopustiti. Neće pravoslavac nikad dozvoliti da mu dušu zaposednu zapadna bezdušnost, nemoralnost i srebroljublje. On zna da je najvažnije znati „za šta“ se živi, i da kad tu nema nedoumicu onda će znati i „kako“ do toga doći. Srbin će tada svojim oružjem – dušom ispunjenom verom, pobediti bilo kog neprijatelja.

Ono što Srbin ne sme da zaboravi, a i neće, jeste ono po čemu je drugačiji, ono što ga razlikuje od tog zapadnog sveta koji ga okružuje. Neće Srbin smetnuti sa uma razliku između njega i onih koji žive samo da bi grabili. Ono što nas čini nepobedivim jeste svesnost da možda nemamo puno, da sigurno nemamo najviše, ali da imamo dovoljno. Imamo sasvim dovoljno, imamo koliko je normalnom čoveku potrebno. Posedujemo toliko da imamo sve razloge da budemo i srećni i ponosni. Zato smo i zahvalni Gospodu za sve što nam je pružio, za sve ono neophodno što imamo. Moramo samo naučiti da tu zahvalnost iskreno i pokažemo, samo tako ćemo dobiti i sve drugo što nam eventualno nedostaje.

Srbin je svestan težine života, znamo mi vrlo dobro da kada se popnemo na brdo ono što ćemo ugledati na horizontu biće još puno brda i dolina. To one prave sigurno neće uplašiti, važno je da budemo svesni činjenice da u sebi nosimo najjače oružje. Da ono nikad neće napustiti našu dušu, ako mi sami ne napustimo put predaka, napuštajući time i sebe. Znamo mi vrlo dobro da je život pun divnih sunčanih dana, ali i teških oluja. Prošlost nas je već naučila kako da te oluje preživimo, da bez obzira na njihovu snagu i posle njih ostanemo čvrsti. Toliko čvrsti da kada oluja prođe ni ne verujemo da je bila tako snažna, ustvari nismo sigurni ni da je bila. Ono u šta smo sigurni je da nas svaka oluja ojača i učini još boljim, a naše oružje još moćnijim.

Neće se ovaj narod u dobru suviše uzneti, ali neće dozvoliti ni danas, kada mu je teško, da se ponizi. Postoji granica, postoji mera ispod koje ovaj narod neće ići. Granica nakon koje će morati da pokaže svoju snagu koju tako vešto skriva, ne želeći druge da unizi, ne želeći da se gordi. Svetosavac kad je bogat razmišlja kako drugima da pomogne i kako će ako nastupi siromaštvo to sa ponosom snositi. Kada ga drugi hvale ne gordi se, već razmišlja kako da primereno sutra podnese i njihove poruge. Kada je srećan Srbin to voli da podeli, ali već tada misli da ne izgubi dostojanstvo ako jednog dana nastupi nesreća.

5d5wyd

Čovek mnogo toga može svojim mislima i ponašanjem. U životu se može mnogo naučiti, ako se to na vreme prihvati, svaki životni izazov će se na pravi način i prebroditi. Važno je znati i istinu da svojim ponašanjem, izjavama ili izgledom možemo ponešto da sakrijemo, ali da će se u našim očima uvek videti odraz duše. Naše oči će uvek reći istinu, i kao što mi u očima Zapada jasno čitamo zlo, oni u našim očima vide veru, ljubav, istinu , pravdu i hrabrost. To što vide u našim očima, uz našu odlučnost koju osećaju, jeste ono što ih čini nespokojnim, to je ono nepobedivo Srbinovo oružje. Zato ne smemo činiti ništa čega bi se sutra stideli, ništa na šta sutra ne bismo bili ponosni. Moramo živeti isto onako hrabro, čestito i ponosno kao i naši đedovi. Ne smemo zaboraviti da smo svi smrtni, ali da se Srbin razlikuje od drugih po tome što za života ne živi u strahu od smrti već razmišlja kako će sa dostojanstvom umreti.

Način da nešto promenimo u životu, da nešto učinimo boljim za sebe, jeste da prestanemo da razmišljamo o sadašnjosti i da donesemo odluku o budućnosti. A onda da sve učinimo da se krećemo u tom pravcu. Da koračamo i mi putem kojim su kročili i naši stari. Putem koji je uvek iza sebe ostavljao prošlost na ponos a vodio u svetlu budućnost. Da više nikad ne dozvolimo da gori od nas imaju budućnost ne zato što su je zaslužili, već samo zato što su se usudili da pokušaju. Moramo verovati u oružje koje nosimo u sebi, postati svesni da svoju budućnost sami gradimo. Kad ponovo budemo krenuli putem predaka, kada budemo dovoljno želeli i verovali u ono što jesmo, budućnost će se otvoriti pred nama u najlepšem svetlu. Napravićemo je izvesnom, jer oružje koje Srbin poseduje slama svaku nepravdu, pobeđuje svako zlo. Sa tim darom neba svaki cilj nam je bliže, samo ne smemo sami da ga se odreknemo. Zato, srbadijo, sa tim oružjem slobodno, čvrsto i smelo hodi, jer te ono bez greške ka pobedi, sreći i slobodi vodi.

Nenad Blagojević

Fond strateške kulture

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime