Srbska Heroina Ljiljana Žikić Karađorđević (1957-1999)

0
393
Ljiljana Žikić Karađorđević / Foto:printscreen

Srbska Heroina Ljiljana Žikić Karađorđević (1957-1999)

Velika srpska pjesnikinja i još veći čovjek. Ljiljana Žikić. Napisala pjesmu i oporuku, epitaf, spomenik i kamen graničnik između čojstva i poganluka, vjere i nevjere, časti i bruke, života i smrti… Opisala sopstvenu smrt i ostala neumrla da opominje i kori nas koji sačuvasmo makar zrnce stida.

Želio sam da saznam nešto više o Tebi Ljiljo. Raspitivao se, tražio, bio uvjeren da ću naći gomilu informacija, članaka, sjećanja… Ali, avaj, sve što nađoh je ovaj šturi tekst koji govori malo o Tebi, a premnogo o nama.

„Ljiljana Žikić– Karađorđević je rođena 9.marta 1957. godine u Kragujevcu. Tamo je pohađala baletsku i muzičku školu i bila član dečijeg pozorišta „Joakim Vujić“. Takođe pobedila je 1978. godine u izboru za najlepšu ženu SR Srbije.

Kasnije je diplomirala na Beogradskom Univerzitetu, Fakultet Organizacionih Nauka. Udavala se dva puta i rodila šestoro dece. Bila je oštroumna i neustrašiva.

Tokom agresije NATO- a na SR Jugoslavije i terorizma Albanaca sa Kosova i Metohije, javila se kao dobrovoljac u 125. motorizovanoj brigadi. U listu “Svet“,od 26. aprila 1999. zapisane su njene reči rodoljublja: – „Braniću Srbiju i kad budem mrtva…“

Poginula je prilikom obavljanja borbenog zadatka 1. aprila 1999. u rejonu sela Ljubenić, opština Peć, na Metohiji. Odlikovana je Ordenom zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena. Uspomenu na Ljiljanu čuva njeno šestoro dece. „

Kao što zapisah negdje: „Najveći junak je ostao neznan!“. Ostala je pjesma da svjedoči. I da nam svijetli u ovom mraku. Ostala si Ti na straži da nas budiš i dozivaš. Da nam ne daš da umremo za života.

Natjerala si me da zapjevam da ne bih zalelekao, da prigrlim čvrsto Tvoje stihove kako bih ostao da plutam na njima po ovoj pučini bez zračka svjetla… bez daška vjetra… i da Ti se divim.


NI GROB MI NEĆE REĆI DA ME NEMA!

Otišla je tamo gde božuri cvatu,
U proleće rano, gelerom ranjeno,
mnogo više Vična stihu nego ratu,
Pred zlotvore stala pesnički stameno.

Ni koraka više legije demona,
Ne skvrnite moju Otadžbinu milu,
Spržiću vas jekom pećaršijskih zvona,
Sagoreću Simonidom vašu mračnu silu!

Ne gazite kosti Srbskih mučenika,
Iz Njihovih mošti raste rajsko cveće,
zastrašit’ me neće vaša zverska rika,
ni mrtvo mi srce propustit` vas neće!

Srbija je ovo, bedne kukavice,
Odavde do Neba i ravnoga Srema,
Kamen joj graničnik moje mrtvo lice,
Ni grob mi neće reći da me nema!

Odstupite nečastivi, ni koraka više,
Na uzglavlju mojem moraćete stati,
Tu munjama uklesano ćirilicom piše:
I MRTVA ĆU MAJKU SRBIJU ČUVATI.


BRANIĆU SRBIJU I KAD BUDEM MRTVA

I kad umrem ja ću nogom opet stati
da stojim k`o hrabra i visoka stena
pogled će večno granicu da prati
ni grob mi neće reći da me nema.

Da Vas podsetimo:  Čime Svetosavlje poništava crnogorski identitet

Izniknuću svuda gde se miče cveće
gde vazduha ima i gde nema, tamo
za sve ću biti i za šta se ne zna
i za ono kol`ko možemo da znamo.

Stražar ću biti surovi i strašni
tuđin i lopov da stalno plaši
jer Srbin ne može da se zove robom
Srbija tu su svi vekovi naši.

Čuvaću granicu srpske zemlje moje
oprost za grumen neću dati nikom.
Moje će ruke hleb svakom da nude,
al` Srbiju nikad, to je sve što imam!

Ni ognjišta, groblja, ni dedove moje,
zbog njih će pogača i otrov da bude.
I kad umrem ja ću nogom opet stati
da stojim k`o hrabra i visoka stena
pogled će večno granicu da prati,
ni grob mi neće reći da me nema!


Moju majku, bivšu mis, ubili Albanci

Potresna priča Dine Galorini o Ljiljani Žikić, pesnikinji, dobrovoljcu i lepotici bivše SFRJ:Pre nego što je otišla na KiM, napisala pesmu „Braniću Srbiju i kad budem mrtva“

Za vreme NATO agresije, kod sela Ljubenić kraj Peći poginula je Ljiljana Žikić Karađorđević, pesnikinja i dobrovoljac Vojske Srbije. Imala je tada 42 godine. U ratnom dnevniku 125. motorizovane brigade ostalo je zapisano da je grupa vojnika noću upala u albansku terorističku zasedu i da su pored Ljiljane poginula još dva pripadnika srpske vojske.

U ratnom raportu 125. brigade nije zabeleženo da je Ljiljana na Kosmet krenula pošto su pale prve NATO bombe. Njena ćerka Dina prvi put javno svedoči o tome kako je njena majka bila nestrpljiva i nije više mogla da čeka brata Bogdana Đogovića iz Australije, koji je takođe javio da dolazi u srpske rovove. Pre nego što je na Bubanj potoku obukla uniformu, napisala je poslednju pesmu „Braniću Srbiju i kad budem mrtva“.

Pesnikinja je, sem kćeri Deni i Dine, u dva braka izrodila četiri sina. Svi su od te 1999. siročići.

– Moja priča je možda tužna, ali samo dopola – počinje ispovest za „Novosti“ Dina Galorini (26). – Kada sam se opraštala sa majkom, na mesnom groblju u Žabarima, mesec dana po njenoj smrti, imala sam osam godina. Svi mi, deca, bili smo uplakani. Bila je vrućina. Tešio nas je ujak Bogdan, tetka Gordana, neki ljudi u uniformama čija lica i danas pamtim. Ne i prezimena. A onda su mene i brata Alberta odveli u novi dom u Barajevo kod tetka Ljilje. Najbolje žene na svetu, najbolje majke na planeti!

Devojka nam govori bez suza. Iz damske torbe vadi i pokazuje slike majki: Ljilje jedan i Ljilje dva.

ČEKA ULICU U KRAGUJEVCU Ljiljana je rođena 9. marta 1957. u Kragujevcu. Pohađala je muzičku i baletsku školu, a diplomirala je na beogradskom FON-u kao inženjer organizacionih nauka. Kao dete igrala je u dečjem pozorištu „Joakim Vujić“. Njena zbirka pesama „Kako ti je“ posvećena je njenoj deci. Posle rata odlikovana je Ordenom zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena. Postoji inicijativa da neka ulica u Kragujevcu dobije njeno ime.

– Prava mati mi je bila pesnik, to sam shvatila tek u pubertetu. Majka koja nas je usvojila je, da kažem, „usmeni“ književnik – nastavlja Dina. – Kroz njene priče naučila sam šta znači biti čovek. Sve o životu, o dobru i zlu, plemenitosti i ljudskom dostojanstvu, naučila sam u Barajevu.

Da Vas podsetimo:  Snimaňe filma o proboju Koridora – zapis o najslavnijoj bici Vojske Srpske

Sa majčinom poezijom srela se u svojoj šesnaestoj godini. Učili su Milana Rakića, veli, čitali su „Simonidu“. Shvatila je da ima sličnu pesmu u kutiji od cipela. Pesmu je majka ispisala tušem na paus papiru: „Braniću Srbiju i kad budem mrtva“.

Ljiljana je rođena u Kragujevcu. Bog joj je dao lepotu. Na takmičenju za mis Srbije pobedila je 1978. u svojoj 16. godini. Prema porodičnim pričama, sem lepote, Bog joj je dao i mnoge talente, ali i ćud planinskog vetra. U prvom braku rodila je Deni (danas 36) i Marka (35). I u drugom braku „krenuli“ su je sinovi. Rodili su se Dino (30), Mauro (29), Alberto (27) i, na kraju, kćer Dina.

Prva zbirka njenih pesama zove se „Tebi“. Dina ne zna da li su bile tri ili četiri knjige. Osamdesetih godina Ljiljanin lik krasio je časopise širom SFRJ. Igrala je u filmovima „Tigar“, „Balkan ekspres“, „Grlom u jagode“…

– Ne znam kako se mati okrenula patriotskoj poeziji – nastavlja naša sagovornica. – Porodične slike, isečci iz novina i ujnina priča svedoče da se negde 1994. u Kanadi susrela sa princom Tomislavom Karađorđevićem. Posećivala ga je potom i na Oplencu. Navodno, postoji priča da joj je on dozvolio da čak koristi i njegovo prezime.

Ružan deo života Dina boji veselim danima odrastanja u Barajevu. U ratnom ludilu 1999. dogodilo se da očevi Ljiljine dece dođu i „odaberu“ četvoro koje će oni odgajati. Svog sina i kćer uzeo je prvi muž, a dva sina drugi. Ipak, ispostavilo se da su ona i Alberto imali najviše sreće i otišli u hraniteljsku porodicu u Barajevo…

– Alberto je svoj čovek i vozi kamion po američkim prostranstvima, a ja upravo privodim kraju master na Fakultetu za primenjeni menadžment, ekonomiju i finansije – nastavlja Dina. – Ponosna sam što ličim na majku. Nekada sam radila revije. Ne žalim se na sudbinu jer ono što mi je Gospod oduzeo to mi je i dao. Da, i ja sam se udala mlada, u 19. dobila sina, pa se razvela. Moj Viktor sada puni sedam godina i krećemo u školu.

Da Vas podsetimo:  ŠIK planira nove akcije po celoj Srbiji

Sva Ljiljanina deca ostala su u svakodnevnom kontaktu, mada žive po Švedskoj i Kanadi. Dina veli da zbog vremenskih razlika i „Skajpa“ ima problem sa neispavanošću.

Pripoveda anegdotu koju je doživeo njen brat na severnoameričkom kontinentu:

– U kanadskim novinama Alberto je pročitao da se sprema promocija knjige pesama naše majke u Torontu. Bila je reportaža o autoru, poreklom Srbinu. Čovek je na promociji recitovao Ljiljine pesme i govorio o njenom životu. Na kraju je Alberto ustao i predstavio se. Čovek koji je predstavljao svoju knjigu briznuo je u plač, a za njim i svi u sali, uključujući i novinare. Mnogi na promociji su mislili da autor malo „farba“ stvarnost…

Dina Galorini otkriva i kako je ostala u Srbiji i zašto nije s braćom u Kanadi.

– Posle razvoda imala sam krizu i tada sam se prvi put „setila“ da mi je majka pala za otadžbinu – govori devojka. – To je bilo pre tri-četiri godine, kada sam zakucala na vrata Ministarstva za socijalna pitanja… Ustao je čovek i pitao me za ime. Rekla sam. Onda je on raširio ruke i pitao gde se krijemo, sram nas bilo. Ja u šoku – on na ivici suza.

Što bi rekao Crnjanski – „Slučaj komedijant!“

Ispostavilo se da je to bio državni sekretar za boračka pitanja Dragan Popović, prijatelj Dinine majke još iz Kragujevca. Oboje su bili u ratu i on je kasnije čuo da je poginula. Kada je tražio gde su Ljiljina deca, rekli su mu da su ih „pokupili“ očevi.

Dina Galorini je prvi fakultetski stipendista od donošenja Zakona o pravima dece palih boraca u minulom ratu, koji je na snazi četiri godine. Tada je potpisan ugovor sa 36 naših univerziteta i viših škola, državnih i privatnih, da troškove studiranja ove dece snosi država.

DOBRI UJAK BOGDAN

Ljiljana je otišla na Kosmet ne sačekavši brata Bogdana, koji se iz Australije spakovao i krenuo u dobrovoljce. Dogovor je bio da se sretnu u 125. motorizovanoj brigadi na KiM.

– Ujak je taman zadužio uniformu i bio je na nekoj obuci u Bubanj potoku pre odlaska na Kosovo, kada mu je došao oficir i rekao: „Ti, Đogoviću, ne ideš“ – priča Dina. – Kažu, ujak je bio u šoku. Toliki put… A onda, nekoliko dana kasnije dok je čekao objašnjenje od vojnih vlasti, prišao mu je isti oficir i saopštio da su Đogovići već dovoljno dali Srbiji. Ljilja je poginula. Bogdan je preminuo prošle godine. Poslednja želja mu je bila da ga sahrane pored sestre Ljilje. Njegovo telo je prebačeno iz Kanade i spušteno pored moje majke.

Izvor: Srbske Novine

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime