Srbe čak i srbske vođe uče da ne preduzimaju aktivnosti koje će pogoršati njihov položaj u svetu. Okupirani i opkoljeni neprijateljima kao da su odustali od slobode, u iščekivanju da se pronađe međunarodni metod za promenu srbske svesti. Po svemu sudeći, u igri na srbskoj političkoj sceni je čuveni metod manipulacije ljudskom svešću poznat kao „Overtonov prozor“, koji je 90-ih godina stvorio Džozef Overton, bivši potpredsednik američkog analitičkog centra Mackinac Center for Public Policy. Reč je o sistemu nametanja ideja društvu koje u početku za njega izgledaju potpuno neprihvatljivo da bi kasnije bile opšteprihvaćene, a na kraju zaštićene ustavom i zakonima. Zanimljivo je da političke marionete i strani plaćenici u svim „bonsai državama“ poštuju uputstva Džima Šarpa i Džozefa Overtona, tako da „plišane revolucije“ i njihovi efekti traju što duže.
U prvoj fazi ideje poput predaje Kosova i Metohije, nasilne i perfidne promene nacionalne svesti, nastavka regionalizacije po jezuitsko-vavilonskim principima, prodaje preostalih resursa dojučerašnjim neprijateljima, homoseksualizacije društva, ukidanja odbrambenog sistema, predaje neprijateljima jezika i pisma, pljačke najstarijih građana itd., izgledaju nezamislivo (neprihvatljivo, zabranjeno). U drugoj fazi, te ideje stvaraju utisak radikalnosti. Svi su svesni da su zabranjene, ali se o njima raspravlja i daju primedbe u vezi sa mogućim posledicama njihovog usvajanja. U trećoj fazi, te ideje postaju prihvatljive. U četvrtoj fazi, one izgledaju osmišljeno i logično. U petoj fazi, iste ideje su popularne i društveno prihvatljive. U šestoj fazi, one nekada opasne se legalizuju i učvršćuju u državnoj politici. Dakle, na korišćenju tzv. Overtonovih prozora zasniva se tehnologija manipulacije svešću društva, radi postepenog prihvatanja ideja koje su mu ranije bile tuđe, na primer, ukidanje tabua.
Suština tehnologije je u tome, što se željeni pomak u mišljenju razbije na nekoliko koraka, od kojih svaki pomera doživljavanje ideje za po jednu fazu, a opšteprihvaćenu normu ka njenoj granici. Ovo izaziva sledeći pomak samog prozora, tako da se postignuto stanje ponovo nađe u njegovoj sredini, što omogućava da se načini sledeći korak u njegovim granicama. Kao primer za to kako se javno mnjenje može postepeno promeniti, mogu se navesti istopolni brakovi. Ideja o istopolnim brakovima nalazila do 21. veka u zabranjenoj zoni. Društvo nije moglo da prihvati ideju braka između lica istog pola. Međutim, jezuitsko-vavilonski mediji su neprekidno uticali na javno mnjenje, podržavajući seksualne manjine. Istopolni brakovi su počeli da se doživljavaju kao zabranjeni, ali sa sve više iznuđene tolerancije i s primedbama, zatim kao dopustivi, a onda kao neutralni. Sledeća faza je bila da se doživljavaju kao „dopustivi sa primedbama i sugestijama“. Znamo da su sada u većini evropskih zemalja istopolni brakovi legalizovani, a javno suprostavljanje toj pojavi je kažnjivo zakonom.
Uostalom, navedenu metodu manipulacije obezbeđuje znatan broj stručnjaka za manipulaciju javnim mnjenjem: Političkih tehnologa, naučnika, novinara, piarovaca, poznatih ličnosti, učitelja… Zanimljivo je da teme kao što su veštačka zračenja, mikročipovanje, prisluškivanje, kontrola kretanja, državni terorizam i pljačka, homoseksualni brakovi ili eutanazija više ne izgledaju čudno. Jednostavno, te ideje su prošle ceo „tehnološki“ proces pretvaranja od „neprihvatljivih“ do „legalizacije u regulativi“. Srbi su prihvatili i navikli da budu mete, da ih mrze i lažu, da ih za sve svetske negativne procese okrivljuju, te da im bez posebnog otpora uništavaju države, da ih progone ka „Beogradskom pašaluku“, pljačkaju, obezbožuju, obezdušuju, onesvešćuju, otimaju jezik, pismo, tekovine i kulturu…
Efekti manipulacije
Kiro Gligorov, nekadašnji Predsednik Savezne skupštine SFRJ, Predsednik Predsedništva SR Makedonije i prvi predsednik nezavisne Makedonije, u jednom intervjuu otkrio je kakve je planove Evropska unija imala sa Jugoslavijom i ko je te planove poremetio. U stvari, on je jasno naglasio kakav stav prema Srbima ima fantomska kvazidržava Evropska unija, u koju već 17 godina pod okupacijom srljaju omađijane srbske političke marionete. Gligorov je u intervjuu opisao sastanak koji su predsednici tadašnjih Socijalističkih republika SFRJ-a imali sa takozvanom „trojkom“ Unije (bili su to bivši, aktuelni i budući predsednik Evropske komisije). Oni su 1. jula 1991. godine prisustvovali proširenoj sednici Predsednštva SFRJ, prilikom „izbora“ i imenovanja novog predsednika (Stipe Mesić) i potpredsednika (Branko Kostić).
Iako su znali da je Mesić javno rekao da je njegova uloga da razbije SFRJ, nisu reagovali – insistirali su na njegovom izboru. Prema rečima Kire Gligorova, „trojka“ je na jednom od tajnih sastanaka „krajem devedesetih“ ponudila Jugoslaviji nešto što nikome do tada nije bilo ponuđeno: 5,5 milijardi dolara finansijske podrške i mesto pridruženog člana Unije. Kada su saslušali predlog „trojke“, prvi se oglasio budući hrvatski narodni heroj Franjo Tuđman. Na predlog da će EU stimulisati sačuvanje SFRJ i njeno uključenje u Uniju sa 5,5 milijardi dolara, odgovorio je da ni za kakve milijarde ne može odstupiti od plana da se izgradi samostalna država Hrvatska.
Gde je dno dna?
Takvo ponašanje se očekivalo od pripremljenih političara za razbijanje „veštačke tvorevine“, kako je Voren Kristofer nazvao Titovu Jugoslaviju. Kasnije se ispostavilo da su jezuitima više smetali Srbi, kao ključni balkanski faktor, nego što im je smetala ekonomski sve razvijenija Jugoslavija. S prethodnim u vezi, treba se setiti procene čuvenog američkog analitičara Majkla Roskina u studiji „Treći balkanski rat i njegov ishod“. Ta studija sačinjena je na Univezitetu Pensilvanija u avgustu 1994. godine. U njoj piše: „Treći balkanski rat će se završiti samo onda, kada srpska moć postane nedovoljna za očuvanje teritorija koje sada Srbi drže, tj. kada bude oružjem odbačena… Srbi će ozbiljno razmotriti problem mira samo kada shvate da im je teritorija prevelika, da je srpska ekonomija propala, da mladi ljudi beže od regrutacije i da se istovremeno Srbija suočava sa više neprijatelja…“.
Da bi se sve navedeno dogodilo, nije bila dovoljna snaga EU i Sjedinjenih Država. Stoga su se oslonili na tzv. istomišljenike, prema konceptu razrađenim u Direktivi 20/1 Saveta za nacionalnu bezbednost SAD iz avgusta 1948. godine. Probrali su sastav nevladinih organizacija u Srbiji i dovoljno ih stimulisali za razbijanje srbskog nacionalnog tkiva. Zato sve veći značaj imaju reči pokojnog premijera dr Zorana Đinđića da treba još žešće i duže bombardovati Srbe, nije čudno što je Dragan Đilas optužio SAD i EU da nisu dovoljno vršili pritisak na SNS da se otvoreno izjasni da se zalaže za hapšenje Ratka Mladića i saradnju sa Haškim tribunalom, kao i da će se odreći Kosova i Metohije. Nije čudno ni što se bivši premijer Republike Srbije Mirko Cvetković požalio da „neobrazovani“ srpski narod još nije spreman da uđe u NATO (ali da ga oni iz vladajuće koalicije stalno „omekšavaju“ i da je samo pitanje kada će), niti što Aleksandar Vučić neprestano ponavlja da treba promeniti svest Srba. Jovan Ratković, savetnik za međunarodnu saradnju u kabinetu Borisa Tadića, podučavao je „američke gospodare“ kako da sabotiraju Republiku Srpsku i de facto ukinu njenu nezavisnost…
S druge strane, ne sme se zaboraviti u kakvom medijskom svetu živi planeta Zemlja. Vrli „novi svet“ veoma verno je predstavio francuski pukovnik Emanuel de Ričofc, koji se posle devet godina provedenih u Legiji stranaca obreo u Bosni po volji međunarodne zajednice: „Treba postići moralnu prednost nad neprijateljem, njegovim ‘sivim moždanim ćelijama’, jednom okrutnom, ali presudnom dvoličnom igrom: približiti se, zavesti, nametnuti, infiltrirati se, zavarati, opkoliti, prinuditi, zabraniti, pobediti… Iskoristiti kakav bilo izgovor da bi se porekla zadata reč, bez ikakvog stida…“
Srbi su po svemu sudeći za njih neprimetno prošli kroz „Overtonov prozor“. Dogodilo se i događa se sve po planu jezuitsko-vavilonske elite. Rejmond Kent, profesor na Berkliju, u poruci Vesliju Klarku, uskliknuo je: „Bravo! Srbe ste gađali baš u gene“. Sada srbska vlast razmišlja kako da reši rašomon: Biti ili ne biti.
svetozarradisic.com
Hm,hmm..lako je Franji,bilo da se kurobeca,kad je Momcilo Djujic,otisao preko agencije “ vatikan turs“ na studijsko putovanje u Ameriku.