Srđa Trifković: Srbima preti dvostruka opasnost

11
2157
Srđa Trifković/Foto: skrinšot Youtube

Pored komadanja matične teritorije, Srbima preti i prevaspitavanje u skladu sa ideološkim standardima posthrišćanskog Zapada

Srđu Trifkovića nije potrebno detaljno predstavljati. Reč je o jednom od najistaknutijih srpskih stručnjaka u domenu međunarodnih odnosa, spoljnopolitičkom uredniku magazina Chronicles i profesoru Univerziteta u Banjaluci. Povod za ovaj intervju bio je njegov dvonedeljni boravak na Bliskom istoku, u Libanu. Na kraju smo ipak odlučili da proširimo dijapazon tema i dotaknemo se unutarpolitičke borbe u SAD, sve složenije situacije u Evropskoj uniji, ali i unutrašnjih i spoljnih opasnosti koje se nadvijaju nad Srbijom i srpskim narodom. Krenimo redom.

Nedavno ste proveli dve nedelje u Libanu. Kažu da je stanje u toj zemlji svojevrsni barometar stanja na celom Bliskom istoku, premda trenutno, i pored političkih tenzija, Liban deluje stabilnije u odnosu na veliki deo regiona. Kakav je vaš pogled na tamošnju političku i društvenu situaciju?

— Liban jeste opstao kao labavi kondominijum ključnih aktera u građanskom ratu, ali on nije odraz ravnoteže snaga u hronično nestablinom širem regionu. Osnovna je razlika da hrišćani u Libanu ipak opstaju, premda u smanjenom procentu u odnosu na predratno vreme i sa neizvesnim dugoročnim izgledima. Nasuprot tome, njihov položaj drugde u regionu je tragičan.

Posle američke intervencije u Iraku, hrišćani su doživeli egzodus biblijskih razmera, uz savršenu ravnodušnost okupacione sile. Oni su činili oko osam procenata žitelja Iraka pre američkog napada 2003, a danas opstaju samo u tragovima. Uglavnom je reč o starijoj populaciji bez mnogo opcija, poput preostalih Srba u Lici i Dalmaciji.

Pod autrokratskim ali sekularnim BAAS režimom Sadama Huseina uživali su sva politička i verska prava, ali je građanski rat izazvan stranom intervencijom njih učinio kolateralnim žrtvama šireg sukoba dvotrećinske većine iračkih šiita – koji od promene režima kontrolišu centralnu vlast u Bagdadu – i manjinskih sunita, koji su bili okosnica snaga otpora okupaciji u zapadnom delu zemlje.

HONG KONG BLISKOG ISTOKA

Sunitski džihadisti, oličeni u Islamskoj državi, ali i drugim pokretima, tretirali su hrišćane kao potencijalne kolaboracioniste neprijatelja. Spali su na diskriminisanu zajednicu kojoj dugoročnog opstanska nema. Usledilo je masovno iseljavanje, često uz gubitak svojinskih prava nad ostavljenim nekretninama.

Opstanak hrišćana u Siriji – gde su do 2011. godine činili desetak procenata stanovnika, oko dva miliona ljudi – takođe je pod znakom pitanja. Po procenama crkvenih eparhija (pravoslavnih, melkitskih i maronitskih), njihov se broj prepolovio od početka građanskog rata. Hrišćani su u celini obrazovaniji i bolje prilagodljivi društvima-domaćinima u zapadnom svetu, tako da su sposobni i spremni da se integrišu u zemlje prijema. Stoga su uglavnom ostajali van statistika o bliskoistočnom migrantskom cunamiju koji je zadesio Evropu 2015. godine. Njihov opstanak u Siriji, u ma kom broju, presudno zavisi od opstanka Bašarove vlade u Damasku.

U Libanu je tokom i nakon građanskog rata došlo do teritorijalne konsolidacije zavađenih zajednica, tako da imamo manje-više kompaktni šiitski jug i veći deo doline Beka, zatim sunitski sever sa centrom u Tripoliju, kao i hrišćanski priobalni pojas Libanske gore sa planinskim zaleđem, od Tripolija do Bejruta. Ovakav ishod u mnogo čemu podseća na postdejtonsku Bosnu i Hercegovinu, sa tom razlikom da formalno nema stranog ,,visokog predstavnika“ koji može da arbitrira u korist jedne od zajednica i u cilju nametnute unitarizacije.

Građanski rat okončan je unutrašnjim dogovorom, koji opstaje prvenstveno zato što nijedna strana za sada ne teži da svoju volju nametne drugima. Na sceni je mikrokosmos sistema ravnoteže snaga kakav smo imali u Italiji u vreme renesanse, ili u Evropi posle Bečkog kongresa.

Koliko se danas u Libanu osećaju posledice građanskog rata koji je tokom 70-ih i 80-ih opustošio zemlju? Da li je moguće povući paralele između tog rata i onoga što danas gledamo u Siriji, pre svega zbog učešća velikog broja aktera sa različitim ciljevima i agendama?

— Nezahvalno je praviti paralele, jer Liban uživa komparativne prednosti koje Sirija nema. Centar Bejruta se spektakularno oporavio, pre svega jer predstavlja centar plasiranja (i pranja) ogromnih zalivskih para. Pripadnicima saudijske i emiratske elite odgovara da imaju of-šor centar – na par sati leta od Rijada i Dohe – gde mogu da se vikendom oslobode stega neveselog života pod pravilima šerijata. Tu je nadomak glavnog grada čuveni kazino, tu su luksuzni hoteli poput obnovljene Fenicije, dobar provod, prvoklasna hrana i kokteli, lepe i dostupne dame, a tu su im i of-šor investicioni fondovi.

Liban kao svojevrsni Hong Kong Bliskog istoka ima prednosti koje nema zlosrećna Sirija, dok ovaj aranžman traje. Da on verovatno nije dugog veka svima je jasno, ali briga o dugoročnim scenarijima nije dnevna preokupacija pripadnika libanske poslovne elite. Oni su pretežno hrišćani-maroniti, naslednici feničanskog trgovačkog umeća, iskusni u umetnosti preživljavanja, često sa rezervnom opcijom odstupnice u nekoj od prekomorskih zemalja (pre svega Brazil, Francuska i SAD).

Za običan svet život nije lak – dve trećine Libanaca živi na manje od 700 evra mesečno – ali u tom delu sveta statistike su varljive zbog ogromne sive ekonomije. Bruto nacionalni proizvod po glavi stanovnika je nešto veći od srpskog, ali su socijalne razlike daleko jače izražene. Opšti je utisak da nema akutne bede, poput predgrađa Kaira na primer, ali nema ni razvojnog buma koji se predviđao posle okončanja građanskog rata. U poslednjih sedam godina sirijska tragedija je tome naravno doprinela. Većina Libanaca želi opstanak Bašara kao preduslov očuvanja labavog statusa kvo u svojoj zemlji, ali istovremeno nema mnogo nade u dugoročnu stabilizaciju regiona u celini.

Da li ste u razgovoru sa Libancima stekli nešto bliži uvid u političku zavrzlamu s kraja prošle godine, kada je libanski premijer Hariri tokom posete Saudijskoj Arabiji podneo ostavku, nakon čega je, moguće i protiv svoje volje, zadržan nekoliko dana u toj zemlji, da bi potom direktno iz Saudijske Arabije otputovao u Francusku. Kad se konačno vratio u Liban, naglo je promenio mišljenje o ostavci. Možete li nam reći nešto više o toj nesvakidašnjoj epizodi?

— Afera Hariri je odraz činjenice da je Liban dugo bio država sa ograničenim suverenitetom. Podela vlasti zasnovana na neformalnom nacionalnom paktu iz 1943. počiva na popisu stanovnika pod franuskim mandatom još iz 1932. Shodno njemu položaj predsednika vlade pripada sunitskim muslimanima, koji u današnjem Libanu čine oko 27 odsto stanovnika i čiji su politički zastupnici godinama (ne bez osnova) smatrani eksponentima zalivskih, pre svega saudijskih interesa.

Premijer Saad Hariri, koji je na položaj došao 2016, od te matrice je odstupio pokušajem da Liban drži po strani od regionalnog nadmetanja Saudijske Arabije i Irana, a konkretno svojom politikom nalaženja kompromisa sa libanskim šiitima (oko 28 odsto Libanaca) i njihovim oružanim pokretom Hezbolah.

Saudijci su jesenas Haririja prinudili na ostavku, držeći ga u kućnom pritvoru u Rijadu gde je bio u poseti. To je objektivno bio skandal prvog reda, ali Saudijska Arabija na Zapadu – pre svega u Vašingtonu – već godinama uživa imunitet od kritika. Njima se taj potez svejedno pokazao dugoročno kontraproduktivnim.

Vrativši se zimus u Bejrut (zahvaljujući francuskom posredovanju), gde je dočekan kao heroj, Hariri je zauzeo još pomirljiviji stav prema šiitima nego ranije. U svom zalaganju za stabilizaciju Libana na osnovu multikonfesionalnog dogovora, što neminovno obuhvata prihvatanje Hezbolaha kao legitimnog partnera, on je potvrdio da su Saudijci u celoj aferi pretrpeli poraz – i ne samo oni, već i Izrael i Vašington, koji su želeli da delegitimizuju Hezbolah kao aktera na libanskoj političkoj sceni.

Ovakav ishod je direktna posledica uspeha Bašara al Asada na ratištu u susednoj Siriji, gde je Hezbolah bio aktivni učesnik na strani vlade u Damasku i čiji je položaj u Libanu time bitno ojačan. Tu činjenicu danas ne mogu da prenebregnu ni politički lideri libanskih sunita, premda su isprva većinom podržavali Bašarove protivnike. Afera Hariri završena je taktičkom pobedom Irana, ali ne i strateškim trijumfom: to je bila samo jedna epizoda u geopolitičkom nadmetanju kome nema kraja.

Kako danas procenjujete Trampove šanse u borbi sa onim što se uobičajeno naziva „dubokom državom“, premda ste Vi rekli da je bolji naziv „permanentna država“, odnosno da se prosto radi o američkoj državi kao takvoj. U početku ste bili jako skeptični, čak ste navodili da je Tramp kapitulirao, da biste potom, nakon objavljivanja memoranduma o zloupotrebama ovlašćenja u FBI tokom predizborne kampanje, naveli da se Tramp vratio u igru, kao i da dešavanja u Vašingtonu idu u prilog Srbima. Kakav je vaš stav danas?

— U celini sam ipak pesimista. Trampov povratak u igru ima prvenstveno domaći značaj. Na svetskoj sceni, kao što se svakodnevno uveravamo, imamo nastavak pristupa njegovih prethodnika po nizu bitnih pitanja, a u odnosima sa Rusijom pre svega. Ovo je odraz Trampove sveopšte nespremnosti da – makar i po cenu političke konfrontacije unutar sopstvenog, republikanskog tabora – sledi svoje instinkte i obećanja iz kampanje 2016. i prethodnih godina.

Među primere podleganja establišmentu svakako treba uključiti i odluku da Amerika snabdeva oružjem režim u Kijevu i „proverene“ frakcije u Siriji, zatim nastavak rata u Avganistanu, kao i najavljenu nameru da SAD ponište sporazum o kontroli iranskog nuklearnog programa. U današnjem Vašingtonu, proces kreiranja spoljne politike postao je difuzan više nego ikada. Primera radi, jula 2017. godine američki Kongres usvojio je zakon o novim sankcijama Rusiji i time ograničio Trampov autoritet da ih samostalno ukine. U ključnom pitanju odnosa sa Rusijom, predsedniku je tako uskraćena mogućnost da deluje kao racionalni donosilac odluka. Njegove ruke su praktično vezane.

U drugoj godini svog mandata, premda i dalje ponavlja slogan „Amerika na prvom mestu“ kao retoričku poštapalicu, Tramp je supstantivno odustao od njene suštine. Srž te devize bila je u odbacivanju hegemonizma i prihvatanju statusa SAD kao suverene nacionalne države oslobođene samoporažavajućih okova globalno-imperijalnih zabluda.

Ne bi bilo sasvim ispravno reći da je američka permanentna država sabotirala i podrila legalno izabranu izvršnu vlast. Bilo bi tačnije konstatovati da je jedan buntovni, vašingtonskom duopolu neželjeni predsednik pokušao da promeni davno zacrtani kurs establišmenta – i da je u tom pokušaju pretrpeo poraz. Što se tiče operativaca permanentne države, predsednik Donald Tramp više ne mora da bude svrgnut nekim impičmentom; on je efikasno zauzdan i pripitomljen.

Vratimo se nešto bliže Srbiji, u Evropu. Angela Merkel je uspela da sačuva svoj klimavi kancelarski tron i utisak je da će, iako je prošao zenit njene moći, u naredne četiri godine i dalje biti prvo lice EU. Mislite li da će uspeti da povrati evropski status quo, odnosno da u većem delu Evrope stvari vrati u stanje kakvo je bilo pre Bregzita i jačanja pokreta i stranaka koje mejnstrim mediji nazivaju „populističkim“, ili vidite rađanje jedne nove Evrope oličene u Višegradskoj grupi, Alternativi za Nemačku, Nacionalnom frontu, pa i desnoj koaliciji u Italiji, koja je na izborima u nedelju osvojila najviše glasova? Ukratko, da li se Evropa oslobađa neoliberalnih fantazija o svetu bez identiteta, granica i ratova?

— Koja „Evropa“? Evropska unija prerasla je odavno u radikalni projekat kulturno-marksističke postmoderne, čiji je cilj da kodifikuje i posveti jednu tvorevinu oligarhijske prirode, koja oličava težnje i interese postnacionalne elite. „Brisel“ zamenjuje duh autentične Evrope kultom neprekidnog napretka čovečanstva kroz društveno-politički inženjering.

Angela Merkel je otelotvorenje ideološke posvećenosti briselske „Evrope“ neoliberalnoj globalizaciji, koja je pretvorila multikulturalizam i neograničenu imigraciju (pretežno islamsku) u dve nepovredive evrodogme. Rezultat je zlokobna uloga Brisela kao objektivnog saveznika džihada. Dosledna ideološkoj matrici svojih frankfurtskih mentora, evrokratija odbacuje svaku sugestiju da su zaveštanje evropske porodice, njena kultura i istorijska iskustva, vredni očuvanja.

Bregzit se stoga može uporediti po potencijalnom značaju sa padom Berlinskog zida skoro tri decenije ranije. Ispoljio se, oštrije nego ikad, duboki jaz između društvene i političke elite i nezadovoljne provincijske tihe većine koja je odbila da bude zaplašena pretnjama o smaku sveta. Ta većina izrazila je svoju odbojnost i prema briselskoj mašini i prema postnacionalnoj eliti koja je dominirala političkim procesom i medijskim diskursom na Ostrvu. Pitanje prava nacija da suvereno odlučuju o tome koga će pustiti na svoju teritoriju, pogotovu u kontekstu pokušaja Brisela da silom nameće migrantske kvote zemljama članicama, ima potencijal da i druge narode podstakne na otpor.

Što se briselske Evrope tiče, na pomolu je kraj nemačko-francuskog mita da je proces sve tešnjih političkih evrointegracija prirodan i nepovratan. Dominantni stavovi evro-elita o imigraciji, suverenitetu nacija i trgovinskim tokovima biće sada sve češće i žešće osporavani. Rastući evroskepticizam postao je očigledan u rezultatima izbora u jesen 2017. u Nemačkoj, Austriji i Češkoj, a sada i u Italiji. Ključ za razumevanje otpora briselskoj Evropi jeste arogancija njenih elita. Koalicija multi-kulti fanatika, postnacionalnih tehnokrata, neomarksista i lopova koja vlada institucijama EU u ishodima tih izbora vidi dokaz da je demokratija isuviše ozbiljna stvar da bi bila prepuštena narodu. Oni će učiniti sve što mogu da spreče neki novi referendum, ma gde i ma kada.

Nasuprot njima, zdravi evroskepticizam, zasnovan na dva glavna stuba – zavođenju kontrole nad imigracionim cunamijem i povratku suverene državnosti tradicionalnih evropskih nacija – u punom je zamahu. Danas evroelitama preti gubitak kredibiliteta i autoriteta uporediv sa krizom sovjetskog establišmenta posle pojave Solidarnosti u Poljskoj 1981.

Nomenklatura EU je nosilac mnoštva fatalnih slabosti Evrope, uključujući kako primarni uzrok – gubitak vere – tako i niz sekundarnih, a pre svega neprijateljstvo prema svakom obliku solidarnosti tradicionalno hrišćanskih zajednica, vidljivo u ravnodušnosti EU prema uništavanju hrišćanskih crkava na Kosovu i Metohiji, ili procesu istrebljenja hrišćana na Bliskom istoku i drugde u islamskom svetu. Negacija istorijske i duhovne utemljenosti sopstvenih naroda i društava propraćena je nametanjem paradigme globalnog sveta i međusobno uskladivih vera, kulture i porekla. Ovo pruža ideološku podlogu politici otvorenih granica, migrantskim invazijama i nametanju kulta „različitosti“, „multikulturalizma“ i „tolerantnosti“.

Sledi demonizacija i kriminalizacija svakog neslaganja sa ovim principima, konkretno u Nemačkoj primenom drakonskih zakona protiv „govora mržnje“ i merama policijskog nadzora protiv „devijantnih“ osoba i grupa. Mogućnost negativne reakcije Evropljana na posledice islamske demografske invazije njihovih zemalja proglašena je većim baukom od invazije same, zbog čega je izmišljen termin „islamofobija“.

GEOPOLITIČKA INVAZIJA

Ipak, većina pripadnika evropskih nacija svesna je nužnosti samoodbrane, ali ih sputava elita koja drži moć, medije, institute i katedre i stvara klimu civilizacijske kapitulacije. Pritom, da ironija bude potpuna, evropski narodi u opadanju podvrgnuti su indoktrinaciji sa ciljem da poveruju – ili pak da pod prinudom prihvate – da je demografski preokret zapravo blagoslov multikulturalizma koji obogaćuje njihova društva i čini ih uzbudljivo raznolikim.

Da bi opstala, Evropa će morati da zaustavi priliv imigranata nepodložnih asimilaciji i ispunjenih dubokim prezirom prema društvu-domaćinu. Sadašnjim tempom rasta, islamska dijaspora EU od preko 20 miliona udvostručiće se do 2030; tada će rađati oko jednu trećinu dece u petnaest država koje čine staro jezgro Evropske unije. Ovaj proces bitno je različit od talasa imigracije u Severnu Ameriku u XIX i XX veku. Nema asimilacije, nema integracije, nema ni pomena o prihvatanju kulture zemlje-domaćina.

Počinioci terorističkih napada i „mladići“ koji divljaju ulicama francuskih predgrađa nisu motivisani gnevom zbog navodne diskriminacije ili nedostatka zaposlenja, već prezirom i mržnjom prema društvu-domaćinu. Evropa nije podvrgnuta procesu migracija, već invaziji sa nesumnjivim geopolitičkim ciljevima. Nomenklatura EU i evroelita oličena u Angeli Merkel, saučesnik je u tom udruženom zločinačkom poduhvatu. Ona je takođe, suprotno svim trezveno definisanim evropskim – a pre svega nemačkim – interesima, i saučesnik Amerike u tretmanu Rusije kao pretnje, kao suparnika i neprijatelja. To je, da parafraziramo Taljerana, gore od zločina; to je greška.

Nije tajna da nemate naročito visoko mišljenje o tome kako je Rusija odigrala ukrajinsku partiju. Nedavno je Sergej Lavrov rekao da EU u Srbiji ponavlja ukrajinsku grešku, na šta je Žan-Klod Junker odgovorio izjavom da Srbija i Ukrajina nisu za poređenje. Kakav je vaš stav o tome, da li mislite da bi Srbija mogla da skrene sa kursa politike evropskih integracija bez velikih turbulencija?

— Sa zapadnog stanovišta apsolutno nije bilo nikakve ,,ukrajinske greške“! Geopolitički gledano, Ukrajina je ključna oblast rubnog područja (Spajkmanov Rimland) koje okružuje evroazijsko srce kopna, a njen de facto prelazak u zapadni vojnobezbednosni tabor preti da Rusiji uskrati stratešku dubinu na potencijalno ranjivom jugozapadnom boku.

Ova činjenica objašnjava odluku vlada ključnih zemalja EU i SAD da izrežiraju krvavu predstavu „događanja naroda“ na kijevskom Majdanu u zimu 2013-2014, zatim državni udar kojim je oboren legalno izabrani šef države februara 2014, kao i krvavi pir koji je nedugo potom usledio. To nije bio samo američki već i evro-briselski scenario. Budimo realni, ostvaren je preko svih očekivanja.

Naravno, vašingtonski duopol je posle puča u Kijevu ugrabio priliku da obnovi vojno-bezbednosnu dominaciju SAD u Evropi i da poremeti do tada rastuće rusko-nemačko partnerstvo. Ova strategija, sa stanovišta američkog hegemonističkog duopola, pokazala se uspešnom. Od prodora u Ukrajinu i stvaranja trajne krize u odnosima sa Rusijom nema boljeg načina da se obezbedi produžetak američke dominacije u Evropi.

Stavljena je tačka na ionako kolebljive pokušaje artikulisanja nezavisne spoljnopolitičke strategije EU. Što je možda i važnije, sprečava se dalje približavanje dveju najvećih evropskih nacija, dveju kontinentalnih i međusobno kompatibilnih sila, Rusije i Nemačke. Eventualna osovina Berlin-Moskva, koju je gradio Bizmark i za koju se potom zalagao Karl Haushofer, već vek i po predstavlja najgoru noćnu moru anglosaksonskih stratega.

U tom širem kontekstu gledano, Žan-Klod Junker je u pravu: Srbija i Ukrajina nisu za poređenje. Ukrajina je neuporedivo važniji geopolitički zgoditak. Na Balkanu su pritom aktivno prisutni trojaki geopolitički vektori – američki (atlantistički) koji se oslanja na Albance, germansko-kontinentalistički koji se oslanja na Hrvate, kao i neoosmanski koji se oslanja na ,,Bošnjake“ i projektuje putem ,,zelene transferzale“.

Još uvek nedostaje aktivno prisustvo evroazijskog vektora sa istoka, što Srbima realno umanjuje manevarski prostor. Da apsurd bude veći, u skoro dvodecenijskoj euforičnoj propagandi ,,evropskog puta Srbije“ zamagljena je činjenica da Srbe u ključnim zemljama EU naprosto ne žele da prihvate, jer germansko srce stare Evrope njih tretira kao hronično remetilački faktor i prema njima ima civilizacijski i kulturološki otklon. Ova činjenica nije podložna reviziji bez obzira na ponašanje zvaničnog Beograda. Srbija u EU neće ući nikada, što je uostalom jedan od preduslova njenog opstanka.

Za kraj, jedno pitanje o domaćoj politici. Nedavno ste otvoreno kritikovali sklapanje ideološki nekompatibilnih koalicija, a nakon izbora u Beogradu, na kojima su sve suverenističke liste doživele debakl, izneli ste stav da je trebalo da idu u jednom bloku. Mislite li da, ukoliko na sledećim izborima ne nastupe u široj koaliciji, desnim strankama i pokretima preti politički nestanak?

— Nestanka neće biti, jer težnje ka očuvanju kulturnog i duhovnog identiteta, porodice, nacionalnog bića, teritorijalnog integriteta i suverenosti imaju tihu ali stabilnu podršku većine Srba. One pre ili kasnije moraju da nađu bolju formu političkog artikulisanja nego što je sada slučaj da bi se taj potencijal pretvorio i u bolji izborni rezultat. To će se neminovno dogoditi, ako ne na sledećim izborima, onda na onim posle njih.

Veliki je problem što preti opasnost da će do tada, postupcima sadašnje vlasti, biti bitno oslabljen sveopšti položaj nacije i države. Srbima preti dvostruka opasnost. Preti im dalje sužavanje matične teritorije do tačke kada će ostatke njihove demografski, moralno i ekonomski iscrpljene države činiti samo oni delovi nekadašnjeg Beogradskog pašaluka na koje baš niko drugi (za sada) ne pretenduje.

Preti im istovremeni zahtev daljeg krotkog priklanjanja kulturnim obrascima zapadne postmoderne, kako bi dokazali svoju zrelost za beskrajni proces „evrointegracija“ – od prihvatanja potencijalno neograničenog broja migranata, do slavljenja politizovane devijantnosti svih boja i skraćenica. Motivacija spoljnih mentora tih procesa, naravno, nije u afirmaciji raznolikosti i tolerancije. Njihov cilj je trajno prevaspitavanje Srbije, shodno ideološkim standardima postmodernog, posthrišćanskog, post-humanog Zapada.

Da bi Srbija brojnim izazovima uspešno odgovorila, njen ostanak ne samo van NATO saveza već i van Evropske unije predstavlja bitan preduslov. Biti van domašaja Brisela, bilo kao sedišta zapadne alijanse ili kao prestonice oligarhijske anti-Evrope, uz širenje dijapazona spoljnopolitičkih opcija i uspostavljanje što tešnjih veza sa protivnicima globalnog hegemonizma svih boja, nije samo po sebi dovoljno za opstanak Srba i Srbije; ali svakako jeste uslov opstanka.

Autor: Aleksandar Vujović

standard.rs

11 KOMENTARA

  1. Da pojasnim,svi moji komentari se odnose na normalne i pismene,a da još samo jednom ponovim,sa nepismenim komunističkim imbecilima,normalan ne komentariše,normalan takvima preporučuje neku od psijijatrija,premda za imbecile,nema za sada leka u medicini,osim jednog jedinog,a to se zna koje.

    • Hm,hmm…kada se “pismenost “,upotrebi,za vredjanje i pljuvanje,ona ” tranzitira” u puku ne pismenost i prostakluk.A teme,mocnih naslova,velike teme,srbija,drustvo,nacija,politika, po nacinu,koji je prezentovan,podseca na ” agitacija i propaganda”..Milovana Djilasa, sa neslavnim zavrsetkom.

  2. komuniste mogu podržavati,samo zločinci i nepismeni imbecili,normalni ne mogu,to je prirodno,jer biti glup i nepismen,a time se hvaliti,to samo može imbecil,a takvi su svi oni koji podržavaju crvene zlikovce.

    • Hm,hmm…nije rec o podrsci komuistima,taman posla da to rade ludaci poput tebe ” pismene kretencine”,rec je o ustaskoj kopiji,koju nudis Srbima kao ” resenje”.

  3. Samo istina,je da otvoriš NEDELJNI EKSPRES,na njihovom sajtu ćeš videti naslov DECA KOMUNIZMA,I šta piše G.Pušara,e to je istina,pa onda nađi sajt UDBA U UDBI,ko vlada srbijom hrvatskom crnom gorom itd,ako nisi jedan od tih.

  4. Gosn Trifkoviću,problem se mora rešavati tako što će se prvo rešiti problem komunizma u Srbiji,pa potom sa ostalim problemima.

    • Hm,hmm….pa,sto ti ne povedes u boj za narod. ” tvoj” i pobijes komunisticka govna,nego kukavicki,uporno huskas,i to izrazito miroljubivog.portalla ?

  5. Srbi u Hrvatskoj već postaju Hrvati i katolici u Crnoj Gori Crnogorci u Makedoniji Makedonci samo zbog nebrige i slabosti Srbije. Suđenje Šešelju je suđenje i osuda Srbije i srpskom narodu. Za Vučićeve prijatelje eu, vatikan i amere je bitno da su Gotovina, Čermak,Markač, Hardinaj, Tači, Naser Orić i ostali zločinci iz svih naroda osim srpskog heroji samo su Srbi zločinci kažu Vučićevi prijatelji a izdajnik to podržava. Ovo šta može u Srbiji ne može niđe kaže izgubili Kosovo zbog zločina nad šiftarima a NDH???Zašto takvu fakturu nije primila katolička Hrvatska koja u 3 zadnja rata genocidom i proterivanjem Srba sa vekovnih ognjišta gradi svoju državu? Zato šta svetom drma katoličko-protestanska eu i amerika u tom svetu nema mesta pravoslavnim narodima. Braćo Rusi urazumite Vučića dok nije uništio državu Srbiju i srpski narod taj sluga zapada i najveći izdajnik s ovih prostora. Dok veliki izdajnik Vućić poziva Srbe na ćutanje o zločinima hrvata ustaša nad našim narodom, ustaše i dalje javno orgijaju na veselje nacista, fašista, neonacista, ustaša, eu, vatikana i amera. Jek kako drukčije objasniti da svi ćute na njihovo orgijanje mada su to i zakonom zabranili ali niti policija niti državni vrh, vlada ne poštuju ni svoje ni evropske zakone link: http://www.hsp.hr/category/slider/
    Katolička crkva i ustaše drmaju hrvatskom sve ostalo je igrokaz za svet link; https://www.telegram.hr/politika-kriminal/fratar-koji-histericno-objasnjava-da-cemo-zbog-istanbulske-postati-robovi-zena-mozda-je-najzabavnija-stvar-s-prosvjeda/?utm_source=NetNaslovnica&utm_medium=Widget&utm_campaign=NetWidget
    Kaže naš veliki izdajnik, strani plaćenik i kukavica Srbija ništa ne sme, mi ne smemo , mi se moramo pokoriti inače nikad u eu??? NE ljigavče lažeš narod problem je šta si ti prevelika kukavica vidi kako hrvati smeju dok ti puziš bedo link: http://hr.n1info.com/a294294/Foto/Prosvjed-protiv-Istanbulske-konvencije-u-Splitu.html , Eto smeje se sve i ustaški, fašistički i nacistički pozdravi dragi su toj tvojoj eu jer ćuti, kao šta je ćutala kad su genocidom i proterivanjem očistili privremeno okupiranu Republiku Srpsku Krajinu od Srba, sad to rade na Kosovu uz odobrenje iste te eu, vatikana i amera sve tvoji veliki prijatelji vučko i vekovni neprijatelji Srba i Srbije. http://www.index.hr/vijesti/clanak/uzivo-u-splitu-se-okupljaju-prosvjednici-protiv-istanbulske-birajmo-hrvatskog-orbana/1038264.aspx , i https://www.vecernji.hr/vijesti/istanbulska-konvencija-prosvjed-split-riva-crkva-hdz-1238725 , i https://www.jutarnji.hr/vijesti/hrvatska/prosvjed-na-splitskoj-rivi-na-miting-protiv-istanbulske-stigli-markic-glogoski-thompson-i-bujanec-svi-govornici-zestoko-napali-plenkovica/7236699/ , Jedino Židovi i to nedovoljno pozivaju ndh, hrvatsku da prekine s ustaštvom, nacizmom i fašizmom pa neće valjda vučić zbog par logora za Srbe po hrvatskoj , Srbi moraju ćutati kaže on i proustaški lobi u Srbiji link: https://www.jutarnji.hr/vijesti/hrvatska/komemoracija-za-zrtve-holokausta-kraus-pozvao-hrvatsku-da-zakonom-zabrani-ustaske-simbole/7238103/
    Srbi su u hrvatskoj pred potpunim nestajanjem a uz vučića i njegove izdajnike to će ići puno brže link: http://magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=412&cl=35 , Pa malo Lazanskog nekad donekle dobrog analitičara danas vučićeve podrepne muve eto da i on malo pljune na Srbe i Srbiju link: https://www.vecernji.hr/premium/srbija-dobro-zna-sto-gubi-hrvatskom-kupnjom-izraelskih-f-16-1238531, Dok ministar vojni Vulin veliča crnu ustašku uniformu koju nikad nije nosio ni jedan pošten Srbin link: https://radiogornjigrad.wordpress.com/2016/08/05/oluja-nisam-vam-brat-ja-sam-kurvin-sin/ , i vulin link: http://www.index.hr/indexforum/postovi/239313/koju-uniformu-nosi-vulin-/2 , Evo vuline samo za tebe i vučića koji ništa ne smete zbog straha od eu hrvati sve smeju možete kod njih slobodno kupiti ustaško, nacističko, fašističko prstenje koje obožava eu, vatikan i ameri vaši prijatelji pa je samim tim u slobodnoj prodaji link: https://www.lupiga.com/vijesti/facebook-ustase-zasto-policija-ne-sankcionira-prodavace-ndh-prstena , I za kraj vidite srpske kukavice, slabići i ljigavci sve se sme u evropi ako si sami uzmete i ne pitate nikoga. Ali za vas bednike koji dobijate naredbe od neprijatelja Srba i Srbije vama je sve zabranjeno kao i kukavičkom, bednom i poniženom narodu Srbije koji nema muda. Širite ovu istinu po fejsu, tviteru, portalima, forumima, među sobom i gde god stignete, jer Srbija je u medijskom mraku okupirana i pokorena izdajničkim i plaćeničkim medijima zapada..

    • Samo istina,je da otvoriš NEDELJNI EKSPRES,na njihovom sajtu ćeš videti naslov DECA KOMUNIZMA,I šta piše G.Pušara,e to je istina,pa onda nađi sajt UDBA U UDBI,ko vlada srbijom hrvatskom crnom gorom itd,ako nisi jedan od tih.

    • Hm,hmm…nadam se,da “nije istina”,da nam,preporucujes,da kopiramo ustase, i tako formiramo ” srBski identitet”..prafoslafni, sa crvenim papucicama…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime