Srđan Dragojević je ilustrativan primer kako je ono što se naziva srpskom elitom zapravo jedna bulumena razmaženih, bahatih i prevrtljivih pojedinaca koji, čak i kad imaju nesumnjiv talenat, nisu od koristi svom narodu i državi. Najčešće su paraziti a neretko i velike štetočine. Srđan Dragojević je započeo karijeru kao panker, roker, i daroviti umetnik. NJegov rediteljski početak je obećavao. Za vreme vlasti Slobodana Miloševića, kojeg u tadašnjim intervjuima naziva „Diktatorom“ i cinično kritikuje SPS, a istovremeno od države i državnih preduzeća dobija veliki novac i snima filmove: „Rane“, „Mi nismo anđeli“ i „Lepa sela lepo gore“. “Lepa sela” su rađena po istinitoj priči na osnovu teksta drame koju je napisao Vanja Bulić i nisu ni prosrpski ali ni antisrpski film, mada jesu antiratni film.
Nakon toga, odlazi u Ameriku, sa velikim očekivanjima, smatrajući sebe dostojnim naslednikom Tarantina. Međutim, u Holivudu nisu prepoznali njegov dar i talenat za vic filmove. Vraća se u Srbiju. Ponovo kritikuje vlast, ali sada DOS-ov režim. 2005. godine u intervjuu za list „Vreme“ kaže: „Mislili smo da će nakon Slobodana Miloševića doći neki fini, tolerantni, demokratični, nekorumpirani i nekoristoljubivi ljudi. To se, nažalost, nije dogodilo. Skoro da se ne zezam kada kažem da mi je žao što nisam bio član JUL-a“.
Ubrzo sa „korumpiranim i koristoljubivim ljudima“ nalazi „političku kopču“ i 2009. godine od DOS-ovog režima dobija neverovatnih 5 miliona evra da snimi katastrofalno loš film „Sveti Georgije ubiva aždahu“, a preko firme „Sv. Georgije“ u kojoj je jedan od producenata. Film je katastrofalan i po pitanju slike o Srbima u Prvom svetskom ratu koji su prikazani kao rulja nenormalnih i nemoralnih spodoba i po pitanju zanatskog dela. Politička „ljubav“ Dragojevića i DOS-a rezultira i dobijanjem novaca za politički korektan film „Parada“. U tom filmu su naravno mali dobri i simpatični ali potpuno nesposobni i smotani gejevi iznajmili grupu malo manje simpatičnih i vrlo visprenih kriminalaca “iz regiona” da ih odbrane od potpuno satanizovanih protivnika gej parade koji nisu prikazani ni kao ljudi. U filmu vidimo i originalne snimke gej parade u Beogradu što ukupno govori da je ovaj film – PR film gej lobija. Ukratko i bez nijansi gejevi su prikazani kao dobroćudni debili, a protivnici gej parade kao krvoločne zveri. Dragojević ovim filmom gejevima nije učinio nikakvu uslugu, ali je uspeo da im uzme pare.
Nakon što je snimljen „Sveti Georgije ubiva aždahu“ filmski radnici i javnost, otvaraju mnoga pitanja u vezi troškova filma, koja i danas traju. Gde je završio ogroman novac od filma, ko ga je „oprao“, i da li je završio u Dragojevićevom džepu? Firma „Sv. Georgije“ u kojoj je Dragojević bio jedan od producenata ostala je dužna RTS-u 5 epizoda serije „Sveti Georgije ubiva aždahu“ iako je od RTS-a dobila veliki novac. Producenti filma navode da je firma „Sv. Georgije“ u međuvremenu otišla u stečaj i da RTS-u ne mogu da vrate novac. Sve po principu „stečaja“ privatizovanih kompanija koje su podigle ogromne kredite od banaka i nikada ih nisu vratile.
Spretni Dragojević ponovo nalazi „politički kišobran“ i 2010 godine učlanjuje se u SPS, postaje član Glavnog odbora a na izborima 2012. je na listi SPS/PUPS/JS i postaje narodni poslanik u Skupštini Srbije. O novom političkom angažmanu kaže: „Pristupanje baš Socijalističkoj partiji Srbije za mene je bio logičan i jedini moguć izbor. To što smo nekad bili na suprotstavljenim stranama ne vidim kao problem, naprotiv. To je dokaz da sa godinama ljudi mogu da se menjaju – nabolje, da mogu da uče i da stiču iskustvo i mudrost. Veći problem vidim u tome što smo ja i neki koje sam podržavao tokom devedesetih sada protivnici“
U vreme političkog angažmana u SPS-u, snima najgori od svih, film „Atomski s desna“. Za vreme boravka u Parlamentu podržava koaliciju SNS/SPS. Hvali Vučića, a sa Dačićem se druži. To se čini kao efikasna i dobitna kombinacija.
Kako Ministarstvo kulture ne dodeljuje sredstva za njegove nove megalomanske filmske projekte, ponovo postaje ogorčeni kritičar vlasti, ali sada Aleksandra Vučića. Danas Srđan Dragojević ne snima filmove. Piše tvitove protiv Vučića. Podržava Jankovića. Aktuelnu vlast naziva „svinjskom huntom“. Vučića „Diktatorom“. Savetuje, daje iskustveni konsalting- (firma Sv. Georgije), na tviteru: „Mora da napraviš“ kombinaciju“ ugradiš se ili ukradeš….“ Tužan kraj jedne karijere koja je obećavala. Ostao je samo vic tvit ili pljuvačina po društvenim mrežama po čemu je ovaj nekada “perspektivni umetnik” danas prepoznatljiv i nepoznanica gde je nestalo 5 miliona evra od filma „Sveti Georgije ubiva aždahu“? Pojela aždaja?
Željko Injac
www.vidovdan.org
Gospodin Dragojevic ce ostati upamcen po tome sto mu je svaki sledeci film losiji od predhodnog. A to sto je pomenuti moralna nula i povremeni sluga vlasti, to je dugorocno nevazno. Na zalost.
Sve u svemu to je ono što je SNS uspeo da izvuče iz većine ljudi. Ogorčenost i bes. Možda je Dragojević malo specifičan slučaj, ali ni zaključak ,kao ni uobičajeni tekstovi, gospodina Injca ne bi mogli drugačije da se okarakterišu osim kao novinarski tvitovi protiv onih koji kritikuju SNS. I zaključak da je samo to ostalo od nekih novinara jer postadoše botovi.