Srebrenica

Plovi patka, plovi guska
Srebrenica opet srpska!

Ovaj je slogan odgovor na provokaciju rime koja se završava – biće Bosna opet turska.

Naslušali smo se ne tako davno pokliča o Kosovu koje je Turska. O Raškoj i Bosni, da je sve to Turska. A onda se nešto desilo u samoj Turskoj i povici su naglo utihnuli. Vetrovi promene su razvejali miris loja i doneli ukus svežih čvaraka.

Ovim smo zagazili u sferu istorijskih promena i u domen istorijskih prava. Neki Turci dakle smatraju da oblasti koje su ulazile u sklop Osmanskog carstva, mogu opet to da budu. Najnezajažljiviji od njih šire taj prostor do Beča. Srpska strana ili bar onaj njen deo koji je svestan, smatra da bi prihvatanje takvog shvatanja značilo mirenje sa okupacijom, a time i sa svim onim zločinima koje su osmanlije počinile po srpskim zemljama. Na ovo se nadovezuje austro-madžarska, ili sasvim uprošćeno, germanska ideja, jer su oni naslednici turske okupacije ili što bi Štrbac rekao – ukopacije. Glavata gospoda u ono doba iz Beča, a sad ko zna odakle, recimo iz takozvanih brisela (množina, prim. aut.) smatraju da mogu Srbima do sudnjeg dana da šalju gaulajtere koji su zamenili kadije.

Pitanje: ako oni mogu da potežu svoja „istorijska prava“ zašto onda mi ne možemo da potežemo svoja. Prava.

Ovde bi hteo čitaoca da podsetim na jedan period kada su se u 13. veku ruske kneževine našle pod žestokim udarima turskih plemena, Tataro-mongola, Kumana, Pečenjega… koje često ruska tradicija naziva i Polovcima. Ovi su nomadi odsekli ruske države od Crnog mora. Jedna od posledica postojanja tog širokog polovačkog pojasa u južnoj Rusiji je prekid ruskog kontakta sa Svetom Gorom.

Koliko se zna, Rusi su na Atosu boravili prvo u Ksilurgu a u doba Svetog Save nalaze se u manastiru Rusik, koji znamo i kao manastir Svetog Pantelejmona. Godine su prolazile ali nikakva materijalna pomoć nije mogla biti dopremljena Rusiku iz matice. U doba najvećeg uspona Raške, pod Stefanom Dušanom, Pantelejmon se nalazio u velikom siromaštvu i skoro ruševnom stanju. Naš je vladar preuzeo brigu o Rusiku i stavio ga u istu ravan sa Hilandarom. Dušanovi naslednici su nastavili njegove napore, sve tako do 16. veka i izbeglih srpskih despota u Sremu. O tome je dobro pogledati rad Radoslava Grujića Ruska vlastelinstva po Srbiji u XIV i XV veku. Paradoksalno, ovaj Grujićev naslov je odličan ali sa današnjeg stanovišta delimično tačan!! Kako to? Evo, iscrpan popis od preko sto vlastelinstava poklonjenih Rusiku „probija“ granice današnje Srbije, jer se proteže na Bugarsku, Makedoniju (BJRM), Grčku i … Republiku Srpsku.

Nastavljajući stremljenja cara Dušana, i knez Lazar poklanja bogata imanja Rusima. Kneginja Milica kao monahinja Jevđenija izdaje povelju 1395. godine u Novom Brdu kojom potvrđuje Lazarove poklone i pridodaje svoje. U ovoj darovnici pominju se i pokloni vlastele: „Tako je Srebrnički vojvoda u Bosni Nikola, sa svojom suprugom Vidoslavom, rođakom Lazarevića (,s’rodnica naša‘), priložio svetogorskim Rusima celu oblast Srebrnice, sa svima selima, kao i crkvu Sv. Nikole u samom gradu Srebrnici, sa svima njenim povlasticama; …“

Srebrenica, dakle, po ovom dokumentu pripada svetogorskom bratstvu Rusika. Pitanje je, da li odbijanje njegove pravosnažnosti znači davanje na važnosti osmanskoj okupaciji a potom i austrijskoj. Prâvo je čudna stvar. Rimsko pravo ima nekoliko kapitalnih sentenci ali na ovoj počiva čitavo zakonodavstvo a tako je ostalo sve do danas, i kaže – gde je sila tu je i pravo. Na ovo se nastavljaju i druge sentencije rimskog prava – niko ne može preneti na drugoga više prava nego što sam poseduje. I za kraj – zakon ne štiti kukavice. Obrni okreni, rimsko pravo uglavnom govori o sili i zaista, izgleda da ne može da postoji bez nje. Sile.

Srebrenica je uvek bila srpska a jedan od načina kako ćemo je sačuvati je insistiranje na istorijskom pravu po kome je ona zapravo metoh Svetog Pantelejmona! Naravno, ruski monasi danas neće dolaziti u Srebrenicu po novac ili hranu, ali bi ta oblast makar za početak, trebalo da simbolično oglasi duhovnu saradnju sa Svetogorcima. Jednu prisnost koju nikakav teror Polovaca ne može više da prekine.

Srednjevekovna Rusija (Ruska) je nekoliko stoleća u svojoj rascepkanosti održavala duh ruskog zajedništva baš na Svetoj Gori i pod srpskom zaštitom. Sada su se vremena promenila i srpske države, usitnjene i slabe, po istorijskoj pravdi, moraju dobiti podršku sa Svete Gore a potom, ko zna, ako je prave pravde, i iz Moskve.

Svašta je izmišljano protiv Srpske, čak i nekakav „distrikt“ čiji je jedini zadatak da odvoji levo od desnog plućnog krila Republike Srpske, a sve da bi Srbi što pliće disali. Evo šta je postigla mašinerija menjanja svesti. Ljudima je normalno da kažu distrikt Brčko, a neshvatljivo da isto to – distrikt, stave ispred Srebrenice. Zato u ovom „tranzicionom“ periodu, umesto distrikt Srebrenica ili metoh Srebrnica, predlažem naziv – slobodni srpski grad Srebrenica!

Naravno, neko će se zapitati koji je put da se sve to postigne. Prvo, ruska strana treba da kaže da priznaje povelju kneginje Milice koja je ionako u njihovom posedu. Potom, kako je sad ipak vreme demokratije, bilo bi dobro da se narod Srpske obavesti o tome a zatim i da se organizuje referendum, u čiji povoljan ishod nemam sumnje.

Radovan Damjanović