Srebrenica u julu 1995. nije jedini ratni zločin koji se dogodio na prostoru bivše Jugoslavije tokom oružanih sukoba devedesetih godina, to je sigurno. Ali je izdvojena, da bi poslužila kao politički amblem za vođenje rata „drugim sredstvima“, što se nastavlja nesmanjenom žestinom deceniju i po posle formalnog okončanja sukoba.
Bez obzira na sva druga mesta patnje i zločina, nema sumnje da je „Srebrenica“ proizvedena u simbolički rezime tog rata, višeslojnu emotivnu neuralgičnu tačku i borbeni poklič svih aktera koji nastoje da se politički i materijalno okoriste o propagandnu konstrukciju koju su sami izgradili.
Zato nije ni malo nepravedno držati ih za reč i suditi im po njihovim sopstvenim merilima. Tim pre, što se u potaji – kao sve profesionalne operacije za dezinformaciju javnosti – priprema sledeća faza inicijative za REKOM, projekta za pisanje lažne istorije ratova devedesetih. REKOM u ogromnoj meri počiva upravo na „Srebrenici“ (kada smo već na simboličkom terenu, navodnici signaliziraju da se radi o propagandnom a ne pravom događaju pod tim nazivom) kao osnovi svoga psihološkog legitimiteta i glavnu „batinu“ za zastrašivanje (die Srebrenica-Keule, po dovitljivoj sintagmi nemačkog analitičara Manuela Oksenrajtera). Prema tome, REKOM stoji ili pada u odnosu na „Srebrenicu“. To nije samo sporan istorijski događaj, već je lakmus test suvislosti licemernog i korumpiranog projekta koji vode Nataša Kandić i njen pogrešno imenovani „Fond za humanitarno pravo.“ Cilj im je brutalno jednostavan: zaobilaženje svih redovnih procedura za utvrđivanje istorijskih činjenica i određivanje odgovornosti, i javno nametanje privatne verzije, razrađene u propagandnim radionicama njihovih finansijera.
O „napredovanju“ REKOM-a mogli smo se uveriti na internet prezentaciji „Fonda“ gospođe Kandić od 11. septembra 2013. Tu vidimo dve stvari.
Prvo, „u petak, 6.09.2013. u Zagrebu je održan prvi sastanak zvanične Regionalne ekspertske grupe za REKOM, u sastavu: prof. dr Zlata Đurđević, izaslanica predsjednika Hrvatske; prof. dr Sonja Tomović-Šundić, izaslanica predsjednika Crne Gore; pravni savetnik Selim Selimi, izaslanik predsednice Kosova; dogradonačelnik Sarajeva Aljoša Čampara, izaslanik člana Predsjedništva BiH; oficir za vezu sa Haškim tribunalom, Goran Mihaljević, izaslanik člana Predsjedništva BiH, i sudija Siniša Važić, izaslanik predsednika Srbije.“
Tiho i ispod radara – baš na način kako REKOM operiše – predsednik Tomislav Nikolić je učinio nešto što je njegov prethodnik Tadić oklevao da uradi: bez talambasa, dok je pažnja inače nebudnih građana bila usmerena na „Farmu“ i zadnju epizodu turske sapunice, delegirao je Sinišu Važića kao svoga „izaslanika“ u REKOM-u. Umesno je postaviti pitanje: kada se pod dirigentskom palicom gospođe Kandić, koja orkestrira predstavu čiji su libreto napisali njeni poslodavci, izvodi opereta lažirane istorije, sa kakvim ovlašćenjem i u kakvom svojstvu Nikolić šalje „izaslanika“ na takav skup? Koga Važić tamo predstavlja? Državu Srbiju i njenog predsednika u zvaničnom svojstvu, ili Tomislava Nikolića kao privatno lice, da u njegovo ime, zajedno sa falsifikatorima na čelu sa gospođom Kandić, učestvuje u ovoj nečuvenoj farsi?
Vest o prvom sastanku REKOM-a na sajtu zarekom.org
Međutim – i tu se mora skrenuti pažnja na sledeći podatak koji nam sajt gospođe Kandić takođe predusretljivo pruža – to je farsa koja je programirana da urodi vrlo ozbiljnim posledicama.
Te posledice su vrlo informativno izložene u članovima 13. i 14. „Predloga Statuta REKOM-a“ koji glase ovako:
„Član 13 Predloga Statuta REKOM, Ciljevi:
„Komisija ima sledeće ciljeve:
(a) da utvrdi činjenice o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava učinjenim na teritoriji nekadašnje SFRJ u periodu od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001. godine, političkim i društvenim okolnostima koje su uticale na činjenje ovih dela i posledicama do kojih su zločini i kršenja prava doveli;
(b) da prizna nepravde nanete žrtvama, u cilju izgradnje kulture solidarnosti i saosećanja;
(c) da doprinese ostvarivanju prava žrtava;
(d) da doprinese da političke elite i društva u stranama ugovornicama prihvate činjenice o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava;
(e) da doprinese rasvetljavanju sudbine nestalih;
(f) da doprinese sprečavanju ponavljanja ratnih zločina i drugih teških kršenja ljudskih prava.“
„Član 14 Predloga Statuta REKOM. Zadaci:
Komisija ima sledeće zadatke:
(a) da prikupi podatke o slučajevima ratnih zločina i drugih teških kršenja ljudskih prava, pruži njihov detaljan opis, prikaže obrasce kršenja prava i njihove posledice;
(b) da prikupi podatke o sudbini nestalih i sarađuje sa nadležnim telima koja se u stranama ugovornicama bave potragom za nestalima;
(c) da izradi popise ljudskih gubitaka u vezi sa ratom ili drugim oblikom oružanog sukoba:
i. civila koji su izgubili život ili nestali u vezi sa ratom ili drugim oblikom oružanog sukoba; i
ii. boraca koji su izgubili život ili nestali u vezi sa ratom ili drugim oblikom oružanog sukoba;
(d) da prikupi podatke o mestima zatvaranja u vezi sa ratom ili drugim oblikom oružanog sukoba, o licima koja su protivpravno zatvarana, podvrgavana mučenju i nečovečnom postupanju, i izradi njihov sveobuhvatan popis uz zaštitu identiteta kada je to neophodno;
(e) da istraži političke i društvene okolnosti koje su odlučujuće doprinele izbijanju ratova ili drugih oblika oružanog sukoba, kao i činjenju ratnih zločina i drugih teških kršenja ljudskih prava;
(f) da održi javna slušanja žrtava i drugih lica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava;
(g) da preporuči mere koje se odnose na sprečavanje ponavljanja kršenja ljudskih prava i na reparacije za žrtve; i
(h) da izradi, objavi i predstavi završni izveštaj na način koji će omogućiti da izveštaj dopre do što šireg kruga ljudi u državama na teritoriji nekadašnje SFRJ.“
Ovo je samo slatkorečiva fasada, window dressing, kako bi se reklo u zemlji koja finansira gospođu Kandić. Iza toga se nalaze mnogo ozbiljnije stvari koje bi građani trebalo da dobro prouče i uzmu u obzir, pogotovo u izbornoj sezoni. Da se podsetimo, član 11. istog Statuta REKOM-a (doduše, „predloženog“, ali niko nije čuo da se sudija Važić usprotivio ovim i ostalim za jednog pravnika i suverenu državu podjednako nepodnošljivim odredbama) državama-učesnicima nameće obavezu „da sarađuju sa Komisijom i omoguće joj delotvorno izvršavanje zadataka“. Ko je kome ovde šef? Od koga su gospođa Kandić i njene drugarice dobile ovlašćenje da državnim organima nameću uslove saradnje? Komisija takođe „može podneti krivičnu prijavu mesnom nadležnom tužilaštvu“ (čl. 17, stav 8) protiv nekooperativnih građana a po članu 48, vanpravosudnim spajanjem funkcija tužilaštva i suda, Komisija REKOM-a sebi dodeljuje pravo da za „ometanje“ njenog rada (što se nalazi isključivo u domenu REKOM-a da definiše) građane kazni „kaznom zatvora do jedne godine ili novčanom kaznom u ekvivalentnom iznosu do 5.000 evra“. U Statutu se ne navode procesne pojedinosti postupka za utvrđivanje „krivice“ niti mere pravne zaštite na raspolaganju „okrivljenim“ građanima, kojima bi se izricale ovako drastične kazne.
Nataša Kandić i Dr No miluju “mace”
Za vreme rata na prostorima bivše Jugoslavije, poznato je da su harale paravojne formacije, sa vrlo neprijatnim rezultatima. Smeju li sada, u miru, najviši politički organi Srbije, na čelu sa predsednikom Nikolićem, dozvoliti da u državi operiše parapravosudna formacija kao što je REKOM gospođe Nataše Kandić, kojoj bi se delegirala ovlašćenja da istražuje, kažnjava i – nazovimo stvari njihovim pravim imenom – progoni građane?
Tim pre što se centralni stub REKOM-ove građevine, „Srebrenica“, već poduže klati a u poslednje vreme ubrzano urušava, što je upravo pre neki dan došlo do izražaja u Švedskoj.
Dva istaknuta švedska naučna radnika, prof. Šel Magnuson i prof. Lenart Palm, u drugom po tiražu švedskom dnevnom listu „Geteborgs Postenu“ od 29. januara 2014. izneli su ozbiljne sumnje u omiljenu tezu gospođe Kandić, a to je baš teza koja REKOM drži na okupu, da se u julu 1995. godine u Srebrenici, a 1992, na početku rata, i u Prijedoru – dogodio genocid.
NJihovi tekstovi su kritički odgovor na pokušaj švedskog nastavnika istorije Ulfa Martinsona da ove događaje iz rata u Bosni i Hercegovini ove godine poveže sa Danom holokausta, koji se obeležava 27. januara.
Magnuson i Palm iznose niz stavova koje gospođa Kandić i srebrenički lobi nisu radi da čuju. Kao što je predvidljivo, time su izazvali uragansku reakciju i oštre zamerke agresivnih interesnih grupa kojima je „srebrenički genocid“solidan izvor prihoda, od Švedske do Sarajeva.
Članak prof. Lenarta Palma
U svojim posebnim komentarima na pokušaj izjednačavanja Srebrenice sa holokaustom, švedski profesori, kojima je nametnuto srebreničko jednoumlje očito postalo nepodnošljivo, ističu sledeće potpuno razborite teze:
1. Insistiranje na tome da se u Srebrenici ili Prijedoru dogodio genocid je uvredljivo devalviranje holokausta, koji je bio rezultat smišljene državne politike da se uništi jevrejski narod. Za razliku od sudbine Jevreja u Drugom svetskom ratu, u BiH sistematskog istrebljenja muslimana, a samim tim ni genocida, nije bilo.
2. Analiza utvrđenih podataka u vezi sa gubicima sukobljenih strana u BiH odražava suštinsku proporcionalnost za sve tri strane u odnosu na procentualno učešće u ukupnom stanovništvu. Neznatno veći gubici muslimana posledica su toga da su oni ratovali protiv svih oružanih formacija, ne samo Srba i Hrvata, nego i muslimanskih formacija Fikreta Abdića, sa kojima su vlasti u Sarajevu bile u sukobu.
3. Neprihvatljiva je slika rata u BiH koja u crno-belim tonovima muslimanske žrtve prikazuje kao jedino „dostojne“ i vredne pomena, dok se srpske (i delimično hrvatske) ignorišu.
4. Glavnu krivicu za sukob u bivšoj Jugoslaviji ne snose Srbi nego prethodni režim koji je diktaturom i vođenjem pogrešne etničke politike pripremio teren, dok su od građanskog rata devedesetih vodeće zapadne države geopolitički profitirale pa su zato sada nezainteresovane za objektivno utvrđivanje činjenica, što bi bacilo svetlo i na njihovu odgovornost.
Zato nemojte očekivati od njihovih lokalnih ekspozitura da se ozbiljno i stručno bave tim pitanjima. Oni imaju sukob interesa koji se meri stotinama hiljada dolara.
Članak prof. Šela Magnusona
Glasovi švedskih naučnika slede za nedavnim kritičkim razmatranjima na istu temu iz pera danskog politologa Kristijana Aksbo Nilsena (Christian Axboe Nielsen) koji u zapaženom analitičkom tekstu u „Časopisu za istraživanje genocida“ (Journal of Genocide Research) tvrdi da „kratkovida opsesija genocidom ne pomaže ni žrtvama ni međunarodnoj krivičnoj pravdi, i rizikuje da zatamni umesto da pomogne da se raščiste istorijski događaji“ („Dani“, 24. januar 2014). Stavovi švedskih profesora Palma i Magnusena dodatno su upozorenje gospođi Kandić, REKOM-u i srebreničkom lobiju da više nisu u poziciji da kontrolišu javni diskurs i da vreme njihovoj tiraniji nad javnim mnjenjem i mogućnosti prekrajanja istorijskih činjenica – ubrzano ističe.
Ali to je istovremeno upozorenje i predsedniku Nikoliću i njegovom trabantu, sudiji Važiću. Kolaboracija zna da bude vrlo nezgodna stvar i skoro redovno se vraća u obliku bumeranga onima koji se u nju lakomisleno upuštaju. Ostavićemo gospođi Kandić da izvrši sopstvenu procenu rizika i benefita, i da sama odluči da li je u svom životu napravila mudar karijerni izbor. Ali sa stanovišta predsednika Nikolića, za njega i njegovu rasklimatanu parapolitičku formaciju, neopterećenu principima i bez idejnog sidrišta, od percepcije intimnosti sa gospođom Kandić u ovom nepredvidljivom predizbornom periodu postoje samo rizici.
Stefan Karganović
stanjestvari
