Srbi su univerzalna vreća za udaranje; ne postoje reperkusije za bilo šta što bilo ko kaže o njima. Srpski interesi se rutinski minimiziraju, a način mišljenja odbacuje kao cviljenje i borba za sopstveni interes
Piše: Džulija Gorin
Nedavno su „Heniti i Kolms“, popularni tandem FOKS TV mreže koja, inače, slovi za retke koje je teško obmanuti, „častila narodne mase“ ekskluzivnim video snimkom „genocida“ koji je dostavljen Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Podgrevajući vešto kultivisanu i odavno opšteprihvaćenu karikaturu „zlih Srba“, Šon Heniti i Alan Kolms zajednički su ocenili da je vojna akcija bosanskih Srba zabeležena na video traci „čisto zlo“ tj. „ovaploćenje zla“.
Puštanje u etar užasa koji je prikazan na video traci – posebno u ovom trenutku u krivicom rastrzanoj Srbiji – znak je da su se stvari još više pogoršale na suđenju Slobodanu Miloševiću.
U iščekivanju komemoracije povodom desetogodišnjice masakra u Srebrenici, Hagu je očajnički bio potreban talas novih šokantnih slika da bi pred sudom javnosti dobio slučaj koji je već bio izgubljen pred Haškim sudom gde je, inače, krivica unapred poznata.
Ej, bre, Foks televizija! Čak ni oni nisu pratili suđenje Miloševiću. Ali, pošto će emisija njihove TV mreže izgledati glupo ’samo’ nekolicini Amerikanaca koji su pratili suđenje, nema nikakvog rizika u daljem pljuvanju Tribunalovog PR-a. Kažem PR zato što ovo suđenje treba da opravda postojanje novog Međunarodnog krivičnog suda i ubedi Bušovu administraciju u svoju korisnost a ne u svoju (u)zaludnost.
Postoji razlog za upadljivo, gotovo trogodišnje ćutanje svih vodećih medija o ovom ’tako’ značajnom Drugom Nirnbergu, kako je svojevremeno nazvan – ćutanje je kršeno samo u jedanom ili dva dana tokom godine, kada su konačno bili sposobni da ponude jedan jedini optužujući dokaz koji bi ovekovečio verziju događaja koju su nam prodavali od samog početka.
Ono što bi gledalac koji povremeno prati suđenje znao jeste da je Tribunal proveo poslednje tri godine otkrivajući ono što su mnogi od nas znali još 1999; Milošević je bio „zlikovac čija je brutalnost išla na ruku teroristima“, kao što je bivši kolumnista „Boston Heralda“ Don Feder iznova objašnjavao, ali za koga se nije moglo reći da je bio istrebljivač. Obrnuvši redosled poteza u sudskom postupku kako bi zločin odgovarao već odmerenoj kazni, MKTJ (Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju) je tako morao da redefiniše „genocid“. Na taj način se Milošević suočava sa optužbama za genocid i pored toga što istrebljenje više od sto hiljada crnih muslimana i hrišćana: muškaraca, žena i dece, počinjeno od strane arapskih muslimana u Sudanu, još uvek nije stavljena ’etiketa’ genocida. Ali, tamo istrebljivači nisu beli, hrišćanski Srbi.
Masakr sedam hiljada muslimanskih muškaraca u Srebrenici 1995. bio je neoprostiv, ali nije bio genocid. Ako hoćete, zamislite scenario u kome je jedan događaj izmanipulisan tako da ’napravi’ paravan istine za okean laži. Onda zamislite Srebrenicu. Evo je, aprila 1993. viđena očima nekoga ko je bio tamo. Haris Nezirović bio je bosanski novinar nedeljnika „Slobodna Bosna“, a ovako je pisao za britanski „Independent“:
„UN se nada da će evakuisati 15 hiljada ljudi u nekoliko narednih dana. Muslimanska komanda koja brani Srebrenicu tvrdi da se operacije UN svode na saučesništvo u „srpskom etničkom čišćenju“. Nezvanično, komandanti kažu da veruju da Srbi neće krenuti u protivnapad dokle god su tamo izbeglice. Što je još važnije, oni kažu da će se bez prisustva civila muslimanska odbrana raspasti. Oni veruju da su muslimanski borci bolje motivisani kada su njihove porodice uz njih…“
„To konkretno znači da će hiljade civila morati da ostanu na srpskom nišanu: ošugana deca bez medicinskog tretmana; stari izgladneli koji ne mogu da se bore za mrvice hrane koje im bacaju iz vazduha; i majke koje hrane svoje bebe toplom vodom jer im ništa drugo nije dostupno…“
„Kada su prvi kamioni UN-a došli prošlog meseca, trebalo je da evakuišu samo nekoliko ranjenih, međutim, na stotine ih je pohrlilo da se ukrca. Kada je sledeći konvoj došao 28. marta, na hiljade njih je nagrnulo u stampedu prema vozilima.“
„Ma, zajebi konvoje’, rekao je Naser Orić, lokalni muslimanski komandant. Kada je sledeći konvoj stigao 30. marta, mase civila su opkolile kamione, ali ih je lična Orićeva garda uklonila od istih – i to grupa od 30 vojnika poganog jezika osumnjičenih za pljačke i druge kriminalne radnje. Tokom noći, čuvari su primili mito u nemačkim markama i dozvolili ljudima da se popnu u kamione. Mnoge izbeglice sa UN liste za evakuaciju bile su pretučene. Očevici kažu da je zamenik komandanta udarao i šutirao žene i odgurnuo decu koja bi se približila kamionima.“
„Četvrtog aprila lokalna (muslimanska) policija koristila je vodene topove kako bi narod zadržala podalje od UN vozila. Vodeni topovi obarali su svakoga ko bi se približio. Vojnici su se ukrcali u kamione i pucali u vazduh.“
„Sve češće se govorilo među civilima: ’Naši vojnici su gori od četnika, Srba’.“
U međuvremenu, Sarajevo „ni za trenutak nije izgledalo zainteresovano za sudbinu… Srebrenice“, kaže urednik Radio Holandije, Džejms Kilfus , „osim da je uvede na listu vrhunskih primera odsustva interesa spoljašnjeg sveta za ono što se dešavalo bosanskim muslimanima“. U izjavi koja je ušla u svedočenje komandanta snaga UN-a u Bosni od 1992-93. Filipa Morijona pred Haškim tribunalom u februaru 2004, kaže se: „Cilj (bosanskog) predsedništva od samog početka bio je da osigura intervenciju međunarodnih snaga za ličnu korist, što je bio jedan od razloga zbog čega se nikada nisu posvetili pregovorima. To se odnosi na Aliju Izatbegovića, koji je bio pod istragom Haškog tribunala za ratne zločine (što je Tribunal obelodanio tek nakon njegove smrti 2003. godine) a koji je učestvovao u II svetskom ratu na strani nacističke SS Handžar divizije koja je klala Srbe i etničke manjine Jugoslavije. On je takođe autor ‘Islamske deklaracije’, u kojoj je objavio sledeći stav: ‘Najkraća definicija islamskog poretka je činjenica da se on određuje jedinstvom vere i zakona, vaspitanjem i snagom ideala i interesa, duhovnog zajedništva i države… Musliman uopšte ne postoji kao pojedinac… (…) Ne može biti mira i koegzistencije između ‘islamske vere’ i ne-islamskih društveno-političkih institucija.“
O Izetbegovićevoj političkoj igri „završnice“(završnog udarca) istoričar Karl Savić, balkanolog koji živi u Mičigenu, napisao je sledeće:
„Strana bosanskih Muslimana angažovanih u propagandi, režirala je masakre, ubijala civile bosanskih Muslimana kako bi pridobila simpatije; zloupotrebljavala je civile kao živi štit i kao taoce, šireći propagandu o sebi kao žrtvi.“ Na primer: masakr u redu za hleb 1992. i bombardovanje pijace na Markalama 1994. i 1995. što je rezultiralo uvođenjem ekonomskih sankcija i bombardovanjem Srba od strane SAD – uprkos naslovnim stranama dnevnih listova kao što je londonski Sunday Times: „Srbi – ’nisu krivi’ za masakr, gde su eksperti upozorili SAD da je granata došla sa bosanske strane“ (1. oktobar 1995.)
Opšte citiran zvanični Holandski izveštaj iz 2002. o Srebrenici izgleda da potvrđuje upotrebu ovakvih taktika. Kao što je BBC.com izvestio te godine, holandska vlada je „prikačila deo odgovornosti samim bosanskim muslimanima ocenivši da je Bosnska armija izazvala napade.“
Muslimani iz Srebrenice su „uništili i poharali susedna srpska sela“, nastavlja Klifus, „ubijajući i sakateći stanovnike, koji su bili obično previše stari da pruže bilo kakav otpor… Zatim bi srpska sela bila popaljena.“ Posle njegove uloge u ubijanju čak dve hiljade Srba, i sam Orić je pobegao iz Srebrenice baš pred samu ofanzivu armije bosanskih Srba.
Srbi su evakuisali žene, decu i stare pre nego što su pobili muškarce, a da ih prethodno nisu razlikovali kao civile ili ratne zarobljenike, počinivši tako masakr u Srebrenici, što Srbi priznaju.
Smatrajući da je u Srebrenici izvršen genocid, tribunal u Hagu je na taj način proširio legalnu definiciju termina tako da, ne samo da sedam hiljada leševa nije pronađeno (bez obzira koliko je vojnika bilo među njima), i ne samo da tu ne mora da bude genocidne namere, već to čak ne mora da uključuje ni lišavanje života trudnica i novorođenčadi etničke grupe koja je u pitanju. Kao što BBC. com izveštaj zaključuje, „definicija se može sada primeniti i na konflikt u malim društvenim zajednicama gde lokalne svireposti mogu biti okarakterisane kao genocid.“
U međuvremenu, u Holandskom izveštaju iz 2002. dalje se kaže da ni jedan dokaz „ne sugeriše umešanost srpskih vlasti iz Beograda“, pri čemu se svaljuje odgovornost na begunca bosanskih Srba, generala Ratka Mladića.
A sve to nas opet vraća na Miloševićevo suđenje. Kao u Molijerovoj farsi: u roku nekoliko meseci od napada devetnaest muslimanskih otmičara (od kojih su se neki borili u Bosni) na SAD, suđenje Slobodana Miloševića otpočelo je u Hagu u Holandiji, zemlji u kojoj se danas umetnici i članovi parlamenta proganjaju zbog slobode govora – i to od strane „braće po veri“ onih zbog kojih je Milošević krivično gonjen.
Ukoliko se neko začudi zašto od 365 dana, 364 dana naši mediji ne šalju ni reč o „Drugom Nirnbergu“ – koji je inače predmet podsmeha među pravnim ekspertima (zamenik tužioca Karle Del Ponte, Džefri Najs, prekorevao je izveštače za obaranje nastupa tužilaštva i klimavost dokaza) – sledeći ključni momenti sa suđenja, do kojih se lako može doći pažljivim pregledanjem izveštaja evropskih novinskih agencija, mogli bi da pomognu u objašnjenju:
Prvu nedelju suđenja posebno su obeležile neprijatnosti „u korist“ tužilaštva, koje su se jedna za drugom smenjivale, počev od svedočenja Ratomira Tanića koji je navodno bio prisutan kada je izdato naređenje za genocid, ali koji pri unakrsnom ispitivanju nije znao da kaže čak ni gde se nalazila Miloševićeva radna soba u predsedničkoj rezidenciji. Na kraju se ispostavilo da je za svedočenje bio plaćen od strane Britanske obaveštajne službe. Zatim, svedok po imenu Halit Barani, koga je Milošević pitao da li mu je poznato da su komandanti UČK ubijali sve Albance koji su iskazivali lojalnost prema Srbiji. Barani je otkrio da je simpatizer UČK, da je upoznao veliki broj komandanata, a potom je optužio sav albanski narod na Kosovu rekavši sledeće: „UČK je rođena unutar naroda, da štiti roditelje, braću i sestre.“
Telegrafski izveštaj BBC-a iz 2002. nadovezuje se na svedočenje albanskog „zemljoradnika“ Agima Zećirija, gde on navodi da su srpske snage spalile njegovo selo i pobile članove njegove porodice. Tokom unakrsnog ispitivanja, kada je u sudskom postupku obelodanjeno da je njegovo selo Čelina bilo uporište albanskih pobunjenika i da im je pružalo podršku, Zećiri je odjednom bio previše bolestan da bi nastavio, ali je priznao da je UČK koristila selo kao izvor za snabdevanje i da je najmanje trista članova UČK bilo tamo stacionirano.
Sledeći svedok, Fehim Elšani, je bio takoreći ukoren od strane, sada već pokojnog, predsedavajućeg sudije Ričarda Meja, kada je odbio da uopšte odgovara na Miloševićeva pitanja. Na kraju, posvedočio je da ne zna ni za jedan od zločina UČK, a priznao je da mu je sin bio član UČK. Elšani, Zećiri i još jedan „zemljoradnik“, Halil Morina – koji je tvrdio da nema nikakvih saznanja o prisustvu UČK u selu Landovica (gde je posle rata podignut spomenik palim UČK borcima) – često su izbegavali pogled „oči o oči“ sa Miloševićem dok ih je on unakrsno ispitivao.
Panel sudskog trojstva je ustvari prihvatio Miloševićeve prigovore u vezi sa prihvatanjem svedočenja glavnog istražitelja ratnih zločina na Kosovu, Kevina Kertisa, zbog irelevantnosti „dokaza“ potpuno zasnovanih na „ponavljanju priča koje je slušao od drugih“, izvestio je AP. Kada je obaveštajni analitičar tužilaštva, Stiven Spargo, detaljno pokazao na mapama marš-rute kojima je prošlo oko osamsto hiljada deportovanih ili izbeglih Albanaca 1999, Milošević ga je upitao da li mu je poznato da je sto hiljada Srba napustilo Kosovo zajedno sa ostalima, od trenutka kada je započelo NATO bombardovanje. Spargo je odgovorio da on „nije bio zadužen da dokumentuje raseljavanje Srba.“ Normalno. Na Kosovu, nastavio je Milošević, pošto je na svakog Srbina dolazilo deset Albanaca, proporcionalno govoreći, više je Srba nego Albanaca izbeglo sa Kosova – bacajući sumnju na argument Klintonove vlade o nasilnoj deportaciji vešto iskonstruosanoj za našu konzumaciju.
Milošević je postigao poene od ranije pokazujući pred Tribunalom albansku mapu koja odslikava Veliku Albaniju, koja uključuje jugoistočnu Crnu Goru, južnu Srbiju, zapadnu Makedoniju i delove severne Grčke uz dodatak Kosova – duboko uvreženi san mnogih u Albaniji i na Kosovu. Podrazumeva se da američkom narodu nikada nije pokazana ova mapa Velike Albanije jer mu je prodata priča o Miloševićevoj ambiciji za stvaranje „Velike Srbije“.
U međuvremenu, nalazi sudske medicine o „masakru“ u Račku, našoj poslednjoj slamci izgovora za bombardovanje naših istorijskih saveznika čiji je narod spasio petsto američkih pilota u II svetskom ratu, opovrgli su tvrdnju da se masakr uopšte desio. Ispostavilo se da je praktično svaka „masovna grobnica“ na Kosovu, o kojoj su Albanci širili glasine, bila prazna, kao što je utvrdio novinar Wall St. Journal Danijel Perl, nekoliko godina pre nego što su mu muslimani u Pakistanu odrubili glavu.
Prvi zapadni lider koji se pojavio pred Tribunalom bio je Lord Pedi Ešdaun, bivši vođa engleske Liberalno-demokratske partije, a sadašnji visoki predstavnik UN u Bosni. Ešdaun je takođe prvi svedok koji je priznao da su borci UČK bili teroristička organizacija protiv koje se borila Jugoslavija.
Nil Klark, politički izveštač o situaciji u istočnoj Evropi i na Balkanu, sumirao je „proces stoleća“ u britanskom Guardian u članku iz februara 2004. (u mesecu kada je tužilaštvo završavalo drugu godinu procesa): „Ne samo da tužilaštvo očigledno nije uspelo da dokaže Miloševićevu ličnu odgovornost za svireposti koje su činjene na terenu, već je priroda i stepen samih zločina dovedena u pitanje.“
Bez ikakvog dokaza koji bi povezao Miloševića sa zločinima na Kosovu (a bila je opšteprihvaćena pretpostavka da će biti lakše podići tu optužnicu nego za Hrvatsku i Bosnu, gde su lokalni srpski lideri izdavali komande), Tribunal je dao tužiocima zeleno svetlo da ovoj optužbi prikače optužbe vezane za Hrvatsku i Bosnu. Desilo se to iako je glavni tužilac Karla Del Ponte u početku govorila da se Tužilaštvo time neće baviti, imajući u vidu da je konflikt završen 1995. Dejtonskim mirovnim sporazumom, pod pokroviteljstvom Klintonove administracije, kada je administracija pozdravljala Miloševića kao čoveka koji predstavlja snage mira i stabilnosti na Balkanu.
Nastavljajući onda sa optužbama za Bosnu, Tužilaštvo je pozvalo u februaru prošle godine komandanta snaga UN, Filipa Morijona. Njegovo svedočenje je trebalo da poveže Miloševića sa Srebrenicom. Dajući, umesto očekivanog, svedočenje da je Milošević sprečio prvi napad na Muslimane u Srebrenici, Morijon je rekao da je 1993. zamolio Miloševića da interveniše kod Vlade bosanskih Srba kako bi sprečio potencijalni masakr u Srebrenici, što je Milošević i učinio ubedivši Srbe da zaustave ofanzivu da bi UN mogle da uspostave zonu bezbednosti. Morijon, na čiju rezidenciju se pucalo tokom rata od strane bosanskih Muslimana, bio je taj koji je uspostavio zonu bezbednosti, ali nije uspeo da je demilitarizuje, omogućivši na taj način Naseru Oriću da tu enklavu pretvori u vojnu bazu za svoje operacije, odakle je pripremao napade na Srbe.
Morijon je video ekshumirane ostatke mučenih, osakaćenih i likvidiranih bosanskih Srba civila i vojnika, i posvedočio je da su Orićeve snage bile angažovane u „napadima tokom pravoslavnih praznika (uključujući i Badnje veče) uništavajući sela i masakrirajući sve stanovnike, što je stvorilo stepen mržnje koji je bio veoma specifičan…“
Ukoliko je jasno ko je krivac a ko žrtva kojoj je pružena podrška i u čije ime su kasnije SAD pokrenule rat, logika zahteva objašnjenje o tome kako je moguće da se za godinu dana sudskog procesa, Tribunal nevoljno i tiho ipak morao odlučiti da izvede pred sud Hrvate i Albance i bosanske Muslimane takođe za ratne zločine, okrivljujući i „žrtve“. Naser Orić, koji nije imao zarobljenike, konačno je bio optužen – iako njegova optužnica nije bila objavljena. Postoje video trake Orićevih zverstava kao i slike Albanaca i mudžahedina u Bosni koji pobednički drže u ruci ili stoje na odrubljenim srpskim glavama.
Pa opet, čak i u tim jednom-do-dva-puta-godišnje „ažuriranim informacijama“ u vezi sa Haškim tribunalom koje objavljuju vodeće novinske agencije i TV mreže, jedini precizni detalji koji su nam dostupni da o njima sudimo su oni o srpskim zločinima. Snimci koji pokazuju pokolj Srba od strane bosanskih Muslimana i Albanaca, bili su upadljivo odsutni sa naših radio i TV talasa ostavljajući američkoj javnosti da raspravlja samo o srpskim zločinima. Tišina (ćutanje o tome) je ono što bi trebalo da para uši svakom američkom patrioti.
Kada je pominjanje akcija bosanskih Muslimana postajalo neizbežno, one su u kontekstu uvek bile pominjane kao „napadi“, ali nikada kao „pokolj“, „masakr“, „zverstva“, „zločini protiv humanosti“ ili „etničko čišćenje“, čak i u slučajevima kada je to bilo evidentno. Taj govor mržnje ipak je bio rezervisan za Srbe. „Odmazda“, termin koji se kontinuirano koristi kako bi opisao albanska ubistva Srba (uključujući i starce) i kojim bi se lako moglo opisati ono što su Srbi uradili u Srebrenici, ostaje ekskluzivna privilegija balkanskih Muslimana.
Amerikanci nikad nisu čuli o etničkom čišćenju Srba iz Srebrenice, isto kao što nisu mnogo čuli ni o etničkom čišćenju pola miliona Srba od strane Hrvata. Svako ko se bori za istinu na Balkanu etiketiran je kao „pro-srpski“ „anti-muslimanski“ orijentisan, ili kao žrtva „srpske propagande“ (pokušaj, i pronaći ćeš to i u ovoj zemlji). U međuvremenu čak i istinske žrtve bosanskih Muslimana “ iskreno veruju da su moralne žrtve ’agresije’ i ’genocida’“, piše Nebojša Malić, koji živi u Vašingtonu, i dodaje da su i oni „zaslepljeni Izatbegovićevom ideologijom mržnje i dominacije koja je ’pocepala’ Bosnu“.
Od nedavno Srbija proživljava čudan nacionalni fenomen jedinstven po svojoj prirodi. Umorni od statusa odbačene nacije (pariah nation), bez obzira da li je on zaslužen ili ne, Srbi su sebe osudili na samo-kažnjavanje. Želeći da im bude dozvoljeno da se vrate u red međunarodno „priznatih“ nacija, oni očajnički žele da njihova vlada prihvati sve zahteve Zapada i da Milošević bude osuđen, kako bi konačno devedesete stavili iza sebe. Da bi to postigli, mnogi Srbi variraju između upražnjavanja samocenzure (politički je nekorektno u Srbiji danas braniti ili objašnjavati političke akcije devedesetih godina) i samoobmane, u kojoj Srbi uspevaju da ubede sami sebe da je svet bio u pravu i da su oni loši momci devedesetih godina koji treba sami sebe lično da okrivljuju za građanski rat koji je uništio njihovu zemlju. Drugim rečima, Srbi izdaju svoju sopstvenu istoriju. Možda je prvi nagoveštaj da će se ovo desiti bio uvodni članak NY Times iz 1999. koji je napisala jedna Srpkinja, rekavši tada da čak i da nema ovako velikog broja ubijenih na Kosovu, čak i da je samo jedan jedini Albanac ubijen, njena zemlja zaslužuje to što je dobila.
I tako je januara 2004. Misija UN-a na Kosovu (UNMIK) morala da izda saopštenje suprotno samooptužujućem izveštaju Beograda u kome se tvrdilo da ima masovnih grobnica na Kosovu: „U nekim medijskim izveštajima citiran je visoki zvaničnik iz Beograda koji je tvrdio da postoji 198 masovnih grobnica na Kosovu. Kancelarija za nestale osobe i sudsku medicinu (u Prištini) kategorički tvrdi da ne postoje nikakvi dokazi koji su podneti ovoj Kancelariji a koji se odnose na postojanje bilo kakvih masovnih grobnica na Kosovu. Takve neosnovane izjave izražavaju nedostatak osećaja za stvari koje izazivaju duboke emocije i prouzrokuju značajnu duševnu patnju porodicama koje su njima pogođene.“
U međuvremenu, autentične grobnice koje su bile otkrivene sadržale su srpska tela za koja se pretpostavlja da pripadaju civilima koji se vode kao nestali od 1998. i za koje se pretepostavlja da su kidnapovani od strane UČK kao što je BBC.com izvestio u martu. „Ukoliko se potvrdi, ovo bi mogla da bude druga takva grobnica u mesec dana nakon što je 24 tela pronađeno u pećini“ u februaru, preko kojih su, kako prenose lokalni mediji, bila natrpana stara vozila.
Domaćini „Heniti i Kolms“ rekli su da izgleda da ko god da je bio taj Srbin koji je Tribunalu predao video-traku o Srebrenici očigledno je imao „grižu savesti“. Ali ukoliko bilo ko zna kako stvari na Balkanu funkcionišu sada, verodostojnija priča je ta da je taj neko samo tražio dobru zaradu, a najlakši način da to ostvari danas, jeste da pogura staru priču.
Pogled u srpsko stanje svesti, zajedno sa nadom u pomirenje sa Amerikom, ponudio je u svom pismu Aleksandar Kiš iz Vršca-Srbija: „U mojoj zemlji danas, gotovo je nezakonito reći da smo mi u pravu. Ponekad, kada se probudim, verujem da živim u Albaniji ili Hrvatskoj. Čak i naši sopstveni mediji su antisrpski. Samo nekoliko medija je slobodno da nešto prokomentariše, drugi su pod demokratskom cenzurom…“
„Vidite, u poređenju sa brojkama od pre rata sada ima manje od 2-3 % Srba na Kosovu, ali zato ima sto hiljada Albanaca u Beogradu. U mom rodnom gradu idem u pekaru koju drži Albanac…!“
„U Srbiji imamo nekoliko slobodnih medija, a jedan od njih su novine „Srpski Nacional“ koje su prošle godine podržale Bušovu kampanju pozivajući Srbe da utiču na svoje rođake u SAD da glasaju za Buša. Ove novine pokušavaju da kažu Srbima da SAD više nisu neprijatelj i agresor. (Ja se nadam) da će se doći to toga da američka zastava za nas više neće predstavljati simbol represije… Mi SAD nikad nismo smatrali zlikovcem. Čudno za Evropljane, ali mi smo uvek više voleli Niksona i Regana nego Kenedija. Hoću da kažem, mi smo SAD smatrali za zemlju „preko bare“. Ne razumem šta se desilo sa našim međusobnim odnosima.“
Pokušavajući da poprave odnose, Srbi su ponudili SAD bataljon koji bi pomogao američkim trupama u Kabulu. Ali, ko će pomoći Srbima u leglu terora na Kosovu? Sigurno ne oni koji guraju nezavisnost pokrajine, nešto što bi samo po sebi predstavljalo smrtni udarac slobodnom svetu, jednom, kada mirovne trupe, koje su sada tamo naše oči i uši, budu morale da odu.
Dok svet vešto okreće glavu na drugu stranu, ne samo da je na delu kultrni genocid i da se vrši reverzija (izopačivanje) istorije, već međunarodni mešetari izvlače korist od indiferentnosti javnosti po pitanju Balkana, zvanično uspostavljajući islamsku gangstersku državu u Evropi kao našu izlaznu strategiju (čitaj strategiju bekstva).
U mešetare spadaju Savet za međunarodne odnose, Međunarodna krizna grupa, određeni broj kongresmana, većina diplomata iz perioda Klintonove ere, sada zaposlenih u kvazi vladinim institucijama i Vesli Klark. Klark je upozorio, u uvodniku Wall St. Journal u februaru, „da bi moglo da dođe do grubog suprotstavljanja krajem godine“ ako ponovo ne damo Albancima ono što traže, i zauzeo se da se samo to i uradi. Posle svega, grubo suprotstavljanje bi održalo njegov „uspešni rat“ – pošto je proveo celu izbornu godinu ističući ga nasuprot Iraku – u žiži interesovanja, pa zato želi da što pre zapečati priču o Kosovu. Uostalom, on je već obećao bivšim donatorima svoje predsedničke kampanje – Nacionalnom albansko-američkom savetu – da će „Kosova“ biti nezavisno, namerno koristeći loš izgovor srpske reči kao što je to činio njegov bivši bos. U članku Wall St. Journal Klark je čak predložio da treba opet „opaliti“ po Srbima ukoliko se Beograd ispreči na putu (pošto je to lakše nego boriti se protiv albanskih terorista).
Kako Amerikanci ne bi počeli da povezuju očigledne činjenice, dve stvari moraju da ostanu nerazjašnjene, pošto se primiče izricanje presude Slobodanu Miloševiću i kako se zahuktava priča o nezavisnosti Kosova, a to su: Al Kaidina veza sa Bosnom i Kosovom i, oduvek prisutna zverstva protiv Srba.
Emitovanje snimka o Srebrenici bilo je u stvari ispaljivanje plotuna (topovska paljba) u ovoj kampanji bez obzira da li je kanal Fox toga svestan ili ne (domaćini sigurno nisu, ali ukoliko mreža jeste, onda je to loš znak). Juče je Fox najavio Vesli Klarka kao svog najnovijeg vojnog spoljnopolitičkog analitičara, čiji su albanski prijatelji obećali rat protiv NATO-a i snaga UN-a ukoliko Kosovo ne bude nezavisno. Kanal koji bi trebalo da funkcioniše kao deprogamer medijske mašinerije za ispiranje mozga, i sam je postao deo mašinerije.
Razumljivo za Šona Henitija, puštanje video-trake o Srebrenici pružilo je retku priliku da se baci koska muslimanskom svetu – za šta su sve vreme Srbi služili ostatku sveta (zato što, iako su zverstva širom planete činjena nama od strane muslimana, na neki bizaran i čudan način koji nije u trendu, pronašli smo jedinstven i izuzetan slučaj gde nisu muslimani ti koji vode sveti rat – džihad – već to čine neprilagođeni predstavnici svetovne (sekularne) evropske religije – pravoslavni hrišćani – Srbi).
Srbi su univerzalna vreća za udaranje; ne postoje reperkusije za bilo šta što bilo ko kaže o njima. Srpski interesi se rutinski minimiziraju, a način mišljenja odbacuje kao cviljenje i borba za sopstveni interes. Kada se, usred naše ofanzive na Jugoslaviju 1999, neka žena, koja se uključila u direktnu radio emisiju, usudila se da kaže da Srbi nisu odgovorni za bombardovanje pijace na Markalama, smesta je bila prekorena od strane skeptične voditeljke rečima: „Da li Vi to branite Srbe?!“
Srbi „su bili meta propagande neslućenih razmera koja ih je osuđivala za zlodela poput nacističkih“, piše Malić (setite se bivše reporterke CNN-a Kristijane Amanpur koja nam je prikazala sahranu, po njenim rečima dve muslimanske bebe ubijene od strane srpskih snajperista, za koje se kasnije ispostavilo da se radi o srpskim bebama koje su ubili muslimanski snajperi). Ako su srpske vlasti i oklevale, bilo u pomaganju da se uhvate traženi za ratne zločine, bilo da se zvanično prizna masakr u Srebrenici, činile su to zato što se „sa pravom pribojavaju da bi to moglo takođe da se protumači kao priznanje fabrikovanih laži“, dodao je Malić.
Pomoću video-trake koja trenutno cirkuliše, ponovo se sklapa priča o srpskoj izopačenosti koja dostiže svoj vrhunac u samoj Srbiji gde, kako Kiš izveštava, svi mediji upiru prst u Miloševića, državu i srpski narod uopšte. Jedan profesor prava, na nacionalnoj televiziji je izjavio da je egzekucija pokazala „kolektivnu krivicu“ srpskog naroda.
Nećemo mnogo čuti o tome koliko je dobrotvornih akcija sprovedeno u cilju sakupljanja novca za terorizam, niti o Bosancu koji je bio mozak bombaške operacije u Madridu ili o šest bosanskih državljana alžirskog porekla koji su odvedeni u Gvantanamu jer su planirali da dignu u vazduh američku i britansku ambasadu u Sarajevu (NY Times, 21. oktobar 2004.) ili o tome kako je Bosna izdala pasoš zameniku Osame bin Ladena, Ajmanu al-Zavahiriju koji je držao kampove za obuku i fabrike oružja širom Albanije, Kosova, Makedonije, Bugarske, Turske i Bosne. Takođe nećemo čuti da su teroristi, koji su izvršili samoubilačke napade u Iraku prošlog avgusta uključujući i jedan na glavni štab UN-a u kome je pogunulo 22-oje, trenirani u Bosni ili, da je Al Kaidin vrhunski operativac za Balkan al-Zavahirijev brat Mohamed, bio na visokoj poziciji u UČK. Mi nikada nećemo znati da je Bosna danas jedna uzgredna stanica, blizu Evrope, za podmirivanje potreba terorista za oružjem, novcem, dokumentima čečenskih i avganistanskih boraca u prolasku kroz Evropu pre nego što stignu u Irak.
Treće nedelje našeg 78- dnevnog bombardovanja Beograda, indijski komandant UN snaga u Bosni, general Satiš Nambijar, održao je govor u Nju Delhiju i tom prilkom izjavio sledeće: „Opisivanje Srba kao zlih, a svrstavanje svih drugih u dobre, ne samo da je bilo kontraproduktivno već i nečasno. Prema mom iskustvu sve strane su bile krive ali samo bi Srbi priznali da nisu anđeli, dok bi svi ostali insistirali da to jesu. Sa 28 hiljada ljudi pod mojom komandom i u stalnom kontaktu sa UNHCR-om i zvaničnicima Međunarodnog Crvenog krsta, mi nismo bili svedoci nikakvog genocida osim ubijanja i masakra na svim stranama.“
Počevši od starijeg predsednika Buša, što je eskaliralo pod Klintonom, mi smo kostantno ohrabrivali nacionalizam i ksenofobiju na Balkanu na račun hrišćana Srba, a danas naši mediji i vlada pokušavaju da nabiju četvrtasti klin u okruglu rupu. Sa pojavom odlučivanja o konačnom statusu Kosova, administracija Džordža Buša ima priliku da napravi istorijsku grešku i upravi kurs na Balkanu u pravcu koji bi konačno bio na liniji njegove vizije – rata protiv terorizma.
Veliki narodi priznaju svoje greške, ali ih ne ponavljaju. Međutim, narednih nedelja kada zemlja bude daleko ispod svog potencijala u smislu duhovne veličine i kada Amerikanci budu izloženi retkoj pravoj propagandnoj kampanji kojom se pojačava naše zamešateljstvo na Balkanu, na američkom narodu je da postavi zahtev da se stvari raščiste.
Ukoliko bi se formirala komisija da utvrdi da li je predsednikova administracija učinila ili nije sve kako be sprečila samoubilačke napade 11. septembra, moj Bože, šta da radimo sa administracijom koja je podigla moćnu američku armadu da bombarduje Evropu iz razloga koji prevazilazi seksualnu aferu – ovoga puta lažući o genocidu da bi to postigli.
Bilo ko da traži dokaz o „izdajničkom ratu“, ili o tome da je bio „ratom zaveden“, „gurnut u rat“ ili, da mu se „lagalo o ratu“, ne gleda dalje od 1999. U Avganistanu, u Al Kaidinom kampu za obuku, pronađena je prijava kosovskog Albanca za učlanjenje u redove Al Kaide, gde se kaže: „Posedujem borbeno iskustvo stečeno u Oslobodilačkoj vojsci Kosova protiv srpskih i američkih snaga… Preporučujem (samoubilačke) operacije protiv (zabavnih) parkova kao što je Disney.“ Da su protesti koji su bili rezervisani za rat Republikanaca bili takođe podignuti protiv rata demokrata na Kosovu, da smo razlikovali prijatelje od neprijatelja i da nismo dozvolili da Balkan postane kapija za ulazak terorista u zapadni svet, možda se nikada ne bi desio 11. septembar.
Li Hamilton bio je taj, čovek koji bi postao kopredsedavajući komisije za 11. septembar, koga je predsednik Klinton tapšao po ramenu ’92. i uveravao rečima: „Putovao sam po našoj zemlji godinu dana i nikoga nije briga za spoljnu politiku osim oko šest novinara.“
Hamilton je odgovorio Klintonu podsećajući ga da su dva poslednja predsednika svoju zaostavštinu gradila na spoljnoj politici. Izgledalo je da se, na kraju, predsednik Klinton „primio“ na Hamiltonovu sugestiju.
Svedočeći na Miloševićevom suđenju u Hagu prošlog septembra, bivši politički analitičar Džejms Džatras, koji je radio za Republikanski politički komitet Senata od 1985-2000. citirao je nalaze Komisije za ispitivanje slučaja 11. septembra, „da je devedesetih godina postavljena osnova prave terorističke mreže“. Ta mreža ja danas poznata kao Al Kaida.
Balkan je bio premija u kojoj su Iran i Osama bin Laden videli koridor za širenje terorizma ka Zapadu. Mi smo im taj koridor omogućili. Zašto?
Senatore Hamilton, rad vaše Komisije nije završen.
Jewish World Review
Prevod: Ljiljana Nikšić
