Srebrenički genocid nad istinom

0
19

Svake godine u susret obeležavanju „Dana sećanja na srebreničke žrtve“, otvara se prostor za mobilizaciju kolektivne patnje novokomponovane „bošnjačke” nacije, koja bi trebalo da svojim ehom izazove empatiju ne samo regiona, već što je moguće šire zajednice, kako bi se omogućila neupitnost i verodostojnost zločina i još jače stegao ovaj Gordijev čvor.

srebrenicaUmišljeni genocid u Srebrenici, za dve decenije veštački održavane neupitnosti, odslužio je i opravdao svrhu svog postojanja i pokazao punu političku isplativost, naplaćenu kroz militantni, neoliberalni intervencionizam Pentagona, od Jugoslavije sve do Sirije. „Srebrenica“, nije više samo topografska odrednica, Srebrenica je postala aksiom u kome bosanski muslimani imaju ekskluzivno pravo na patnju, stradanje, i jedinstvenu kolektivnu nesreću koja bi trebalo da u svesti široke javnosti utisne žig „ holakausta u malom“. U toj karikaturalnoj interpretaciji laži, stvorena je široka platforma za prelamanje interesa zapadnih „reditelja” i filmskih zvezda – bošnjačkih vlasti. Sa druge strane, postignuto je stanje neprestane napetosti između vidno izmanipulisanog i zloupotrebljenog bošnjačkog naroda, koji svoj identitet gradi na simbolu „žrtvenog kolektiva“ i srpskog naroda, kome je insistirajući na promeni kolektivne svesti, nametnuta kulpabilizacija kao obrazac ponašanja ne samo u vezi sa fenomenom Srebrenice, već i dalje od toga.

Međutim, danas, sa ove vremenske distance, prepoznavajući istinu zasnovanu na činjenicama, slušajući svake godine istu uvežbanu repliku „da se ne ponovi nikad više“, kada se pomene zločin u Srebrenici, najuputnije i sasvim logično bi bilo pitati o kojoj Srebrenici je reč i ko je obećao ekskluzivitet na empatiju samo bošnjačkim muslimanima? I za koga je rezervisana uloga dželata pokajnika? Pitanje je retoričko.

Planovi Zapada vezani za jugoslovensko pitanje postali su očigledni već 1991. godine, kada su Nemačka i Vatikan priznali nezavisnost Slovenije i Hrvatske, kršeći Helsinški završni akt iz 1975. godine o nepovredivosti granica osim mirnim putem. Zatim su Sjedinjene države priznale BiH aprila 1992. godine, čime je postalo očigledno da Sjedinjene države i njihove evropske operativne kolaterale žele da kroz krvavi građanski rat ostvare svoje interese, ili kako je čuvena krilatica iz vijetnamskog rata oslikavala tamošnju situaciju „sela spaliti, kako bi ih spasili“.

Ovakva situacija gde je zapadni uticaj delovao kao katalizator predstojećeg sukoba, imala je podršku u lideru bošnjačkih muslimana, Aliji Izetbegoviću, radikalnom muslimanu iz Sarajeva, salafisti, koji je svoju ideološku platformu gradio na, za ono vreme više nego čvrstom – radikalnom islamizmu i isto tako radikalnom nacionalizmu. Čuveni Izetbegovićev manifest „Islamska deklaracija“ bio je temelj na kome će on graditi i svoje real-političke poteze, vešto sakrivajući ekstremno radikalnu političku konotaciju ovog zastrašujućeg religijsko-filozofskog dela. U Deklaraciji on kaže da musliman može ginuti samo pod imenom Alaha i u slavu Islama, kao i da je Islam politička religija i da je „istorijska činjenica” da između Islama i politike nema antagonizama. U stvaranju Izetbegovićeve zamisli o etnički čistoj BiH, i stvaranju Islamske države u njenim okvirima, osim Alaha, on je imao jednog, a ukoliko izoštrimo sliku, dva vrlo važna saveznika – Stejt department i Pentagon. Plodonosnu saradnju Izetbegovića i Vašingtona potpomogli su i lobističke i PR agencije i direktni bošnjački kadrovi poput bosanskog ambasadora u UN Muhameda Šaćirbeja, čiji je otac bio osuđivani terorista, kao član „Mladih muslimana” i vrlo blizak Izetbegovićev saradnik.

Medijska podrška zapadnih medija bila je vrlo intenzivna i široka, izveštavajući po skicama dobijenim od Izetbegovićeve SDA. Rat u BiH nije predstavljan kao sukob tri entiteta, nego kao nužan i pravedan otpor ugnjetavanog bošnjačkog stanovništva od strane ubilačkih, varvarskih „hordi sa Istoka”. Iako je zločina bilo na sve tri zaraćene strane, ovako politički projektovana medijska slika, u kojoj je propaganda bila ogoljena od najmanje objektivnosti, a obojena senzacionalističkim lažima koje su u najneposrednijem smislu prizivale intervencionizam NATO, bila je zločin protiv istine i sastavni deo šireg političkog i vojnog plana Vašingtona, u kome su bošnjački muslimani odigrali ključnu i glavnu ulogu.

No… O kojoj Srebrenici je reč?

Gnusna ravnodušnost prema stradanju Srba u Srebreničkom okrugu u periodu između 1992-1995. godine, danas je prisutna kako u zapadnim političkim krugovima, tako i u Srbiji. Za tri godine, u srebreničkoj demilitarizovanoj zoni (ona je to bila samo deklarativno, što je postalo jasno pri povlačenju teško naoružanih muslimana iz Srebrenice, i to sve pod nadzorom holandskih posmatrača), stradalo je 2.382 srpska civila. Bosanski muslimani predvođeni komandantom OOS podregiona Srebrenice, Naserom Orićem, brutalno su ubijali srpske civile, decu, žene, starce, uglavnom koristeći hladno oružje. Za jednog od najvećih ratnih zločinaca nakon Drugog svetskog rata, čije zverske metode ubijanja imaju svoj pandan verovatno jedino u Jasenovcu ili Aušvicu, Haški tribunal izrekao je apsurdno nisku kaznu od dve godine zatvora. Tzv. „ Srpska Srebrenica“ je istina „na čekanju“ koja (još uvek, ali, verovatnije – nikad) nije prepoznata kao „upotrebljiva“ od strane Sjedinjenih Država kao instrument manipulacije i pragmatičnosti u ostvarivanju njihovih ekspanzionističkih ciljeva. Ali, Srebrenica iz jula 1995. godine – jeste.

Navodni genocid u Srebrenici, kao najgora klanica nakon Drugog svetskog rata, kako su to zapadni mediji predstavljali, nije pominjana neposredno nakon događaja iz 11. jula 1995, niti samo nekoliko meseci kasnije, prilikom potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Stiče se utisak, da kupljeno vreme od tog trenutka, pa do ofanzivnog narativa koji je usledio dve godine kasnije o tome kako je u Srebrenici ubijeno 8 000 civila, poslužilo za utvrđivanje i oblikovanje obrasca koji će svoju isplativost opravdati nešto kasnije i u „slučaju Račak“ na Kosovu i Metohiji, a zatim svoju svrsishodnost pokazati i na Bliskom istoku. Danas postoje precizni forenzički izveštaji, kao i brojna dokumentacija i nepristrasna svedočanstva, koji govore o tome da se u toj Srebrenici, iz jula 1995. godine, nije dogodio genocid, kao i da je razlika između stvarnog broja poginulih i broja od 8372, u stvari političke prirode. Falsifikat. I to od vrste koju je najteže pobiti, jer događaj nije u potpunosti izmišljen, ali je značajno predimenzioniran. Utvrđivanje uzroka smrti na telima koja su ekshumirana na širem području srebreničkog okruga, bilo je u rukama Komisije za nestala lica BiH (formirana od strane Izetbegovića) i ICPM, Međunarodne komisije za nestala lica, čija kadrovska rešenja reguliše Stejt department. Pozivati se na verodostojnost rezultata njihovih veštačenja, gde je strogo zabranjen svaki pristup spolja, u najmanju ruku je infantilno. Zapadni mediji su pokušali još jedan podmukao manevar, licemerno opravdavajući srebrenički genocid time što je on, navodno, dugo planiran u cilju osvete za zverstva nad Srbima na srebreničkoj teritoriji. Žan Žak Ruež, glavni istražitelj Haškog tribunala za Srebrenicu, to je u izvesnoj meri demantovao u intervjuu u sarajevskom listu Dani: „Prvobitni plan je bio smanjiti enklavu na sam grad Srebrenicu, i pretvoriti ga u veliki izbeglički kamp pod otvorenim nebom, da bi UN počele sa evakuacijom zone. Imam dokumente za to. Plan „Krivaja 5“ je plan od 5. jula, ne od ranije“.

Ostala je zabeležena i izjava generala Filipa Moriona, u kojoj on delimično tačno pojašnjava da je stanovništvo Srebrenice „žrtva interesa Sarajeva i Njujorka”. Međutim, general Morion u svom opažanju ne govori o vrlo važnim činjenicama, koje precizno definišu ono sto se dogodilo u Srebrenici – da od momenta, kada su UN ukinule embargo na uvoz oružja muslimanima, Srebrenica je bila sve, samo ne demilitarizovana, kao i to da je „stanovništvo“ koje je izginulo, bilo pod punom ratnom opremom i izginulo prilikom povlačenja iz enklave, koja je neposredno bila „ prodata“ zarad političkog cilja u ratnom okršaju.

U svetskoj javnosti je vrlo brzo zaboravljena i potpuno potisnuta pod manipulacijama zapadnih medija izjava Visokog komesara UN za ljudska prava Henrija Vilanda iz 27. jula 1995, koju je dao za Dejli telegraf: „Nismo pronašli nikoga ko je svojim očima video zločine“, misleći pritom na intervjue njegovog tima koji su napravili na tuzlanskom aerodromu, gde je bilo smešteno oko 2000 muslimanskih izbeglica. Potpuno isto opažanje dao je i RIOD, Holandski kraljevski institut za ratnu dokumentaciju. Međutim, Zapadni mediji su ostali autistični nad istinom, optužujući svakoga ko bi pokušao da dâ objektivan zaključak – „da prećutkuje istinu”. Njihovi poslodavci su imali svoju istinu. Koja je bila i ostala falsifikat događaja. Svako odstupanje od ovog falsifikata, značilo je „neozbiljnost”, „nepoštovanje žrtava” i „saučesništvo u srpskoj agresiji“.

Srebrenica je između ostalog, poslužila i za konačno otvaranje ofanzive protiv Srba na Ozrenu, Vozući, Hercegovini, Bosanskoj krajini. Zapravo, počela je „ Balkanska oluja“, koja je nastala u BiH, prošla kroz RSK, iz koje su Hrvati etnički očistili 300.000 Srba, a na hiljade ubili, i završila u tadašnjoj SR Jugoslaviji gde je zapadni licencirani, imperijalistički korbač, suprotno međunarodnom pravu, bez saglasnosti UN, bombardovao Jugoslaviju – pod izgovorom zaštite ljudskih prava i demokratskih principa, ali i zaštite navodno ugnjetavanih albanskih muslimana na KiM. Prethodno je insceniran Račak, kada su ubijeni albanski teroristi predstavljeni kao civilne žrtve, ponovo – Srba agresora. Izvršeno je nasilno oduzimanje 15% srpske teritorije i na tu teritoriju je useljena vojna baza. Metodologija je potpuno ista. I ovoga puta, operativna poluga za američki, geopolitičko-logistički okvir, bili su Muslimani. Zapravo, „Srebrenica“ je poslužila kao materijal za implementiranje doktrine „humanitarnog rata“, a sa koliko humanosti se taj rat vodi, vidi se na slučaju BiH, SR Jugoslavije, Iraka, Libije, Sirije, Ukrajine…

Danas je – nasuprot zvaničnim interpretacijama bošnjačkih i zapadnih medija i političke infrastrukture i indolentnosti velikog dela srpskih političara – celokupnoj neostrašćenoj, mislećoj javnosti, koja nije izmanipulisana, kao i intelektualnoj i naučnoj eliti, sasvim jasno da se u Srebrenici jula 1995. nije dogodio genocid. Jasno je da su cifre kojima se manipuliše izraz politički projektovane zamisli da se događaji iz tog perioda učine održivim, kako bi se takva njegova koherentnost, ojačavana svakog jula, svake godine, upotrebila u nekim budućim situacijama. Radi se o svim situacijama gde je potreban vojni intervencionizam Sjedinjenih Država, zarad sejanja „demokratije“ i „mira“ širom sveta – a, kao posledicu ovog sejanja, atlantistička civilizacija žanje apsolutnu dominaciju i hegemonizam (Sjedinjene Države i zapadnoevropski sateliti). Koliko je Srebreničko pitanje važan materijal za Sjedinjene države i njihove saveznike, dokazuje i prošlogodišnji predlog „Rezolucije o Srebrenici“, koji nije odobren od strane Saveta bezbednosti UN, isključivo zbog spremnosti Rusije da zaštiti srpski narod od namenjene mu etikete naroda koji nosi breme genocidnosti, ali i da pokaže odgovornost prema istorijskoj istini.

Za razliku od Rusije, u Srbiji ne postoji spremnost srpskih vlasti da se precizno izjasne povodom Srebreničkog pitanja. Iako po presudi Međunarodnog suda pravde Srbija ne snosi odgovornost za navodni genocid u Srebrenici, usvajanje deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije iz 2010, bilo je podilaženje i vid jasne spremnosti na kooperaciju srpskih vlasti sa zapadnim političkim strukturama. Izjava srpskog predsednika iz 2013. godine, u kojoj kaže da je spreman da kleči zarad oprosta zbog srebreničkog zločina, ali i odlazak sada tehničkog srpskog premijera na obeležavanje dvadesetogodišnjice takozvanog genocida na poklon „šehidima“, govori o tome koliko je pritisak zapadnih struktura intenzivan, i koliko je važan motiv kreiranje nove kulpabilizovane generacije Srba koji bi trebalo jednog dana iz udžbenika da uče da je njihov narod počinio stravičan genocid nad „nedužnim muslimanskim narodom“. Stvarna i mnogo dugoročnija namera je uveriti Srbe da su krivi. Kako im bilo koja vrsta otpora u odnosu na bilo šta nametnuto spolja ne bi nikad više pala na pamet. Hegemonija. Pacifikacija. Kastracija.

Nasuprot hibridnom kreiranju događaja koji se u tom okviru i tim kvalifikacijama nikada nije dogodio, nasuprot insistiranju na stvaranju medijske iluzije da su Srbi agresori koji su počinili najteži zločin nakon Drugog svetskog rata ili autošovinističke platforme, gde jedino Srbi snose krivičnu i istorijsku odgovornost, političku arhi-krivicu za službenu laž liberalne zapadne oligarhije, stoji, istina. U to ime, pri pomenu zločina u Srebrenici, jedino logično pitanje je: O kojoj je Srebrenici reč? Srebrenica može biti jedino metafora za zločine nad Srbima. I metafora za genocid nad istinom.

Jelena Jelisavčić

www.katehon.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime