Sreću i uspeh moramo stvoriti sami

0
559

zastava-krst-srbija-kosovo-foto-printskrinfb-1449923619-802659-700x473Dozvolili smo da nam zapad govori šta je uspeh, šta sreća, šta je istina. Ubedili su nas da je to materijalno, ono što si zaradio tokom života, ili ono što si kao oni uspeo da zaposedneš, otmeš, pokradeš i sada prikazuješ kao svoje. Dok smo njih slušali zaboravili smo istinu. Zaboravili smo da je uspeh i sreća jedino ono što zaista jesi unutar svoje duše. Sreću i uspeh moramo stvarati sami, ona se ne može ukrasti od drugih. Dok god budemo dozvoljavali zapadu da nam kroje odelo života sigurno je da će nam biti pretesno i da se u njemu nećemo osećati nimalo prijatno.

Tu gde se sada nalazimo smo zato što smo poverovali zapadu. Verovali smo naivno ili bolje reći glupo, da oni znaju nešto više ili bolje od nas. Ubedili su nas da ne možemo. Govorili su nam bez prestanka: ne možete vi to, ne možete da uspete, ne umete da stvarate, ne možete da imate… A šta oni i otkud znaju šta mi zaista možemo? Omogućili smo onima koji stvarno ne mogu da prenesu svoje lične impresije na nas. Pri tome ubedivši nas da i mi to osećamo.

Da smo se tako ponašali u svojoj prošlosti, da su njih slušali šta mogu a šta ne naši preci, sigurno se danas ne bi ponosili Teslom, svetim Savom, ne bi imali Pupina, cara Lazara, Andrića, Milankovića, Njegoša… Da smo ih slušali ne bi imao ko da nas vodi kroz istorijske podvige. Ne bi imali veru a bez Otadžbine ostali bi odavno. Pred nama je danas nov izbor. Možemo da nastavimo da ih slušamo. To je siguran put da izgubimo sve ono što smo stekli i što imamo zahvaljujući tome što ih nismo poslušali.

Drugi izbor je onaj jedini pravi, da nastavimo svojim trnovitim ali ispravnim putem. Putem od kojeg nikad nismo odustajali, slušajući i poštujući iskustva svojih predaka. Tada ćemo se sigurno za veru, život, sreću, istinu i Otadžbinu izboriti sami. Naši đedovi su svoje živote davali u nadi da su u našim venama ostavili dovoljno srpske krvi. Dovoljno vere da izaberemo pravi put. Put na kome nećemo gaziti bez ponosa po grobovima svojih predaka.

Da Vas podsetimo:  Preživeti televiziju

Po grobovima

Ja nemam suze za one mladiće,
Što su ostali klancima i poljem;
Sve drug do druga kao jedno biće
Kao jedna žrtva naraštaju boljem.
Ja nemam suze za one mladiće.

Što su veseli pošli iz svog stana,
Kao da ih zove za granicom kolo:
Njine su grudi pune svetlih rana,
Na koje duše prnula je holo.

Ja nemam suze za taj pokrov beli,
Kroz koji čujem jedan šapat dugi:
„Sa svojih njiva život smo doneli,
I znamo gde smo, znamo gde će drugi.
Grobovi danas dobro su poneli.“

Ja nemam suze za humke sinova,
Iz kojih vedro bude se slobode,
I novi dani, i priče džinova,
I stare zemlje, planine i vode.
Ja nemam suze za humke sinova,

Za humke dece Otadžbine ove,
Što su svoj život kao bulke dala
Za staru mis’o i granice nove,
Za prošlu slavu i reč sa gusala.

Umesto suze da mrtve delije
Ožale redom, nek grobove njine
Pesma iz srca, iz grudi prelije:
Velika pesma umesto crnine.
Umesto suze da mrtve delije

Ožale redom, nek u njine kosti
Uiđe ljubav novoga pojasa
I bol moj, zašto ovaj život prosti
Nisam spustio u borbu talasa.

Vladislav Petković DIS

Precima svetosavaca nisu potrebne naše suze. Oni su svoje živote ugradili u temelje srpske Otadžbine da bi se u njoj videli osmesi, čula pesma. Nisu oni svoje živote nesebično i junački polagali za Srbiju da bi ih mi danas samo oplakivali. Njihovi junački životi, njihova hrabrost i ljubav ka Otadžbini je podsetnik da uvek moramo verom, ljubavlju, istinom, slobodarskim duhom prkositi svim neprijateljima Srbije.

Kroz život će nas stalno pratiti pitanja kao što su: da li ćemo uspeti? Da li možemo? Zaslužujemo li bolje? Neće nas nikada napustiti razmišljanje hoćemo li doživeti da nam Otadžbina zaista bude slobodna? Zapad nam kaže da to ne može, da je to jedino moguće ako se priklonimo njima. Govore nam da mi to ne zaslužujemo, oduzimaju nam i svetinje ubeđujući nas da i one nisu naše. Po njima smo sami krivi i za tolike humke koje su nam drugi pravili. Pokušavaju da nas ubede da smo sami sebe klali, silovali, ubijali, palili, bombardovali. Jednostavnije rečeno, ko je nama i dozvolio da postojimo kao slobodni? Kako smemo da im se suprostavljamo ostajući na svetosavskom putu?

Da Vas podsetimo:  Kazne za petarde, nagrade za retarde

Pravi odgovor na sva njihova pitanja je a ko su oni? Ko je „zapad“ da nam govori da nismo sposobni, da ne možemo, da nije naše? Ko je to, i šta je to zbog čega mi ne bi mogli? Zar njima treba da verujemo da smo mi gori od drugih, da su drugi samo zato što nisu Srbi bolji od nas? Naravno da onaj ko poveruje u njihove laži i jeste gori od njih. Onaj ko dozvoli da mu oni određuju put sigurno nije one junačke i herojske srpske krvi. Takvi nemaju nikakve veze sa našim precima koji su vekovima hodili ovom zemljom dajući se uvek nesebično za nju. Oni koji se povedu gorima od sebe nisu ni dostojni Otadžbine Srbije kao ni svetinja u njoj. Onih srpskih svetinja koje nas upravo svojim postojanjem podsećaju i obavezuju da ostanemo na ispravnom putu.

„Nesreća je u tome što tako često, kraće ili duže, javno ili tajno, hoćemo da budemo ono što nismo, ili da ne budemo ono što smo. Takvim našim prohtevima i čudima, kojima ne možeš videti cilja ni smisla, mi kvarimo svoj kratki život više nego što nam ga truju i zagorčavaju ljudi i prilike oko nas.“

Ivo Andrić

Ne odustajmo od onog što je ispravno, radimo ono u šta verujemo što pre. Što pre učinimo ono u šta verujemo biće lakše. Što više vremena bude prolazilo naravno biće teže. Velike stvari se rade onda kada osetimo potrebu, ako ih tada ne uradimo kasnije će biti nemoguće. Nije potrebno diviti se drugima što su bili hrabri ili su postali heroji, već shvatiti da su to uspeli samo zato što su odlučili da urade ono što osećaju. Treba ih poštovati zato što su bili spremni da urade ono što osećaju.

Da Vas podsetimo:  Intimna, dirljiva i umjetnička priča o bolničkim danima

Naše je da budemo heroji svog vremena i da učinimo ono što osećamo. Moramo uraditi ono što nam je u krvi moramo svoje potomke ponovo učiniti ponosnim. Odlučimo li to sada biće lakše. Ostavimo li kukavički odluke za kasnije može se desiti da ne uspemo. Ne donesemo li odluke po onome što osećamo ostavićemo svojoj deci problem koji mi nismo imali hrabrosti da rešimo. Ne smemo dozvoliti da nas deca pamte kao ljude bez vere, kao kukavice bez hrabrosti. Mi se danas svojim precima ponosimo zato što su imali vere i hrabrosti, zato što su ono što su osećali i činili. Nadam se da svi pravi Srbi osećaju isto potrebno je onda da to samo i učine.

Život se sastoji u tome da čovek bude ono što jeste, da bude dostojan naroda kom pripada, da se ne plaši živeti. Mi možda po zapadnim merilima želimo mnogo, ali po našim svetosavskim veru, istinu i slobodu nam niko ne može i ne sme oduzeti. Znamo mi dobro da je u njihovom svetu vera isto što i novac, da je istina samo ono što njima odgovara, da na slobodu samo oni imaju pravo. Zato i ne želimo njihovim putem zato nas ne interesuje njihov svet. Moraš se trgnuti i nastaviti Srbine bez obzira na teškoće. Moramo da kao i naši preci veru, istinu, ljubav, sreću i uspeh stvaramo sami.

Nenad Blagojević

Fond strateške kulture

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime