Srpkinjo, snago i uteho – Milka

2
2298
Foto: vidovdan

„Kako si, baba-Milka?“
„Dobro je, srećo, izvini što ne ustajem. Uboli mi ove igletine u ruku. O, majke moje, doša’ da me vidi. Oklen ti?“
„Ja ovde studiram.“
„E, neka. Ja sam valje divanila da ćeš biti neki naučnik. E. Pametan na mater. Sreća nisi na našu stranu povuka’.‘“

Voli se baba šaliti, makar bila u bolesničkom krevetu.

,,Ovo mi je bratov unuk, videre što je lep.“, pohvalila se baba Milka ženi koja je ležala u susednom krevetu. Ova susretljivo klimnu glavom.
„Bi li bananu poj’o?“
„Ne bih, baba Milka, hvala, evo i ja sam ti doneo.“
„A vrag vam sreću zatra! Šta mi banane donosite, kad sam ja banane jela? Od nji’ se gušim. Mogla bi tortu umesiti od ‘vol’ko banana. Koji dan danas?“
„Četvrtak.“
„Doće Mile sjutra, on valje petkom stigne iz Njemačke. Doktorovi su iz Bruvna, poznavala sam mu tetku. Sjedi, Bane, sjedi. Oćeš kavu da skuvam?“
Često me u nehatu zovne Bane. To je jedan od njenih sinova. Sva četiri sina otišla su u Nemačku da žive i rade. Baba Milka je sa pedeset godina ostala udovica. Dok joj je brat bio živ dolazio joj je i pomagao, kasnije i njega nestalo. Ali nije se Milka dala rastužiti. To je bila živa vatra od žene. Sa sedamdeset je sama krečila, okopavala baštu, pravila zimnicu, išla u svaku komšijsku kuću da diže kukuruze. Sama bi utovarila tri tone uglja, da komšiluk nije video šta radi i došao da joj pomogne. Jednog leta sam je sreo kako vozi bicikl, pitam je kako je, ona odgovara:
„Ma trebam vene operisati preksjutra, poiskakale ki zmije, videre.“
„Pa smeš li onda voziti bicikl, baba?“
„Lakše mi točkom, idem da pomognem Savkici da obere višnju. Ajde, pozdravi kući.“, reče baba i ode u žurbi, a meni uopšte nije bilo teško zamisliti je kako se penje na vrh višnje i dovikuje se u dokolici sa baba-Savom.
Tek ponekad bila bi setna, tiha, zamišljena. Pričala bi o svojim sinovima, snajama i unučadima, žalila se kako je njima težak život u tuđini. Ali nikad ih ne bi korila što je retko posećuju. Kad bi joj ponestalo poslova po dvorištu, u kući i po komšiluku, baba Milka bi uživala u svom hobiju. Postavila bi mali, drveni tronožac ispred kapije, sela bi pod debelu senku starog oraha i plela džempere, zepe, kape, šalove.
„Za djecu.“

Da Vas podsetimo:  Momak iz Srbije, sa stalnim poslom i obavezama, uspeo da obiđe 125 zemalja

Dok deca dođu – prerasla bi ispletene džempere.

„Eto, prešla se baba“, govorila je baba Milka nasmejana od uha do uha. Kad unučad dođu to je praznik. Radovanje. Igra. Baba bi podetinjila više no obično. Šetala bi s decom ruku pod ruku, plaćala im beskrajne vožnje ringišpilom na seoskom vašaru, a čini se da bi se i sama na vrteljku popela, ali neće deci da pokvari igru. Kupovala im slatkiše, mesila kolače, ispunjavala svaku želju. A kad bi deca otišla, baba nije sedela pod orahom, ređe bi kod nas svraćala na kafu i travu među ciglicama u dvorištu čupkala bi sporije. Dok se ne navikne na praznu kuću i svoju samoću. Kako bi joj se nada za novim susretom vraćala, tako bi baba opet živnula i nastavljala po starom.

I sad, u osamdeset i nekoj, leži u bolničkom krevetu, oslovljava me Bane i nudi kavom i rakijom.
„Neću, hvala, baba.“ Bilo mi je neobično da vidim kako joj se pod belom spavaćicom premršave grudi bore za vazduh. Omršala je, oslabila, ali kao da nije izgubila svoj elan, premda je telo podlo izdaje.

„Imate li spanaća?“
„Nemamo, nije mama sejala.“
„Donjeću vam ja. I na onaj televizor da zovnete moje, da ih vidim. Ovo mi je od brata pokojnoga unuče.“, reče svojoj susetki. Ali gospođa je spavala.
„De ubaci koje drvo, Bane, zima je.“, reče baba Milka i promeškolji se u krevetu. Bio je avgust. „Obuci džemper, srećo.“ Zaćutala je, sklopila oči. Mislio sam da je zaspala i da bi trebalo da odem.
„Koji je dan danas, Marko?“, upita me posle skoro minuta ćutnje.
„Četvrtak, baba. Četvrtak je.“
„Doći će Mile sjutra. On uvijek u petak dođe.“
Mile je ipak došao u subotu.
A u petak je baba Milka umrla.

Da Vas podsetimo:  Radnica Agriko pijace šije maske i deli ih besplatno!

(priča je izdata u zbirci Srpkinjo, snago i uteho, Požarevac, 2017. )

vidovdan.org

2 KOMENTARA

  1. Баба Милке никад сасвим не умиру. Остају уткане у добро живота, природно, ненеаметљиво и несебично, баш као што су и живеле.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime