Groblja na Kosovu i Metohiji ne samo da ostaju kakva su bila nakon divljanja šiptarskih ekstremista, već od trenutka oštećenja neprestano propadaju. Ovo su foto-utisci novinara KM Novina, Ivana Maksimovića
Polomljeni delovi nadgrobnih spomenika postali su bezlični, razbacani, nebitni komadi kamenja… Ljudi ih u prolazu odgurnu nogom u stranu da se stariji ne spotaknu. Tako se mešaju sa đubretom koje nanosi vetar i skrivaju pod kostima uginulih životinja koje su tu dovukli psi… ili neko sa još gorom namerom. Crne i ponižavajuće misli kao da su jedino opravdane na ovakvom mestu.
U brzini kratkih poseta, jedino o Zadušnicama, nema vremena ni mogućnosti da se grobovi urede, makar delimično šteta popravi da nas ne zatiču svaki put iste slike. Dalje propadanje i urušavanje je jedino što je „novo“ na srpskim grobljima na Kosovu i Metohiji. Tek poneko može da podigne oboren nadgrobni spomenik, i to samo ako je manjih dimenzija ili je njih više došlo na taj grob, i da ispod trenutno uspravljenog mermera upale sveću. Do nekih je teško i prići pa se sveće pale na metar ili dva odatle. Većinom, polomljene ploče tonu ispod zemlje usled prašine koju vetar nanosi preko položenih ploča iz koje svakog proleća niče nova trava, pa onda korov… na kraju i drveće.
Pravoslavna groblja kao davno zaboravljena naselja
Srpska groblja na Kosovu i Metohiji sve više podsećaju na ruševine gradova drevnih indijanaca u prašumama južne Amerike. Tu negde, gde jedino sećanje ukazuje put, porodica zna da je sahranjen neko njima drag zbog koga su prešli i po nekoliko stotina kilometara da na Zadušnice upale sveću. Ali trnje, šiblje, do sada već i stabla udebljala, prekrivaju velike površine pod kojima su skriveni grobovi. Nemoguće je prići. uporniji pokušavaju da se provuku, lome grane rukama, ponekad pronađu grob, ponekad ne.
Čudno ali se dešava samo na grobljima, koja su Šiptari razrušili, da kao na starim fotografijama, blede i likovi pokojnika. Na mnogo starijim spomenicima, koji nisu bili u opasnosti od skrnavljenja, nema takve pojave. Sve je kao što je bilo onog dana kada su postavljeni. Jedino ovde likovi kao da se tope, iščezavaju, kao da i oni napuštaju groblja odlazeći poput živih, bez reči i pozdrava, bez traga. I svaki taj „odalazak“ osoben je kao i odlazak njihovi potomaka rasutih po ostatku Srbije. Neki su potpuno iščupani iz oborenih spomenika, neki jednostavno i tiho ostavljaju prazninu za sobom. Drugi su polomljeni, u komadima, ali još uvek se „drže“. Ima ih koji tek okrnjenih ivica gledaju kroz sasušeno šiblje u svakog ko kraj njih prođe, isto onako kao što to i prolaznik čini, bez glasa.
Groblja neće biti obnovljena
Dosadno je ponavljati priču o ponovnom uređivanju i obnovi grobnih mesta. Do toga neće doći iz dva razloga. Pre svega jer bi to bio makar mali signal da se ostvaruju i mogućnosti da se prognani Srbi vrate što osim jednog broja njih, niko više ne želi. A drugi je taj što oni koji su ih rušili, ne moraju da ih obnavljaju jer sve što se čini na političkom planu ide u korist ciljevima zarad kojih su ih i razrušili.
Naravno, ostaje nada i čeka se vreme kada će ipak moći, ma kako , da se makar mrtvim Srbima vrati dostojanstvo.
Ivan Maksimović
www.kmnovine.com
Да Србија има народну владу, овакве фотографије би ишле по свету, где год је могуће, и у УН, јер то је део позамашне тамне стране тзв. Косова, и помогло би у борби за враћање Космета под контролу Србије. Али у игри издајничке власти је дозвољено само да се жале на некооперативност Приштине у „преговорима“ (варалица за „предаја Космета“), док је сваки помен нељудског третмана Срба на Космету, или повратка избеглица, но-но субјект без шансе да угледа светлост дана.
Већина људи у остатку Србије мисли да имају доста својих проблема без потезања проблема Космета, али лупиће их врло брзо да и они и Космет имају исти проблем, који се зове трулеж на власти.