„Garantujem, nezavisna Srpska će nam pasti u krilo kao zrela jabuka,“ rekao je 13.11.2017. predsednik Republike Srpske Milorad Dodik za Novosti, malo pre najnovije provokacije Bakira Izetbegovića, koji se založio za priznanje narko-terorističkog „Kosova“, očigledno „države“ po njegovom ukusu, uz istovremeni pokušaj potpirivanja novih vatri u Raškoj oblasti. Bakir je dobio više publiciteta, ali je ono što je Dodik rekao mnogo bitnije.
Predsednik Srpske je (još jednom) dao matricu za to kako treba da se izražavaju srpski političari, tj. političari koji pretenduju da zastupaju Srbe i Srbiju. Bez uvijanja („BiH je neodrživa, a kada bi se RS danas izdvojila, ne bismo imali nijedan problem da živimo kao samostalna država“), i, najvažnije, bez dodvoravanja strancima:
– „Moramo narod da oslobodimo tog stereotipa da stranci ovde mogu da rade šta hoće a da mi moramo da slušamo. Ja sam to raščistio još 2006, kada sam postao premijer. Tada sam prekinuo praksu da se svi materijali pre sednice Vlade šalju u Kancelariju visokog predstavnika. Kada je došao njihov predstavnik Kris Benet da se žali, ja sam ga izbacio napolje i napisao odluku da mu se zabranjuje ulazak u zgradu Vlade RS“;
– „Incko mora da ode, ali da niko drugi ne dođe. To je suština. On je jedan fin međunarodni hohštapler. Ima platu od 24.000 evra, na koju ne plaća porez, a tragično je to što tvrde da on nama pomaže“;
– „Meni je život lakši otkako mi Amerikanci ne dolaze u kabinet. Šta će mi oni? Sa njima je veoma teško razgovarati. To su uvek nadobudni tipovi koji nešto traže i na nešto vas prisiljavaju“;
– „Hojt Ji, koji se ovde lažno predstavlja kao neka moć, najveći je gubitnik. Dosad se nije desilo da je neki američki diplomata došao i nešto rekao a da je posle morao da menja svoj stav. To govori da on nije dobio podršku Vašingtona za takvu priču. Zato je i EU istog dana saopštila da ne stoji iza toga. Odlično je što se to desilo, jer se sada vidi da je taj Hojt Ji potpuno beznačajna politička figura i običan mešetar“;
– „Stara britanska politika je usložnjavanje odnosa, a ne rešavanje problema. Ta politika je u kontinuitetu antisrpska. Čak i kada je delovalo da su nam saveznici, radili su podmuklo protiv srpskih nacionalnih interesa. Moramo narod da oslobodimo stereotipa o moćnim strancima i da sudbinu uzmemo u svoje ruke. Ja sam primer da je to moguće“.
Zašto može predsednik 1.200.000 Srba da ovako govori, a ne može nijedan predstavnik šest puta više toliko Srba sa ove strane Drine? Nema drugog objašnjenja osim tog da se Dodik razlikuje po tome što je slobodan, nije ucenjen, i nije napravio faustovski ugovor sa nekom od (ili više) zapadnih prestonica. Ujedno, to je i krunski argument protiv napada na njega od strane pro-sarajevske opozicije iz Srpske, a u korist toga da su upravo oni ti koji su napravili takve ugovore. Da nisu, kritikovali bi njega, ali branili državu bar podjednako žestoko kao i on.
Nije samo reč o tome što Dodik pokazuje onu istorijsku srpsku odvažnost koja nas je održala svih ovih vekova u skoro nemogućem položaju, već i što on tim svojim nastupima radi više za srpski duh i kulturu nego bilo koji umetnik ili kulturni poslenik u ovom trenutku. Javno izgovorena reč iz vrha države može da digne ili sroza duh cele nacije, i ostavlja neizbrisiv trag za buduća pokolenja, koja će se ili stideti ili ponositi ovim sadašnjim upravo na osnovu i rečenog i urađenog.
I nije samo reč o hrabrosti i arhetipskom ponašanju, već i o još nečem, podjednako važnom za narodni duh i kulturu: o javnom ispovedanju istine. Po Orvelu, u vreme sveopšte prevare, reći istinu predstavlja revolucionarni čin. Za nas je to nešto još mnogo više. Konkretno, u srpskom slučaju, neprekidno ispovedati istinu znači i čuvati i istoriju i sadašnjost i budućnost od laži, čuvati vernu sliku sebe od nasrtaja neprijatelja, održavati sopstvenu orijentaciju u vremenu i prostoru. A to je, opet, najtešnje povezano sa očuvanjem identiteta. I duhovnog, i nacionalnog i ljudskog. Bez istine i hrabrosti, ljudi i narodi se pretvaraju u nešto drugo, menja im se suština.
Možemo da donosimo koliko god hoćemo kulturnih „strategija“, „deklaracija“ i sličnog, možemo da organizujemo bezbroj „naučnih skupova“ i „večeri“. Ali bez odvažnosti da ispovedamo, netremice i bez straha, istinu o sebi – i među sobom i drugima – svuda i na svakom mestu, sve pada u vodu. Možda ćemo nešto i „sačuvati“, kao što su po muzejima i depoima sačuvani relikti davno iščezlih civilizacija i kultura. Ali nećemo sebe više projektovati i obnavljati, nećemo više biti subjekti života, već objekti. Bićemo biološki živi ali egistencijalno mrtvi ili, u najboljem slučaju, konzervirani, poput mumija.
Da nije javnih propovednika istine među nama (pogotovo) poslednjih 30-ak godina, bukvalno bi nas pojele tuđe „istine“. Prihvatili bismo teze raznih Izetbegovića, Mesića, Tačija, Klintona, Olbrajtovih, Kinkela, Kušnera, Genšera, Najsova, Anri-Levija i sličnih zlikovaca da smo „genocidni“, da smo mi ti koji smo „rasturili Jugoslaviju“ i „vodili osvajačke ratove“. I to bi se sve pretvorilo u permanentnu inkviziciju protiv nas, preko koje bi istorijski neprijatelji stekli „moralno pravo“ da nas „prevaspitavaju“, porobljavaju i sateruju u sve brojnije i manje rezervate, poput kakvog ojađenog američkog domorodačkog plemena, dok nas konačno potpuno ne istrebe.
Bakir Izetbegović je suštinski nesrećna pojava, čije je ceo javni angažman zasnovan na lažima o nastanku sadašnje Bosne i Hercegovine. I, kako se ona bude sve više urušavala, on i njegovi poklonici će morati sve više da lažu da bi lažnu konstrukciju što duže održali u životu. A sadašnja BiH jeste lažna, rođena u nasilju nad pravom, istinom i narodom. Nije morala da bude. Mogla je da prihvati da ostane u sastavu Jugoslavije, makar i krnje – ali je Alija to, uzurpirajući pravo da govori u ime svih u BiH, odbio. Mogla je da prihvati čak i suverenitet koji joj se nudio tzv. Kutiljerovim planom, na koji je čak i srpsko rukovodstvo pristalo – ali je Alija i to odbio.
Srpski narod u sadašnjoj BiH je, tokom sada već prolazećeg unipolarnog momenta, u periodu od 1992-1995. kidnapovan, nasilno odvojen od svoje matice. Sadašnja BiH može da opstane samo na osnovu veštačkog produžavanja tog nasilja, i javnih laži koje ga podupiru, koje izlaze što iz usta Bakirovih, što iz usta Kormakove, što iz usta Hojta Jia, Incka, ili bilo kog britanskog diplomate. I samo svest kakva je stvorila Srpsku – svest naroda koji je, mimo celog sveta, glasao u maju 1993. protiv Vens-Ovenovog plana i sačuvao svoju državu, a koju, u to ime, sada održava Dodik, tu laž može konačno nadvladati. Jer iz te svesti proizilaze i istrajnost, akcija, spremnost da se brani istina, odnosno ono što je tvoje, naše.
Laž je korozivna, poput truleži. I zato će se trula sarajevska građevina sama raspasti, a ono što ostane zdravo, Srpska, samo nam pasti u krilo. Naravno, ako u dovoljnom broju i sami takvi ostanemo.
Naravno, isto važi i za Kosovo.
Aleksandar Pavić
fsksrb.ru
