Srpska lomača za Srbe

Ovde je sramota živeti ovde. Ovde je sramota biti odavde. Ovde je najvažnija želja za onim tamo. Ovde je ništa, a tvrde da je tamo sve. Ovo je zemlja koja ne postoji nigde na svetu. Često i sami pomislimo da smo izmišljeni.

U ovoj zemlji vladaju pravila koja ne postoje. Ako razmišljaš, ti dangubiš. Kada naglas pričaš, onda laješ. Ako savetuješ, ti napadaš. Kada kritikuješ, dobar si samo za zatvor. Ako ti se dogodi da nešto zaradiš, svi će svedočiti da si oteo. Kada možda, sasvim slučajno, a najpre greškom, nađeš posao, onda kažu da si u stranci. Ako voliš, proglašavaju te mrziteljem. Kada nekoga pohvališ, kažu da ti je platio. Ako si čistog obraza, a pročuje se, onda će ti ga odmah oblatiti. Kada braniš svoju zemlju, ta tvoja zemlja te naziva nacionalistom, misleći na nacistu. Ako mrziš svoju zemlju, nema većeg patriote i evropejca od tebe. Kada čuju da ceniš nekoga, svi su sigurni da ti nešto od njega treba. Ako pomažeš, onda odmažeš. Kada darivaš, kažu da daješ tuđe. Ako gradiš, tvrde da si rušio, pa se iskupljuješ.

Ako uđeš u crkvu, kažu da si ih pre toga palio. Kada veruješ, kažu da moraš jer si grešniji od svih. Ako pališ sveću, mora da je za dušu nekoga koga si ubio. Kada se moliš Bogu, tvrde da to više nije naš Bog. Ako se ispovediš, nateraće sveštenika da prenese šta si pričao.

Kada, ne daj Bože, pišeš, državni si neprijatelj. Ako čitaš, spremaš neku gadost. Kada glasaš, za koga oni misle da ne treba, suvišan si. Ako si obrazovan, pretnja si. Kada radiš nešto iz ubeđenja, polome se da saznaju ko te plaća. Ako radiš, neradnik si. Kada si pošten, proglašavaju te prevarantom.

Šta god činio, sve ostaje neučinjeno. Koliko god bio vredan, samo si džabe radio. Šta god da kažeš, ne valja. Kada bi svako radio kako mu kažu ovi koji ništa ne rade, ova zemlja bi bila po meri tih koji ništa u glavi nemaju. Nema gore kazne na svetu od te da te neko natera da mrziš svoju zemlju, a mrze je mnogi koji važe za patriote.

Kakva je to zemlja u kojoj misao gine na prvom metru, a glupost trči ceo maraton? Gde to živimo kada najgori uspevaju da potčine najbolje? U kom delu sveta postoji zemlja koja ne postoji, ili joj se trag nazire samo u prošlosti? Kakva je to nacija koja je svake godine manja za sve veći broj ljudi? Gde se to još idiotizam tako brižljivo neguje? Koji još narodi žive u tolikom strahu od svega? Kakvo je to blagostanje kad se ovde više teli, nego što se rađa?

Koji je to deo sveta gde se jedan narod deli u tri države, pa u jednoj želi da bude nešto drugo, u drugoj tvrdi da nikada nije ni bio ono što je, a u trećoj stalno mora prvim dvema da dokazuje ko je, i sve ih ugnjetava izrod njihovog rođenog naroda? Zapitajmo se onda, Srbi, živeli u Srbiji, u Gori Crnoj ili u Republici Srpskoj – da li je to svetlo na kraju našeg tunela zaista svetlo dana, kao što sami sebe ubeđujemo, ili je to lomača koju smo tako zdušno spremili sami za sebe, pa ona sad svetli privlačeći nas kao komarce, i to one koji sami sebe bodu, pa se ne mogu nadostiti rođene krvi?

Milan Ružić

iskra.co