Srpska opozicija

U predsedničkoj trci

1
655

aleksandar-vucic-ivica-dacic-i-tomislav-nikolic-1390727262-434473-700x473U prošlom tekstu, objavljenom na našem portalu, razmotrio sam dešavanja u vrhu vlasti u vezi s kandidaturom Tomislava Nikolića, Ivice Dačića i Rasima Ljajića na predstojećim predsedničkim izborima.

Sada ću razmotriti šta se dešava u opoziciji po tom pitanju.

Iz same opozicije do sada su svoje učešće u predsedničkoj trci 2017. godine najavili Vojislav Šešelj i Boško Obradović.

Za Šešelja se i moglo očekivati da se kandiduje. I ranije, kad god je mogao, bez obzira na to koliki su mu bili realni izgledi za pobedu, Šešelj se rado upuštao u prezidencijalnu trku. U njoj je imao dosta uspeha – nekada i neočekivanog.

On je, tako, septembra 1997. godine, osvojio 1,1 milion glasova (27%) i ušao u drugi izborni krug. U njemu je, čak, pobedio Zorana Lilića sa sjajnih 1,7 miliona glasova. Ali, izbori su poništeni zbog, navodno, neispunjenog uslova od 50% odaziva. Na ponovljenim izborima, decembra 1997. godine, Šešelj je u prvom krugu uzeo 1,2 miliona glasova (27%), a u drugom odličnih 1,4 miliona (37%).

Takođe, na izborima u septembru 2002. godine, Šešelj dobija 0,8 miliona glasova (23%). Na ponovljenim izborima, decembra 2002. godine, opet osvaja preko milion glasova (1,1 milion ili 36%).

Vidimo, dakle, da je Šešelj, krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, bio „težak“ između 0,8 i 1,7 miliona glasova. Ali, to je bilo pre SNS.

Na poslednjim skupštinskim izborima 2016. godine – na kojima Šešelj nije napadao Vučića, ali jeste Nikolića – njegov SRS uzima 0,3 miliona glasova (8%). Iako je to mnogo manje nego pre deceniju ili dve, to ipak teško da je današnji Šešeljev maksimum.

Ako zamislimo da Šešelj protiv sebe, na predsedničkim izborima 2017. godine, ima Nikolića, a ne Vučića, lako ćemo predstaviti i sliku na kojoj vođ SRS izaziva sadašnjeg predsednika (Nikolića) na TV sučeljavanje. Naravno da do tog sučeljavanja neće doći, ali ne Šešeljevom krivicom.

Da Vas podsetimo:  „Razgraničenje“ ili podela Kosova i Pčinjskog okruga

No zbog svoje eksplicitne, pojednostavljene i zabavljačke retorike, a i zbog moguće naklonosti provučićevsih medija, Šešelj može privući koju stotinu hiljada glasova više no što je njegova stranka imala 2016. godine. Ipak, top je nedovoljno za ulazak u drugi krug.

Kandidatura Boška Obradovića pak došla je pomalo neočekivano. I to još u sred drame oko referenduma u Republici Srpskoj.

Obradović nije do sada bio predsednički takmac. Kada su Dveri, 2012. godine, prvi put izašle na skupštinske izbore, osvojile su 170 hiljada glasova (4%). Njihov tadašnji predsednički kandidat bio je Vladan Glišić. Uzeo je tek 108 hiljada glasova (3%). Na poslednjim skupštinskim izborima, 2016. godine, Dveri i DSS zajedno su jedva dobili 5% glasova (190 hiljada).

Šta je Glavni odbor Dveri zamislio da može da uradi ističući Boška Obradovića kao predsedničkog kandidata? Imaće, svakako, dodatnu medijsku pažnju za stranku i povećanje u poznatosti za svog stranačkog lidera. Ali, objektivno govoreći, Obradovićev rezulat, kako stvari danas stoje, teško da može da bude preko 5%.

Posebno zbunjuje to što su Obradovićevu kandidaturu Dveri istakle nezavisno od DSS, koji je bio njihov partner na izborima 2016. godine. DSS je, danas, kao što sam već na FSK podrobno analizirao, u krizi liderstva i u dubokom previranju. Otuda se ovaj potez Dveri može razumeti kao fait accompli, kojim se, praktično, oslabljeni DSS dovodi u svršeno stanje.

To je loše za suverenističku opoziciju. Njeno potencijalno biračko telo teško da je manje od 20%. Otuda osvajanje četiri puta manje udela u glasovima možda može biti dobro za Dveri kao stranku. Ali, to ostaje loše za patriotsku stvar u celini.

S druge pak strane, Dveri i DSS svakako bi mogli da se ugledaju na ono što radi atlantistička opozicija: DS, SDS, LDP i DjB. Oni do sada nisu zasebično isticali predsedničke kandidate. Štaviše, lideri atlantističke opozicije jednoglasno su naglašavali potrebu da se nađe jedan, i to dobar, kandidat.

Da Vas podsetimo:  Telo za skrivanje istine, a ne za nadgledanje medija

Tako se Čedomir Jovanović založio za „pronalaženje zajedničkog predsedničkog kandidata“. To je i pre njegovog bio stav Saše Radulovića. Zoran Živković je, još ranije, u tom smislu predlagao Sašu Jankovića. A Boris Tadić je, pre par dana, istakao da će „pozvati stranke demokratske i evropske orijentacije da se ujedine u nalaženju zajedničkog predsedničkog kandidata“.

Sve ukazuje na to da se sprema scenario po kome će zajednički kandidat atlantističke opozicije za predsednika Srbije biti Saša Janković. „On je kandidat SAD i EU“, čujem sa više strana, „i jamačno u prvom krugu, sa podrškom DS, SDS, LDP i DjB, ima 20% glasova“. To je sasvim dovoljno za ulazak u drugi krug. Ako pak Janković u drugom krugu protiv sebe bude imao slabog Tomislava Nikolića, a uz svesrdnu pomoć SAD i EU, Janković, najverovatnije, pobeđuje.

Njegovu kandidaturu opširno sam analizirao u poslednjem broju Geopolitike. Tu sam napisao da ombudsman svakako može biti uspešan kandidat dela opozicije koji tesno sarađuje s Vašingtonom i Briselom. Ali, takođe sam rekao da ne vidim kako bi iza Jankovića – a znajući za njegove političke i ideološke stavove – mogla da stane istinski suverenistička i nacionalna opozicija.

„Plan ambasade iz Bulevara kneza Aleksandra Karađorđevića 92“, napisao sam, „jeste da Vučić veoma mlako podrži Nikolića, a da mediji i opozicija veoma snažno podrže Jankovića. Tako bi se nekadašnji ombudsman stvarno našao na Andrićevom vencu“.

Međutim, ukoliko bi suverenistička opozicija, naspram Nikolića, uspela da istakne svog zajedničkog i jakog kandidata, to bi moglo da pokvari tu računicu. Takođe, ako bi suverenistička opozicija insistirala na zajedničkom kandidatu sa atlantističkom opozicijom, to teško da bi mogao biti Saša Janković.

Otuda, bojim se da inokosno isticanje Boška Obradovića za predsedničkog kandidata – bez obzira na sve pozitivne namere kako Dveri, tako i samog Obraodvića – ruši kako koncept jakog suverenističkog kandidata, tako i koncept zajedničkog opozicionog kandidata.

Da Vas podsetimo:  Fudbalski stadioni – dokaz naopake politike SNS

A budući da Obradović, s potencijalnih tek 5%, nažalost, nema mnogo šanse za ulazak u drugi krug, Dveri ovakvim ishitrenim korakom zapravo otvaraju vrata za uspeh kandidata atlantističke opozicije.

To je, bez obzira na moguće dobre namere prilično neobična konsekvenca za stranku koja sebe želi da vidi kao dosledno suverenističku.

Kao što sam napisao i u prošloj analizi, predsednički izbori 2017. godine su važni. Oni mogu – bez obzira na Vučićevu pobedu na skupštinskim izborima 2016. godine – da delegitimišu režim. Kao što je dobro zapazio Dejan Simonović, „politička katastrofa Vučića može da usledi već sledeće godine na predsedničkim izborima, budući da SNS nema dobrog kandidata za predsednika. Iole ozbiljniji protivkandidat može sa lakoćom da tuče bilo koga iz njihovih redova“.

Ukoliko građanska i nacionalna opozicija podrže zajedničkog kandidata, teško da bilo ko iz Vučićevih redova ima šanse da pobedi. Takođe, jak suverenistički kandidat mogao bi ili da uđe u drugi krug, ili da svojom podrškom odlučujuće utiče na ishod predsedničkih izbora.

Zar je moguće da se to u delu suverenističke opozicije ne vidi?

1297223_12-18

Slobodan Antonić

FSK

1 KOMENTAR

  1. Nadjoh se u cudu, sta „suverenisticka opozicija“ treba da znaci? Proguglam, vidim, Zavetnici tako sebe zovu, a i u Crnoj Gori nekakva „suverenisticka kampanja“ koja propagira suverenu (odvojenu od Srbije) Crnu Goru i crnogorsku naciju. Pa se zapitam zasto je dobro za narodni – nadam se – pokret da koristi nezgrapnu tudjicu, koju vecina naroda nece ni razumeti, i koju uz to ocigledno koriste oni koji rade protiv srpskog naroda? Zato sto zvuci anglosaksonski, a nama je cilj da da ih se oslobodimo? Zasto je „suverenisticka opozicija“ bolje od „narodna opozicija“, „nezavisna opozicija“, ili „slobodarska opozicija“ (da ne idemo u jos bolje varijante sa srpskom recju umesto „opozicija“? A da, naravno – zato sto je „kolabirati“ bolje nego „pasti“, „klonuti“, „onesvestiti se“ itd. Zato sto je narodu anglosaksonsko izaslo na nos, i vecina je za nesto drugo…

    I da ponudim jednostavan odgovor na autorovo pitanje: ako „suverenisticka opozicija“ ne vidi ocigledno sto bi narodu pomoglo da se spasi jarma zapada i njihovih placenika u zemlji, onda ona, u delu ili celini, nije narodni pokret. Ciji je, triput pogadjaj…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime