Srpska politika „dodatnih ustupaka“

0
559

Benevolentni, ucenjeni ili samo glupi?

Današnji susret predsednika Srbije Tomislava Nikolića i predsednice NATO paradržave Kosovo, pokušava da se okvalifikuje kao neformalni sastanak  (neprotokolarni) jednog predsednika države i jedne „gospođe“. Ali on dobija drugačiju dimenziju kada se posmatra sa stanovišta onih (Evropska komisija) pod čijim „sponzorstvom“ se takav susret „dogovorio“.

Naime, zvaničnici Evropske unije sastanak tumače onako kako oni žele, jer susret Jahjage i Nikolića događa se na njihovu inicijativu i pod njihovom potpunom kontrolom. A „Evropljani“ kažu da sastanak dva predsednika „suverenih“ balkanskih država treba da bude shvaćen kao „afirmacija dijaloga Beograd-Priština na najvišoj političkoj ravni“.

Naravno, u Srbiji se javnosti podastire drugačija priča u kojoj se predsednik Srbije, kobajagi, poziva na svoju (ili pre Serverovu) Platformu i na Rezoluciju o Kosovu i Metohije koju je srpska Skupština usvojila pre nešto više od tri nedelje. U tački 3. pomenute Rezolucije nalazi se i sledeći tekst:

Republika Srbija spremna je da učini dodatne ustupke radi prevladavanja trenutnog stanja u odnosima između srpskog i albanskog naroda. Istovremeno, Republika Srbija nije spremna da čini dodatne ustupke koji bi mogli da dovedu do ugrožavanja njenih državnih i nacionalnih interesa.“

Ovde imamo jedan oksimoron, jer je nemoguće da se Rezolucija u svojoj prvoj tački poziva na Ustav i Rezoluciju 1244 SB Ujedinjenih nacija, a da se nakon toga govori o „dodatnim ustupcima“. Zapravo, državni organi Republike Srbije imaju samo jednu mogućnost, a to je da se ponašaju i deluju u okvirima Ustava zemlje, jer Ustav ne poznaje kategoriju „dodatnih ustupaka“; pogotovo kada se uzme u obzir da u Rezoluciji o Kosovu i Metohiji uopšte nije precizirano o kakvim „dodatnim ustupcima“ bi tu moglo da bude reči. Neko će reći da postoji „razjašnjenje“ takve „benevolontne“ pozicije u delu Rezolucije koja saopštava da „Srbija nije spremna da čini dodatne ustupke koji bi mogli da dovedu do ugrožavanja njenih državnih i nacionalnih interesa“. Ali, jasno je da „državni i nacionalni interesi“ nikako ne mogu (niti smeju) da idu izvan onih granica koje postavlja ustav jedne države. Otuda se jasno nameće pitanje, zbog čega je u Rezoluciji o Kosovu i Metohiji ostavljena mogućnost da srpska diplomatija može da čini „dodatne ustupke“.

Da Vas podsetimo:  Voda i suverenitet

Pogotovo je neobično da se u pomenutoj Rezoluciji barata takvom sintagmom („dodatni ustupci“), kada je očigledno da su takvi „dodatni ustupci“ već uveliko učinjeni. O takvim „dodatnim ustupcima“ nedvosmisleno se govori u tački1. Rezolucije, gde se u stavu od v) naglašava:

Vlada Republike Srbije se ovlašćuje da nastavi sa implementacijom već postignutih dogovora i sporazuma sa predstavnicima PIS u Prištini. Predstavnici Republike Srbije obavezuju se da u nastavku dijaloga o rešavanju tehničkih i političkih pitanja sa predstavnicima PIS u Prištini i predstavnicima međunarodne zajednice buduće sporazume postižu u skladu sa stavovima i osnovnim ciljevima ove rezolucije, nastojeći da se sa predstavnicima PIS u Prištini postigne sveukupni dogovor.“

Dakle, Srbija je dozvolila da se udari jasna međunarodna granica (IBM) sa njenom južno pokrajinom; dopustila je da se upotrebljava pečat „Carina Kosovo“; Srbija je praktično pristala na utapanje četiri opštine sa severa Kosova i Metohije (gde je srpsko stanovništvo većinsko) u jedinstveni finansijsko-budžetski sistem šiptarskog Kosova; osnovana je „kancelarije za vezu“ u Beogradu i Prištini, to jeste, uspostavljena su diplomatska predstavništva…Tu tu je i čitav niz drugih „sporazuma“ sa NATO paradržavom Kosovo, počev od zemljišnih i matičnih knjiga, priznavanja diploma, registarskih tablica sa kojima Šiptari mogu nesmetano da „krstare“ celom teritorije Srbije; dozvola NATO terorističkoj državi da može da učestvuje pod svojim imenom na međunarodnim forumima; konačno, tu je i priznanje ličnih isprava izdatih od paradržavnih šiptarskih institucija. Ka što vidimo, dug je niz „dodatnih ustupaka“ koje je Srbija učinila u „pregovorima“ s Prištinom; „ustupaka“ koji su u jasnoj koliziji sa Ustavom i zakonima Srbije. Ozbiljne države poštuju svoj najviši pravni akt i nikako im se ne bi moglo dogoditi da im padne na pamet da na uštrb ustava prave nekakve „dodatne ustupke“. Umesto da je jasno, nejasno je koja je prava svrha susreta Nikolića i Jahjage sa aspekta srpskih interesa? Reklo bi se da ne postoji nijedan racionalan momenat zbog kojeg bi srpska strana mogla da zahteva ili prihvati takav sastanak „na vrhu“. Sasvim obrnuto, sve ukazuje na to da država Srbija učestvuje u „dijalogu“ s Prištinom (zapravo u vašingtonsko-briselskom monologu ili diktatu) na očiglednu štetu srpskih državnih i nacionalnih interesa. U tom smislu indikativne su i reči Jelka Kacina, nezvaničnog „gubernatora“ Srbije, koja nije postala Tomina „ruska gubernija“, ali, izgleda, jeste (opet Tomina!) „EU gubernija“. Jelko kaže:

Da Vas podsetimo:  Kultura lupetanja

Mi bismo svakako voleli da se to desilo odavno jer je to u mnogo čemu rasteretilo odnose između Beograda i Prištine i po mom dubokom uverenju ne bi bilo problema koji su rezultirali u tome da predsednik za vreme praznika nije mogao posetiti Kosovo. Ali, šta je bilo, bilo je. Mislim da sada najprije treba pohvaliti da je do tog susreta došlo i da će to svakako ojačati međusobno poverenje na obe strane što je posebno važno u ovim danima kada su u Srbiji neke druge komplikacije koje treba prevazići i pokazati da je Srbija u potpunosti posvećena dijalogu sa Kosovom i da će napraviti sve što je u njezinoj moći da se izbori za datum„.

Eto, bolje ikad nego nikad – konstatuje Kacin. Ove „neke druge komplikacije“ koje bi Srbija trebalo da „prevaziđe“, u stvari su zahtev Evropske unije da srpska država prizna NATO paradržavu nasilno formiranu na njenoj teritoriji. To je, valjda, jasno i pticama na grani. Da bi dobila datum za otpočinjanje pregovora Srbija mora makar implicitno da prizna Kosovo, a najbolji način za takav znak „dobre volje“ bilo bi srpsko „velikodušno“ davanje stolice NATO-šiptarskoj paradržavi u UN. Naravno, kao i do sada, srpski političari se utrkuju ko će od njih podmetnuti više klipova pod srpska kola. Objašnjavaju srpskoj javnosti neobjašnjivo i ponašaju se detinjasto, pokušavajući da nađu opravdanje za svaki sledeći korak koji vodi do izdaje zemlje.

Na primer, ratni reporter Milovan Drecun (nekada veliki srpski „patriota“ i, maltene, heroj; gotovo kao i sam Toma Nikolić) objašnjava, da je ovo (sastanak Jahjage-Nikolić) „prvi susret na najvišem političkom nivou„. Otkad država može da ima politički susret na „najvišem nivou“ sa svojom pokrajinom? I to usred Brisela? Samo desetak meseci ranije, sličnu „logiku“ i slično „realno poimanje stvarnosti“, iz Drecunovih usta (baš kao i iz Nikolićevih) ni u snu nismo mogli očekivati. Sada, pak, Drecun tvrdi da susret Nikolića i Jahjage, pod budnim okom baronese Ešton, „ima suštinski značaj“ (za koga?); jer, eto, „Kosovo nema nikakvu perspektivu ako se ne postigne dogovor sa Beogradom“.

Da Vas podsetimo:  Neplivači

Ispada da Srbija treba da se brine za „perspektivu“ NATO paradržave, koja parazitira na telu države Srbije. Interese „nezavisnog Kosova“, čini se, daleko bolje brane srpski visoki državni funkcioneri, čak bolje i od samog Hašima Tačija, Jahjage ili Ramuša Haradinaja.

Za www.koreni.rs D. Gosteljski

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime