Srpska vojska naslabija na Balkanu

9
2251

reforma-vojske

Kako ćemo se braniti

Ustavno definisana kao oružana sila Republike Srbije, Vojska Srbije ima zadatak da brani zemlju od oružanog ugrožavanju spolja i izvršava druge zadatke ustanovljene odgovarajućim zakonima koji proističu iz Ustava. Uporedo s tim zadacima, Vojska Srbije je, kao i oružane snage ostalih zemalja, obavezna da se striktno pridržava principa međunarodnih propisa putem kojih se reguliše upotreba vojne sile u ratnim uslovima. Izvršenje navedenih zadataka, posebno onih koji se odnose na ugrožavanje zemlje spolja, pretpostavlja odgovarajuću formacijsku organizaciju jedinica, rodova i službi i, posebno, posedovanje savremenih sredstava naoružanja i vojne opreme. Sve to, opet, podrazumeva izdvajanje odgovarajućih finansijskih sredstava, kojih je, nažalost, vojna sila Srbije lišena. Od proglašenja nezavisnosti Crne Gore, odnosno zvaničnog preimenovanja u Vojsku Srbije, u organizaconom pogledu gotovo nikakav napredak nije ostvaren. Pre bi se moglo reći da je posle toga usledilo njeno slabljenje, kako brojčano tako i stagniranjem u opremanju savremenom vojnom opremom i borbenom tehnikom.

Posledice pogrešno vođene politike

Prerano i neorganizovano pristupilo se uvođenju civilnog služenja vojnog roka, čime je država zadala snažan udarac ionako nezavidnom položaju i ugledu Vojske Srbije. Pogrešno vođena politika u pogledu svestranog razvoja, nastavljena je zagovaranjem profesionalizacije nacionalne vojske i nedopustivim smanjenjem njenog operativnog dela. O pogrešno vođenoj politici ponajbolje svedoči činjenica da su, u odnosu na našu vojsku, sve zemlje u okruženju bile znatno superiornije od nje, uključujući tu čak i Albaniju. Hvalisanja pojedinih ministara odbrane i drugih čelnika iz redova DOS-a, odnosno Demokrtaske stranke, da smo najjača vojna sila u regionu, više su nego smešna. Jer, da zlo bude veće, i tek formirani takozvani Zaštitni korpus fantomske države Kosovo na najboljem je putu bio da se na lestvici borbeno sposobnih, veoma brzo nađe ispred Srbije. Takvom stanju u vezi sa razvojem i stvarnim stanjem u oblasti odbrane, dobrim je delom doprinela državna politika vođena posle petooktobarskih zbivanja sve do 2012. godine. Takva politika je, inače, vođena pod velikim uticajem i pritiscima SAD i EU, o čemu svedoči i činjenica da su na čelu Ministarstva odbrane postavljani ljudi bez ikakvih kvalifikacija da vode taj resor. Zahvaljujući tome, vojska koja se gotovo tri meseca uspešno suprotstavljala zločinačkoj NATO agresiji, svedena je na organizaciju civilnog tipa, a ponajmanje na oružanu silu sposobnu da uspešno učestvuje u odbrani zemlje. Za vreme ministrovanja tih ljudi uništeni su brojni arsenali naoružanja, bez zanavljanja odgovarajućim savremenim borbenim sistemima. Istovremeno, u najboljim godinama penzionisani su profesionalni i iskusni kadrovi, najvećim delom učesnici borbi vođenih protiv OVK i NATO agresije. Ta vojska je, stoga, u svakom pogledu bila inferiornija u odnosu na nekadašnju Vojsku Savezne Republike Jugoslavije, koja je bila u stanju da, koliko toliko, parira odgovarajućim snagama zemalja u okruženju. Uvođenjem profesionalizacije i ukidanjem regrutnog sistema i redovnog služanja vojnog roka, Vojska Srbije je probodena „glogovim kolcem“.

Devastacija ratne tehnike

U vreme dok su na čelu Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, bili Boris Tadić, Prvoslav Davinić i Dragan Šutanovac, rashodovana su, uništena i u staro gvožđe otišla brojna – još uvek ispravna i upotrebljiva borbena sredstva i vojna oprema. Desetkovane su oklopno-mehanizovane jedinice, artiljerijske, inžinjerijske, protivvazdušne i druge jedinice. Vojska se, pored ostalog, lišila velikog broja tenkova T-55 koji su, kao staro gvožđe, završili na otpadima, baš kao i veliki broj artiljerijskih oruđa klasičnog tipa, mada bi, da to nije učinjeno, i danas mogla biti u borbenoj upotrebi. Da za takvo štetočinstvo nije bilo nijednog jedinog razloga, potvrđuje činjenica da se navedeni tipovi tenkova i danas nalaze u naoružanju mnogih zemalja, čak i u Vojsci Ruske Federacije, koja inače poseduje u najsavremenije tenkove današnjice.

Posebnu priču predstavljaju inžinjerijske jedinice za koje je malo reći da su devastirane. One su, blago rečeno, kastrirane. Prema nekim izvorima, naime, u tom rodu vojske je bilo više stotina, po nekima oko hiljadu raznih vrsta čamaca, koji bi, da nije bilo navedene budalaštine, predstavljali nemerljivu pomoć u spasavanju i evakuaciji ljudi u područjima zahvaćenih ovogodišnjim katastrofalnin poplavama i klizištima. Na raspolaganju Vojsci Srbije broj takvih čamaca manji je danas od broja prstiju na jednoj ruci. Svi ostali su rashodovani, ili u bescenje rasprodavani u vojnim otpadima.

Priča za sebe je i uništenje do poslednjeg Lakog prenosnog sistema protivvazdušne obbrane Strela – 2M. Ovaj raketni sistem namenjen borbi protiv niskoletećih aviona i helikoptera nalazio se, a nalazi se i danas, u naoružanju više od 60 armija u svetu. Licencno je proizvođen u bivšoj SFRJ, a posebno je poznat po učinku u Vijetnamu gde je, tokom rata, pomoću Strele – 2M oboreno preko 70 američkih letilica. Vojska Savezne Republike Jugoslavije i njene naslednice, Vojska Srbije i Crne Gore, odnosno Vojska Srbije, u sastavu svojih jedinica imale su nešto više od 1000 ovih sistema. Kao grom iz vedra neba, međutim, odjeknula je vest u vojnim krugovima da su, dok je ministar odbrane bio Boris Tadić, sve Strele, do poslednje, uništene na vojnom poligonu u Nikincima. Razlog: Sjedinjene Američke Države u toku priprema napada na Irak, poučene iskustvom rata u Vijetnamu, a u strahu da Srbi raspoložive Strele ne isporuče Sadamu Huseinu, ubedili su vojni vrh Srbije da se na opisan način liši posedovanja oružja za borbu protiv niskoletećih avona i helikoptera. Protivvazdušna odbrana Srbije je time bila obezglavljena.

O snazi, tačnije nedostacima mirnodopskog sastava Vojske Srbije iz tog perioda, dosta govori njeno brojno stanje koje je jedva dostizalo veličinu jedne ojačane pešadijske divizije. Jer, petnaestak hiljada pripadnika profesionalne vojske, ubrajajući tu i dobar deo starešinskog kadra i civilnih lica na službi u vojsci, osim eventualnih paradnih i ceremonijalnih aktivnosti, nikako se nise mogle uklapati u oružane snage koje se mogu nazvati perspektivnim. Posebno što takva organizacija vojske ne obećava gotovo ništa kada se radi o eventualnoj potrebi da Srbija, zatreba li, formira ratnu armiju. U slučaju neposredne ratne opasnosti i ratnog stanja, naime, sve armije sveta se oslanjaju na rezervni sastav. Srbija, nažalost, još dugo neće posedovati rezervni sastav iz jednostavnog razloga što se u rezervu ne mogu pozivati ljudi koji nisu prošli kroz određen stepen vojnostručne obuke, odnosno redovnog služenja vojnog roka. Oslanjanje isključivo na profesionalnu vojsku ne dozvoljavaju sebi čak i mnogo razvijenije zemlje od Srbije.

Posledice profesionalizacije

U Evropi se nijedna zemlja, izuzimajući Belgiju i Veliku Britaniju, ne oslanja isključivo na profesionalnu vojsku. Mnogo bogatije zemlje od Srbije, poput Nemačke, Francuske, Italije i mnoge druge, osim profesionalnih delova, još uvek održavaju sistem regrutacije, odnosno redovno služenje vojnog roka. Čak se i Strategija odbrane Republike Srbije, čitajući između redova, zalaže za stvaranje ratne armije, a Odlukom o ukidanju služenja vojnog roka, usvojenoj u Skupštini Srbije, taj se strateški dokument na neki način anulira. U Strategiji odbrane se, pored ostalog, navodi da su osnovni resursi odbrane zemlje ljudski i materijalni faktor i da ljudske resurse čini demografski potencijal Srbije koji je sposoban i obučen za uključivanje u sistem dbrane. Opravdano se, s tim u vezi, nameće pitanje: kako je moguće obezbediti potrebnu brojnu veličinu ljudskih resursa neophodnih za odbranu, isključivim oslanjanjem na profesionalnu vojsku?

U Zakonu o Vojsci Srbije se decidirano navodi da rezervni sastav čine „oficiri, rezervni podoficiri i vojnici u rezervi“. Nejasno je, međutim, o kojim se to vojnicima u rezervi radi posle usvajanja Odluke o ukidanju vojnog roka. Trenutno se to odnosilo na populaciju koja je proteklih godina prošla kroz redovnu vojnu obuku, ali u perspektivi će se u rezervnom sastavu naći samo malobrojni isluženi profesionalni vojnici, koji, po sili zakona – zbog godina starosti, napuštaju službu u profesionalnoj vojsci. Vojnike u rezervi će, znači, mada se to u Zakonu o Vojsci Srbije ne navodi, moći uglavnom da čine bivši profesionalni vojnici, s obzirom da za vojsku doraslo psihički i fizički vojno sposobno stanovništvo, kome nije pružena prilika za vojnu obuku, neće moći da se uključi u sastav operativnih jedinica.

Gledano kroz projektovanu brojnu veličinu, sistem odbrane Republike Srbije iznosio je oko 36.000 lica. Cifra dostojna poštovanja, donekle, kada bi se odnosila na operativni sastav, ali ona je, gledano kroz broj profesionalnh vojnika, iznosila negde oko 11.000 ljudi. Ostatak do 36.000 otpada na vojne službenike i nameštenike, oficire, podoficire i, navodno, „aktivnu rezervu“ od 2.000 pripadnika. Operativni sastav je svrstan u četiri pešadijske, jednu artiljerijsku i jednu specijalnu brigadu. Sa tim jedinicama Srbija treba da se brani u slučaju eventualne agresije bilo s koje strane dolazila. Takva opasnost, na sreću, ne postoji ni u naznakama, tvrdili su u državnom vrhu, posebno Ministarstvu odbrane. Jer, vojnički smo, tvrdili su, „najjači u regionu“, a i trenutna bezbednosna situacija u okruženju, procenjeno je, ne nagoveštava bilo kakvu opasnost po bezbednost zemlje. Takve ocene, nije preterano reći, ukazuju na loše procene i neprofesionalnost onih koji su pokušavali da u to ubede javnost.

Preti li opasnost od oružanog sukoba?

Neprekidno ponavljanje da u dogledno vreme ne postoji nikakva opasnost od izbijanja oružanih sukoba, navodi na pomisao da ljudi koji to izjavljuju, nisu dobro proučili Zakon o strategiji odbrane i Doktrinu odbrane Republike Srbije. U tim dokumentima se, pored ostalog, navodi da su Srbija, zemlje u njenom okruženju i druge evropske zemlje, suočene sa ozbiljnim problemima povodom davanja legitimiteta državnim tvorevinama na teritorijama suverenih država. A sve to, kako se ističe u tim dokumentima, koji su i danas na snazi, pospešuje jačanje secesionizma i konflikata na etničkoj osnovi, što drugim rečima predstavlja ozbiljnu pretnju od izbijanja oružanih sukoba. Tekstovi navedeni u Zakonu o odbrani, Zakonu o Vojsci Srbije, čije je ukaze o proglašenju potpisao Boris Tadić 11. decembra 2007. godine, zatim Zakon o strategiji i doktrini odbrane, više je nego očigledno, demantuju uveravanja da se Srbija ne suočava sa bezbednosnim pretnjama. A da stvar bude čudnija, na neki način i smešna, ispod tih tekstova stoje imena upravo onih koji tvrde da nam ne prete nikakve ratne opasnosti. Međutim, čak i pod uslovom da se prihvati pretpostavka da takva opasnost trenutno ne postoji, neophodno je imati u vidu da nijedna zemlja na svetu ne pravi planove na osnovu trenutnog stanja političkih odnosa. Vojska se, po pravilu, organizuje na osnovu procena koje se odnose na duži vremenski period. Pri tome se neizostavno uzimaju u obzir i svestrano analiziraju i istorijske okolnosti iz proteklih vremena.

Kada su istorijske okolnosti u pitanju, posebno valja imati u vidu da su, ne tako davno, kod nekih zemalja u regionu, a i van njega, postojale – a postoje i danas, aspiracije prema delovima teritorije Republike Srbije. Takvih primera zaista ima na pretek. Jedan od najsvežijih je svakako zagovaranje stvaranje takozvane „Prirodne Albanije“, pod kojom se, u stvari, podrazumeva Velika Albanija u čijem bi sastavu trebalo da uđu i delovi Srbije (opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, a u nekim varijantama čak i Vranje). Separatističke snage na jugu Srbije su se, inaće, toliko osilile da mimo zakona, bez ikakvih problema i reagovanja države Srbije, javno ističu zastave države Albanije, bez ikakvih obeležja i simbola Republike Srbije. Očigledne su, takođe, tendencije u vezi sa izdvajanjem Raške oblasti i delova Vojvodine iz sastava Srbije, a sa sličnim zahtevima oglašavali su se povremeno i delovi bugarske nacionalne manjine sa područja Dimitrovgrada i Bosiljgrada.

Slabu stranu odbrambenog sistema Srbije potvrđuje i podatak o nepokrivenosti velikog dela teritorije vojnim jedinicama, što je, objektivno, uslovljeno prethodno navedenim brojnim stanjem profesionalne vojske. Očigledno je, imajući u vidu lokacije brigadnih delova, da postoji veliki broj praznih prostora čije zaposedanje od eventualnog agresora, sa bilo koje strane dolazio, neće predstavljati gotovo nikakav problem. Primera radi navedimo činjenicu da od bugarsko-srpske granice kod Dimitrovgrada, do Niša, nema nijednog jedinog vojnika. Pod pretpostavkom, što se u dokumentima o odbrani zemlje mora imati u vidu, da Bugarska krene u ratni pohod protiv Srbije, kao što je to u prošlosti više puta činila, njene bi jedinice mogle, bez ispaljenog metka, taj deo puta – dužine oko 100 kilometara, da prevale sa puškom „o desno rame“. Slična mogućnost pruža se Mađarima od Subotice do Novog Sada, Rumunima od Vršca i Bele Crkve do Pančeva, Hrvatima od Batrovca do Beograda, oružanim sastavima fantomske države Kosovo dolinom Ibra do Kraljeva…

Ostaje, na kraju, nada da će novi čelnici države i Vojske Srbije, odgovarajućim zakonskim regulativima, uspeti da isprave namerne i nenamerne propuste počinjene tokom dvanaestogodišnje vladavine vašingtonskih i briselskih poslušnika.

Radisav Ristić

srpskikulturniklub

9 KOMENTARA

  1. Jako je tesko danas u vojsci.
    Imam prilike dosta toga da vidm.Suplji smo kao svajcarski sir.
    MiG 29 mogu samo da lete i nista vise… Para imamo samo za farbanje tehnike,da lepo izgleda i to je to…
    Mnogo ljudi daje otkaze,cak i oficiri koji imaju jace plate.
    Haos!

  2. Drugovi, nemojte laprdati o nepobedivosti i ostalim ratnim fantazijama. Kroz istoriju je poznato i jasno je kao dan da je Srbija poražena više pute i od više protivnika, a zadnji put u prošlom deceniju (dakle nedavno). Ovakve i slični tekstove potrebno je ignorisati. Dosta je bilo ratova, ubijanja i umiranja. Predlažem autoru ovog teksta da umesto ratnih tema pokuša napisati nešto o ekonomiji koja nikako da se oporavi, iako gospodin Vučić uporno medije puni informacijama ˝da nam nikada nije bilo bolje˝. Budučnost Srbije i Sveta je u miru a ne u ratu i razaranju i s tim ciljem je potrebno voditi daljnju politiku.

  3. vojska srbije nije najslabija na balkanu jaca je od hrvatske,crne gore,BIH,albanije,.. jedino je slabija od bugarske i rumunije.. sigurno jednaka sa madjarskom i mozda ista sa grckom tako da cutite i nepricajte ono sto neznate… bili bi najaci na balkanu kad bi umesto miga 21 uveli suhoj 30 … i sve vrste migova
    29. pretvorili u migove 29m2 to je to

  4. Samo polako radjace majke nove Obilice, samo stpljenja. I Turke smo otjerali posle 500 godina, pa cemo se oslobodit i Briselskih placenika i izdajnika.

  5. Drugovi i drugarice, ja smatram da ima jasne razlike izmedju vojnika rezerviste i vojnika profesionalca: Rezervista je uvek pijan, retko se odaziva, trazi da mu se plati svakog dana, ne izvrsava zadatke i zabole ga ona stvar da gine. Profesionalac je : obucen, sposoban, brz, pouzdan i spreman da pogine zbog love.
    Druze R. jel ti sad jasnija razlika?

    • Druze mislim da niste u pravu, nemozete u globalu reci da su rezervisti pijanice i kukavice. Ne kazem da ih nema, ali nisu svi.

  6. Kroz nasu istoriju poznato je da smo imali domacih neprijatelja, jer je to jedini nacin da se poraze srbi. Ali sto se tice umjetnosti ratovanja, hrabrosti, morala itd… Srbi su nepobedivi i zbog toga smo mi br 1 na Balkanu a ne zbog brojnosti.

  7. sta ce nama neprijatelji,nisu nam potrebni dovoljno su neki od nas pokvareni da nas uniste,kada bi to mogli. za sve nase neprijatelje mogu da porucim da samo mogu da nam popuse k…. ako me razumete,prijatelji i neprijatelji srbija je najjace 😉

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime