Srpski premijer je ovog meseca februara bio veoma aktivan u diplomatskoj akciji obilaženja susednih državica, Makedonije, Hrvatske, Slovenije, a sve sa ciljem da doprinese dobrim susedskim i ekonomskim odnosima, da ih unapredi, tako reći. Naš premijer je na dan državnosti Srbije 15. februara 2015. bio na inauguraciji hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović. Očigledno mu je to bilo važnije od srpskog državnog praznika. Tokom inauguracije hrvatske predsednice, premijer Aleksandar Vučić se rukovao sa ratnim generalom Mladenom Markačem koji je proveo pet godina u haškom zatvoru zbog progona Srba u akciji „Oluja“, i odstojao minut „ćutnje“ za sve poginule Hrvate u toj akciji! O srpskim žrtvama ni reči, nije bila zgodno tom prilikom da podseća na srpske žrtve, izgon i pljačku njihove imovine baš u toj akciji „Oluja“! (1)
Približava se mart mesec i tragična godišnjica bombardovanja NATO alijanse tadašnje Savezne Republike Jugoslavije pokrenuto zbog „kršenja ljudskih prava Albanaca na Kosovu i Metohiji”, a ustvari zbog ogoljene pljačke srpske imovine i rudnog i vodnog bogatstva na toj teritoriji. Naravno, i zbog dislociranja NATO trupa iz Nemačke u novoizgrađenu, mastodont američku bazu Bondstil, koja se nalazi na uzurpiranoj srpskoj zemlji blizu Uroševca.
Za taj zločin, bombardovanje civilnih objekata: bolnica, mostova, stambenih zgrada i ubistvo preko 3500 ljudi, niko nije odgovarao. Znajući za našu poslovičnu nemarnost kad su u pitanju srpske žrtve, pojedine od pripadnica nevladinih organizacija u Srbiji kao što je zamenica izvršne direktorke Fonda za humanitarno pravo (FHP), Marijana Toma izjavljuje da je broj žrtava NATO bombardovanja Srbije preuveličan i da je, prema istraživanju te organizacije, za 78 dana rata poginulo nešto manje od 760 ljudi. (2)
Ovakve laži i proizvoljne tvrdnje pro-natovskih organizacija u Srbiji koje imaju za cilj da minimiziraju broj žrtava od bombardovanja, a samo bombardovanje opravdaju, demantuje jedan uporan i human čovek, koji je idući od opštine do opštine po Srbiji popisao sve žrtve ubijene za vreme NATO bombardovanja, koje su naši vojni stručnjaci nazvali sveobuhvatnim terorističkim napadom na jednu zemlju koja nikog nije napala, već je iznutra bila žrtva terorističke pobune. Književnik Branimir B. Stanojević u svojoj knjizi „Milosrdni anđeo ili knjiga mrtvih”, koju je izdalo IKP „Nikola Pašić” iz Beograda 2008. godine uz veliko lično zalaganje i trud, uspeo je da prikupi, imenom i prezimenom, godinom rođenja i mestom stradanja, ukupno 3589 (od toga 80 dece) žrtava NATO bombardovanja. Tom spisku ubijenih je dodat spisak od desetoro stradalih u pogromu na Kosovu i Metohiji od 17 do 19. marta 2004. Na kraju knjige u „Zapisu” pisac kaže:
„Ova je knjiga samo odgovor obavezi da se zauvek upišu imena onih koji su živeli pored nas, da se o godišnjicama i raznim prigodama ne nagađa broj žrtava jer to je tako uvredljivo, ti su ljudi sanjali naše snove, delili naše radosti, to su oni čiji su ljudski snovi ugašeni na najsvirepije načine”. Ovu knjigu toplo preporučujem dotičnoj gospođi iz FHP i njenim saradnicima.
Za vreme rata u Hrvatskoj Srbi su ubijani zbog „opravdanih“ razloga. Tako je ratni ministar unutrašnjih poslova, Ivan Vekić priznao u Osijeku na suđenju Vladimiru Milankoviću i Dragi Bošnjaku, optuženim za ubistvo i progon srpskih civila u Sisku, da su vlasti likvidirale civile i da su za to imali dobre razloge. Ako se neko oblači kao civil, ne zna se da li ima skrivene namere ili je neprijateljski nastrojen. Pa tako je preventivno bilo dozvoljeno ubijati srpske civile, jer nikad se ne zna kako je neko nastrojen, a najčešće je nastrojen – neprijateljski! „Ako je bilo potrebno, takvi ljudi su likvidirani. To smo morali da radimo, bio je rat, a šta je u ratu dozvoljeno ili ne, to je druga priča“. Eto, to je opravdanje za ubijanje Srba, i to je istakao Ivan Vekić u Županijskom sudu.(3)
Ne smeju se zaboraviti ni zločini slovenačkih teritorijalaca nad pripadnicima tadašnje JNA i njihovim porodicama i vojnicima na odsluženju vojnog roka.
Pre neki dan je jednom portalu (4) gospodin gš. pukovnik Živomir R. Podovac, pripadnik bivše JNA koji je živeo u Sloveniji za vreme ratnih događaja i tamo bio očevidac zločina slovenačkih teritorijalaca i njihovog MUP-a pod punom materijalnom i moralnom odgovornošću poslao svoje pismeno svedočenje i spisak logora u Sloveniji. Opisao je načine na koje su mučeni i maltretirani vojnici na odsluženju vojnog roka srpske, crnogorske i makedonske nacionalnosti, porodice vojnih lica, kao i pripadnika JNA koji su bili na službi na tim teritorijama. U Prilogu teksta pukovnik je naveo imena 43 poginula pripadnika JNA za koje su utvrđeni podaci koje je pobila TO Slovenije. Zbog čega se nikada nije progovorilo o ovim zločinima, ostaje zagonetka, oni su jednostavno zaboravljeni, a Slovenija je iz tog prljavog rata izašla „čistih” ruku. Načini na koje su mučili i maltretirali pripadnike JNA, a posebno one srpske, crnogorske i makedonske nacionalnosti su bili monstruozni. Ovde će biti navedeni samo neki od načina mučenja pripadnika JNA, koje je opisao u svom pismu gš. pukovnik.
Poznat je slučaj kad su mladi vojnici JNA poslati na granicu Slovenije i Italije bez municije, a teritorijalci su ih ubijali kao glinene golubove. Za ovaj zločin niko iz Slovenije nije odgovarao. Sa zarobljenim vojnicima se postupalo posebno surovo.
Vojnici, uhvaćeni na prevaru, svlačeni su u pižame, mučeni a potom utovareni u teretne vagone za Beograd uz natpis „Stoka za Srbiju“. Vagoni su prikačeni za međunarodni voz Ljubljana –Beograd. Srećni što su uopšte živi, primirili su se dok nisu stigli u Beograd. Vikom su dozvali železničare koji su otvorili vagone. Vojnici su prošli višemesečnu torturu u logorima. Deo vojnika (Srba, Mađara i muslimana) do kuće je stigao preko Mađarske. I oni su uhvaćeni na prevaru, mučki, za vreme primirja. Prema svedočenjima vojnika, na podsećanje o ulozi Srba u spašavanju Slovenaca u Drugom svetskom ratu prezrivo bi odgovarali: „To je bilo za tada, ovo je sada!“, uz pogrdne psovke. Isti užasni zločini, kažnjivi po međunarodnom ratnom pravu i Ženevskim konvencijama događali su se i u logorima: Domžale, Dob pri Mirni zgrade Kazneno-popravnog doma, zatvor Pesnici, u svim opštinskim milicijskim stanicama u njihovim podrumskim prostorijama.
U državnim arhivama Republike Slovenije i bivše SFR Jugoslavije postoje spiskovi pobijenih civila koje su ubili pobunjenici iz SR Slovenije. Tužilaštvo u Hagu može doći do njih, ali valjda treba neko da pokrene tužbu.
Iz tog vremena pamtim jednog mladića, 1971. godište (tada je imao samo 19 godina!) koji je bio zarobljen u Sloveniji kao vojnik na odsluženju vojnog roka u tadašnjoj JNA. On je vraćen teretnim vagonom sa velikim brojem srpskih mladića u Beograd samo u majici i gaćama. Taj mladi čovek, inače muzičar po profesiji, bio je dugo pod stresom zbog svega onog što su on i njegovi drugovi preživeli u Sloveniji. O zločinima slovenačkih teritorijalaca na ovim našim prostorima se nije pisalo, preko njih se prešlo nekako olako, mada su njihovi zločini i ponašanje prema vojnim licima tadašnje JNA i njihovim porodicama bili jednako monstrozni kao i u ostalim otcepljenim republikama u kojima je bilo dozvoljeno ubijati Srbe i pripadnike JNA, koja je odmah proglašena srpskim okpacionim snagama.. Kasnije su ti zločini nad Srbima, počev od Slovenije, preko Hrvatske, BiH pa do Kosova i Metohije, zaboravljeni i minimizirani posebno u Haškom tribnalu i veliki broj počinilaca takvih nedela je ostao nekažnjen ili sa minimalnim kaznama, a neki su i oslobađani.
I danas, kad naš prvi ministar ide u posetu Sloveniji ili Hrvatskoj, ni jednom reči nije pomenuo zločine nad Srbima, jer verovatno misli da sve to treba gurnuti pod tepih i zaboraviti kako se ne bi stare rane pozleđivale.
Svaka akcija poboljšanja odnosa među ovim državama je naravno potrebna, ali da bi se odnosi do kraja popravili i sveli na dobre međususedske, trebalo bi i moralo bi da se raščiste svi zaostali dugovi iz prethodnih prljavih ratova, koji su potpaljeni na isti način kako je potpaljen rat u Ukrajini uz učešće istih aktera u tom nacionalističkom ludilu u kome su ljudski životi veoma jeftini. Srbe je bilo dozvoljeno ubijati, a broj ubijenih Srba smanjivati, kao da su njihovi životi manje vredni od života drugih žrtava.
Za Korene
Mirjana Anđelković Lukić
________________________
Uputnice
(1) http://www.teleprompter.rs/skandal-u-hrvatskoj-vucic-se-rukovao-sa-generalom-koji-je-lezao-u-hagu-zbog-oluje.html
(2) http://www.e-tacka.com/fond-za-humanitarno-pravo-u-nato-bombardovanju-poginulo-oko-760-ljudi/
(3) http://www.banija.rs/cir/novosti/6157-ubijali-smo-civile-jer-su-bili-neprijatelji.html
(4) http://snaganaroda.rs/eu-krije-zlocine-slovenije-iz-1991-godine/
odlican tekst. neko bi trebao da pita vladu srbije o srpskim zrtvama. ocigledno da to njih ne interesuje.od komunista nista bolje ni ne ocekujem.interesujeme sta posteni ssrbi antikomunisti misle o vladici amfilohiju kada je odrao opelu josipu brozu i jovanki.
Kada sami „Srbi“ kao tudji najamnici hapse za racun Haga i progone SRBske Junake koji su najljepse godine svoga zivota poklonili Otadzbini ratujuci protiv svih neprijatelja Boga i SRBstva, da bi tako sadasnje fukare na vlasti mogle u miru i bezbjedno da odrastu, onda ne treba nikoga cuditi sto mnogi „Srbi“ vise ni sami ne pamte i zaboravljaju Svete SRBske Zrtve koje su pale na braniku SRBstva i Savine Svete SRBije!
Pravi SRBi su izginuli u mnogim ratovima braneci svoj narod koji se izrodio i zato postao podsmjeh svijetu. SRBe ce svako da postuje samo onoliko koliko oni sami postuju sebe, a danasnja izrodjena Srbska pokolenja znaju da postuju i cijene samo svoj licni interes. Zato SRBima koji nisu vise u stanju da se zrtvuju za vise narodne interese i kojima danas nedostaje hrabrost da se suprostave javno svojim vijekovnim neprijateljima ovako naopako sve i ide!
Kritika srpskog zvanicnog politickog stava Republike Srbije, koja je precizno uslovila u gornjem tekstu, je dnevna potreba u ovo vreme izdaje srpskog naroda, ne samo od zapadnog drustva, vec i od sopstvenih politicki odgovornih osoba, koja su se ocigledno nasle na pozicijama, koje ne odgovaraju njihovim sposobnostima.
Krajnje je vreme da se srpski narod oslobodi takvih predstavnika
i okrene politicarima koji su spremni da promene kurs politike. Srbija treba da trazi nove saveznike, koje nisu u EU i NATO, vec u okviru BRICS-a na celu sa Rusijom i Kinom.
Sto se srpski narod pre probudi, manje ce patiti… Krajnje vreme je da se izadje na ulice…
Ovaj interesantan tekst koji ukazuje na to da se srpske zrtve ne pamte i da se broj istih proizvoljno smanjuje ukazuje jasno na nesposobnost i kukavicluk nasih danasnjih politicara da se to kako valja obradi i iznese u javnost.
Ali ipak ima i hrabrih ljudi koji slicno zapostavlanje srpskih zrtava javno iznose. Posle dogadjaja u Francuskoj je Noam Chomsky, zbog zaboravljanja zrtava NATO bombardovanja RTS-a, napisao sledece:
„Zasto smo mi svi sada Charlie a juce nismo bili RTS?“
Cini mi se neki put da se cela istoriska istina proslog veka postepeno ponovo definise, narocito kad su u pitanju zrtve koje je podnela svuda u Evropi satanizovana Srbija.
Odlican tekst. Odavno je kod nas istina zamrla, a zrtve cemo jos malo i izbrisati da su postojale, samo da se „udvorimo“ silama koje su nam i dosle glave. I to istim onim silama koje su promenile terene i drzave, ali ne i metode. Kod nas su dobro prosle, pa racunaju na veliki broj prodanih dusa i kod drugih naroda.
O sramoti i tragediji nasih vojnika u Sloveniji mora prvo nas narod da sazna istinu, a onda oni koje je narod izabrao da ih zastupa da se, na drzavnom nivou, izbore za tu istinu i traze da cinioci budu kaznjeni.
Hvala za ovaj divni tekst, treba ga cesce iznositi, da se ne zaboravi. A za to treba hrabrosti i moralne odgovornosti.