Srpski izbori i kazahstanska „demokracija“

0
617

Kazahstanski parlamenr / foto: Vikipedija“Zvanični rezultati potvrdili su ubedljivu pobedu kazahstanskog predsednika Nursultana Nazarbajeva koji je, prema Centralnoj izbornoj komisiji, osvojio 97,7 odsto glasova na predsedničkim izborima”, javile su agencije krajem aprila prošle godine. Tom prilikom, Nazarbajev, kome je ovo inače peti mandat, izjavio je da takav rezultat pokazuje „jedinstvo naroda“ i obećao da će “opravdati poverenje”. Glavni protivkandidati Nazarbajeva bili su izvesni Turgun Sizdikov i Abelgazi Kusainov, takođe provladine figure, i osvojili su oko jedan odsto glasova, dok opozicija nije imala kandidata.

Prema podacima kazahstanske Centralne izborne komisije, izlaznost je bila rekordna i iznosila 95, 22 odsto. Nazarbajev, koji vlada Kazahstanom od raspada Sovjetskog Saveza, ocenio je da je izlaskom na izbore narod njegove zemlje još jednom osvetlao obraz, pokazao jedinstvo i timski duh. “Još jednom smo to pokazali svetu i posmatračima”, rekao je Nazarbajev, podsećajući da je izbore pratilo gotovo 860 međunarodnih posmatrača i 170 stranih novinara.

Tako je bilo u Kazahstanu prošle godine. A pre nekoliko dana (20. marta) u Kazahstanu su održani – obratite pažnju – “prevremeni parlamentarni izbori” na kojima je (gle čuda?!) ponovo pobedila stranka predsednika Nursultana Nazarbajeva “Nur-Otan” koja je osvojila 82 odsto glasova, dok su stranka “Ak-Jol” i komunisti, i jedni i drugi bliski vlastima, dobili 7,22 odsto, odnosno 7,17 odsto, čime su prešli cenzus od sedam odsto koji je u Kazastanu neophodan za ulazak u parlament.

99998989Dobro. I šta sad sa tim? Ma, ništa. Onako. Bez veze. Ne znam ni sam zašto mi je palo na pamet. Ali zaista nisam našao bolji i slikovitiji uvod u tekst o vanrednim parlamentarnim izborima koji čekaju Srbiju kroz nekoliko nedelja. Ne, neće Vučić ovaj put osvojiti baš toliko. Uostalom, on je na vlasti tek četiri (duge) godine, a Nazarbajev dvedeset i pet. A i Srbija je, k vragu, ipak malo odviše zapadno (eto, ta naša geografija, pred niza loših aspekata, ima i poneku povoljnost) i previše je udaljena od kolevki “narodne demokratije” centralnoazijskog tipa. Sem toga, postoji tu i neka – istina, tanušna – građanska tradicija i neki duh slobodarstva i prkosa. (Mada oni nisu ni izdaleka onoliki koliko to često volimo da ističemo i busamo se u junačka prsa. Dapače, rajetinski mentalitet je ovde itekako živ i, zašto ne reći, uglavnom dominantan.) Ukratko, nismo baš Kazastan – ali nismo ni mnogo daleko.

Mogao sam, eventualno, i da podsetim na nama geografski nešto bližu Nemačku. Tamošnji je kancelar u toku 1933. godine čak dva puta raspisivao vanredne izbore, da bi, u atmosferi pogroma i hapšenja opozicionih poslanika, stigao do – najpre – 44, a zatim 92 odsto dobijenih glasova.

Ali rekli biste da je to “tendenciozno”. Jeste, priznajem. Pa ja upravo o tendenciji i govorim. I vrištim, kukam i upozoravam upravo zato da “tendencija” ne bi postala stvarnost. A elemenata “kazahstanizacije” i fašizacije ima već poprilično, i gomilaju se skoro svakodnevno sve više i više. Neki dan na rakovičkoj pijaci kada su “žuti huligani” (bivši ministar i par poslanika) u kampanji brutalno nasrnuli na mirne SNS- SRS trudbenike koji su u preventivnoj samoodbrani potegli letve i pivske flaše. Onomad ispred gradske kuće, kada su spontano okupljeni funkcioneri SNS-a, na čelu sa gradonačelnikovim ocem (?!), rasturili uredno najavljenu konferenciju za medije opozicionih odbornika Demokratske stranke. Pa ono kada su gnevni “građani Surčina” i slučajni prolaznici gotovo linčovali gradonačelnika Dragana Đilasa. Pa serija “incidenata” na lokalnim izborima. A o “državnim udarima” i svakodnevnom medijskom linču, razapinjanju, kaljanju i mrcvarenju svakog ko se usudi reći nešto protiv “vođe”, da i ne govorimo.

S tim u vezi, treba pomenuti i pomalo licemerno držanje “zaštitnika građana”, koji se prilično “pilatovski” postavio povodom poslednjeg incidenta (“građani zaslužuju dostojanstveno političko nadmetanje, a ne ružne i nedostojne scene”, “apelujem na sve učesnike izbora” itd) i koji se uopšte nije oglasio povodom primitivne režimske hajke na Sandu Rašković Ivić, kao što je, uostalom, ostao nem i povodom kampanje mržnje koja se već godinama sistematski vodi protiv DS-a. (A prošle godine je čitava javnost ustala da ga brani kada je on sam bio meta medijskog linča od strane režima. Razume se, to je bila principijelna podrška instituciji Zaštitnika i žrtvi prljave režimske kampanje, i zato potpuno opravdana, ali bi utoliko više trebalo da obavezuje Jankovića da ne zatvara oči pred očiglednim primerima medijske torture i javnog linčovanja.)

Da Vas podsetimo:  SREM SE UBRZANO PRAZNI: Ko god može – odlazi odavde!

***

Da li iko ovde ima dilemu da bi Vučić raspisivao ove izbore („zbog reformi, stabilnosti i nove energije“) da nije bio apsolutno siguran da će na njima pobediti isto ili još ubedljivije nego prošle godine. Politička klima i ankete na mesec dana pred izbore pokazuju da mu taj cilj uopšte nije nedostižan.

Ne. Ovo se zaista ne dešava „prvi put u istoriji“, ni svetskoj, a ni našoj. Bilo je naime toga i kod Miloševića, kao i – doduše, u blažoj formi – pod Tadićem, pa i DSS-om. Vlast je skoro uvek zloupotrebljavala resurse i pomalo demonizovala opoziciju (onu pravu – dok se ona lažna, kao bajagi opozicija usrdno tetoši, pazi i mazi). Ali se prosto mora konstatovati da nikada u novijoj srpskoj istoriji niko nije tako brutalno, tako bahato i tako cinično prodavao rog za sveću, tako neodgovorno demonstritrao silu nad političkim protivnicima i tako neobavezno lupetarao šta mu i kako padne na pamet.

Da li se iko od Vučićevih birača seća kako je pred prošle – takođe vanredne i takođe besmislene – izbore Vučić govorio o „punom mandatu“ koji je potreban za reforme? Da li se sećaju „boljeg života“ koji će se osetiti već do „kraja 2014-sredine 2015-početka 2016. godine“? Da li se iko seća „milijardu dolara vredne bolnice u jednoj afričkoj zemlji“, koju je još na samom početku mandata kao svršenu stvar obećao Prvi potpredsednik vlade i (tada) ministar odbrane Aleksandar Vučić? Sećate li se „Mubadaline“ investicije od tri (ili beše četiri?) milijarde dolara, „fabrike čipova“, fabrike avionskih delova za Boing i Erbas u Pančevu, prizvodnje motora za Mercedes u Ikarbusu, „Esmarka“, željezare koja će biti stabilna već do sredine, a visoko profitabilna do kraja prošle godine? Ko se, čak i među profesionalno upućenim na takve stvari i bisere, seća tlapnje kako će „do kraja 2015.“ biti izgrađeno sto hiljada jeftinih državnih stanova po ceni od 380 evra po kvadratnom metru?“

Ne, neću ponovo na to da se vraćam. Sizifovski je posao, a nema skoro nikakvog efekta. Vas i mene samo bespotrebno nervira i frustrira. (Izraz te frustracije je sve masovniji fenomen koji verovatno možete uočiti u svom okruženju – „ne mogu da ga gledam, gasim televizor, menjam kanal, svađam se sa slikom na ekranu“.) A Vučićeve birače na Pinku, RTS-u i Studiju B to ne dotiče, niti ima ko na to da podseti. Pa čak i kada bi se preko noći otvorio prostor za takvo podsećanje, plašim se da je svest SNS-ovog biračkog tela danas već toliko preparirana, a mozgovi isprani, da bi veliki deo tih birača suočen sa ovim spiskom neispunjenih obećanja najverovatnije reagovao u stilu – „pa naravno da nije ispunjeno, ne može ON sam, vidiš kakvi su mu nesposobni saradnici, a oni bivši („žuti“) neprestano sapliću i podmeću klipove u točkove u sprezi sa tajkunima i stranim faktorom“.

Uostalom, ova replika nije samo moja retorička konstrukcija, nego kondenzovani derivat iz odgovora koje su anketari NSPM dobijali od simpatizera vladajuće stranke tokom prethodnih meseci.


(Obećanje Aleksandra Vučića izrečeno u emisiji „Crno-beli svet“ pred formiranje vlade 2012. godine da će „pokupiti prnje ako za šest meseci ne bude bolje“).***

U tom svetlu, i u kontekstu svega što je prethodno rečeno, gotovo da je besmisleno pričati o opoziciji, njenim (pred)izbornim strategijama, greškama i zabludama. Pa, ipak, neke stvari su se mogle izbeći, neke šanse malo popraviti i neki hendikepi ublažiti.

Umesto da se okupi u – ako ne baš jedan – ono makar u dva realna i logična stroja, nejaka srpska opozicija će, kako trenutno stoje stvari, na megdan Vučiću izaći u po pet „građansko-demokratskih“ i „patriotskih“ kolona. (Ostavimo trenutno po strani pitanje koliko su baš svi u njma zaista građani, demokrate i patriote.) Dakle, DS (Pajtićev), Tadić i Čeda Jovanović, Čanak (koji će na pokrajini ići bez ove dvojice), Radulović i Borko Stefanović, na jednoj, te DSS-Dveri, Radikali, Parović-Glišić, „Zavetnici“ i “Rodoljubi“ na drugoj strani. (Plus poneka „ruska stranka“ i koja grupa građana pride.)

Da Vas podsetimo:  Javni izvršitelji i dalje za vratom

Takvi i toliki, realno gledano, teško da bi Vučiću, sa svim resursima koji mu stoje na raspolaganju i kojima neštedimice raspolaže, „ručak zasolili“ čak i da su složniji i bolje organizovani. Ali to nije sve. Jer ne samo da idu u desetak kolona, nego su još i međusobno ljuto zavađeni. Šešelj od samog povratka u DSS-u i Sandi Rašković vidi glavnog neprijatelja i sa njima se obračunava na svoj stari i dobro poznati način (što će reći, brutalno i primitivno). A i skoro svi ostali na ovom patriotskom polu, bilo po Vučićevom nalogu, bilo zbog ljutnje što ih DSS-Dveri nisu uzeli u koaliciju, napadaju ovu grupaciju i pokušavaju da je po svaku cenu spuste ispod cenzusa. No, to se moglo predvideti i makar delimično sprečiti time što bi se napravio širi pariotski opozicioni front, koji bi zaista funkcionisao kao „patriotski blok“ (kao što je i najavljeno), a ne samo kao dvojna koalicija DSS-Dveri. Neki od onih koji se motaju po patriotskim krugovima su očigledno provokatori ubačeni od strane vlasti, službi ili nekog sličnog. Ali većina to nisu (a svakako ne Siniša Kovačević, Dana Grujičić, Todorović, Kršljanin…) I morali su biti uključeni da je – i sa jedne i sa druge strane – bilo manje isključivosti, a više dobre volje, pameti i tolerancije.

Nije ništa bolje stanje ni na „građanističkom frontu“, samo što su tamo akteri malčice uljudniji, i sve se odvija malo finije i u svilenim rukavicama. Ali je cilj uglavnom isti – zadaviti rivala iz opozicije, i to najpre onog koji ti je najbliži i sa kojim si do juče sedeo u istoj stranci i poslaničkoj klupi. Iz aviona vidi da ovakav predizborni politički seting kakav su napravile demokrate i eks-demokrate (plus Radulović) ili nema nikakvog smisla – ili je jedini smisao da se pokaže sila u odnosu na opozicione rivale (i da ovima „crkne krava“), pa i po cenu da se opozicija dodatno oslabi i bude što lakši plen Vučiću i SNS-u. Što će reći da su od borbe protiv Vučića, „odbrane Vojvodine“, demokratije, slobode i sličnih trica manje-više digli ruke. Tačnije, odložili su je u drugi-treći plan, dok se međusobno ne „izmere“ i ne vide ko je „glavni“ i ko će izaći na megdan Vučiću jednog lepog dana – koji verovatno nikad neće doći.

Teško je proceniti koliko u ovakvom raspletu ima sveprisutnih „Alekovih“ prstiju, a koliko se naprosto radi o igri sujete, gluposti i egoizma (pri čemu, naravno, jedno ne isključuje drugo), u koju on možda i nije morao previše da se meša već samo povremeno malo „podloži“ ionako usijane opozicione glave. U svakom slučaju, efekat je isti i predvidivo poguban po opozicionu stvar. Stoga je možda najveći Vučićev uspeh i njegova najveća pobeda na ovim izborima još pre njihovog održavanja ne to što je sprečio zajednički nastup čitave opozicije (to u ovom trenutku verovatno nije bilo realno, pa možda ni poželjno), već to što je dovoljno zamutio vodu da spreči u ovom trenutku jedino moguće i jedino logično opoziciono grupisanje – po liniji za i protiv Vučića. Tačnije rečeno, po liniji za i protiv autoritarizma, diktature, nekompetencije i medijskog ludila.

Osovinu tog okupljanja morali su činiti reformisani DS i DSS. Uostalom, oni su – tačnije, njihovi bivši lideri – svaki na svoj način, direktno ili indirektno odgovorni za ono što nam se danas događa, to jest, za aktuelni proces „kimilsungizacije“ srpske političke i društvene scene, s jedne, i masovnu apatiju, s druge strane. (Postoji mišljenje – na primer, Jovo Bakić i Branko Pavlović – da je bolje da ove stranke potpuno propadnu, pa da se na njihovim ruševinama gradi nešto sasvim novo, ali ne verujem da taj radikalizam, ma kolikom ponekad delovao privlačno, ima čvrsto i zdravo uporište.) U svakom slučaju, psihološki jaz je bio preveliki, a i režim je svim sredstvima radio protiv te – u ovom trenutku – po njega jedino zaista opasne ujedinjavajuće strategije. Zato je preko svojih medijskih i političkih ekspozitura, analitičara i raznoraznih bezbednosnih „eksperata“ tu ideju preventivno gadio prvenstveno unutar patriotskog javnog mnjenja („novi DOS“, „ukrajinski scenario“, „makedonski scenario“, „srpski Majdan“„okuplja ih Zapad“), dok je, na onoj građanskoj strani (kao i po tim istim stranim ambasadama koje ga, tobože, ruše) širio strah od „saveza sa nacionalistima i desničarima“. U takvoj atmosferi, niko se nije usudio da pređe „rubikon“ (jedni u strahu od reakcije birača, a drugi zabrinuti zbog reakcije ambasada), premda se, realno govoreći, samo na taj način moglo nešto više nešto učiniti i režim ozbiljnije uzdrmati. Uzgred, oni koji kažu kako su „prevelike ideološke razlike“ („evroskepticizam“ jednih i „evrofilija“ drugih), neka se samo zapitaju koja je to „ideološka bliskost“ pod Vučićevu kapu sabrala jednog Vulina i Vuka Draškovića, Nenada Popovića, Rasima Ljajića, Marijana Rističevića i Bogoljuba Karića, Petra Lukovića, Vučelića, Vučićevića i Bebu Popovića.

Da Vas podsetimo:  Uspeh bojkota u Zrenjaninu

Ali, dobro, recimo da tako nešto nije bilo moguće. No, šta je sistemski i politički gledano bio problem da se naprave dve ili tri logične kolone? Čak i u ovom trenutku, posle svih prozivki, pljuvanja i napada, glasači DSS i Dveri odmah posle Sande Rašković i Boška Obradovića najbolje ocenjuju Vojislava Šešelja – a i obrnuto. Sadržinski se njihovi programi minimalno razlikuju, ako razlike uopšte i ima. Isto tako, simpatizeri DS i dalje visoko ocenjuju Borisa Tadića i Borka Stefanovića, kao i Sašu Radulovića. Biračko telo je očito imunije na neke bolesti i ponekad razboritije od svojih lidera. Konačno, ako nije bilo realno da se nađu u istoj koloni (posle onoga što je Šešelj sve rekao o Sandi Rašković, ili Borko o vrhu DS-a, i to je postalo nemoguće) mogli su barem sklopiti pakt o nenapadanju, raditi na predizbornim uslovima i povesti neku zajedničku akciju – na primer, povesti jednu zajedničku kampanju za povećanje izlaznosti – od čega bi svi mogli imati koristi.

Elem, da je došlo do makar nekog od opisanih grupisanja, ono možda ne bilo dovoljno za izbornu pobedu, ali bi svakako predstavljalo krupan korak u demaskiranju političke farse i manipulacije koju režim sprovodi. Pre svega, dovelo bi do diferenciranja na pravu i lažnu opoziciju, to jest, razotkrilo bi Vučićeve spavače i „trojance“ u opozicionim redovima. Osim toga, što je još važnije, pokazala bi se hrabrost, ozbiljnost i kredibilnost, spremnost da se ostave po strani međusobne razmirice i režimu suprotstavi odlučno i bez kalkulacije. Ovako se, umesto toga, demonstrirala slabost, razjedinjenost i ziheraštvo.

***

Strategija većine – nominalno – opozicionih stranaka i sa tzv. „levice“ i „desnice“ (sem Radikala i delimično DS-a) na prošlim izborima (2014.) bila je da postanu Vučićevi koalicioni partneri – a on je tu ambiciju, bez sumnje, kod svih naveliko posticao i ohrabrivao. A završilo se tako da su skoro svi ostali ispod cenzusa, ili veoma blizu njega. Kao da ništa nisu naučili iz tog iskustva, cilj većine opozicionih kolona (plus SPS) na ovim izborima jeste još skromniji – naprosto da politički prežive i sačekaju „bolje dane“ (i, eventualno, da prođu manje loše od svojih opozicionih rivala). A to, pošteno govoreći, teško može biti baš preveliki magnet i mamac za narod da masovnije pohrli na birališta i spreči dalji razvoj „kazahstanskog“ sindroma.

U politici, kao i u životu, ili u kladionici – kada se cilj postavi previše nisko, kukavički i ziheraški, obično se ne dobaci ni do njega. A ako ga kojim sličajem i dosegnete, ne znate šta biste sa njim započeli. Ne kaže se slučajno da „sreća prati hrabre“. Koalicija DSS-Dveri je to stavila i kao neku vrstu svog (polu)slogana, naporedo sa onom ne baš previše srećnom „srećom za Srbiju“. Na žalost, kako trenutno stoje stvari, srpska opozicija, gledano u celini, tu osobinu (hrabrost) neće demonstrirati (ni) na ovim izborima. (A za sreću ćemo još da vidimo.)

No, da ne bude nesporazuma. Sve to – bezbroj kolona, loše pakovanje, problematični slogani, sujete, uskogrudost itd – naravno, nipošto ne sme biti razlog niti alibi da se na izbore ne izađe („beli listići“ i ostale gluposti) i u okviru svojih građanskih mogućnosti učini ono što se učiniti može i mora.

Đorđe Vukadinović

NSPM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime