Srpski jezik ubijaju, zar ne

To što je pri­spe­ćem ta­ko­zva­nih me­đu­na­rod­nih sna­ga, srp­ski je­zik, ume­sto da slu­ži ko­mu­ni­ka­ci­ji, po­stao sred­stvo iden­ti­fi­ka­ci­je lju­di s ci­ljem nji­ho­vog kid­na­po­va­nja, iz­go­na i ubi­ja­nja, „po­spre­ma­če” tu­đih isto­ri­ja i kul­tu­ra ni naj­ma­nje ni­je za­bri­nu­lo, na­pro­tiv, ne­po­či­ni­te­lji su re­dov­no na­gra­đi­va­ni.

Vest da Evrop­ska uni­ja ne­će re­a­go­va­ti na zva­nič­no po­ni­šta­va­nje srp­skog je­zi­ka u Vu­ko­va­ru sa­mo po­tvr­đu­je se­lek­tiv­nu na­me­nu i pri­me­nu sva­ko­ja­kih po­ve­lja i de­kla­ra­ci­ja o ljud­skim i je­zič­kim pra­vi­ma ko­ji­ma su se za­pad­ne „de­mo­kra­ti­je” obi­la­to snab­de­le, ne bi li po­ka­za­le vla­sti­tu su­per­i­or­nost, iz­me­đu osta­log, i u po­gle­du za­vid­nog ni­voa sve­sti ko­ja pod­ra­zu­me­va bri­gu i od­go­vor­nost za dru­gog. One tu na­vi­ku de­kla­ra­tiv­nog utvr­đi­va­nja jed­na­ko­sti me­đu na­ro­di­ma ra­do prak­ti­ku­ju i u sva­koj po­ko­re­noj obla­sti, gde su na­re­če­ni ak­ti oba­ve­zan de­kor „hu­ma­ne mi­si­je ci­vi­li­za­to­ra”.

Ta­ko se i jed­na od pr­vih ured­bi Ci­vil­ne ad­mi­ni­stra­ci­je UN na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji od­no­si­la na rav­no­prav­nu slu­žbe­nu i jav­nu upo­tre­bu al­ban­skog i srp­skog je­zi­ka, u ne­kim do­me­ni­ma i en­gle­skog.

To što je pri­spe­ćem ta­ko­zva­nih me­đu­na­rod­nih sna­ga, srp­ski je­zik, ume­sto da slu­ži ko­mu­ni­ka­ci­ji, po­stao sred­stvo iden­ti­fi­ka­ci­je lju­di s ci­ljem nji­ho­vog kid­na­po­va­nja, iz­go­na i ubi­ja­nja, „po­spre­ma­če” tu­đih isto­ri­ja i kul­tu­ra ni naj­ma­nje ni­je za­bri­nu­lo, na­pro­tiv, ne­po­či­ni­te­lji su re­dov­no na­gra­đi­va­ni.

U ko­lek­tiv­nom ju­ri­šu na srp­ski na­rod i nje­gov je­zik – go­vor­ni, pi­sa­ni, zna­kov­ni… toj naj­va­žni­joj „pa­tri­ot­skoj ak­tiv­no­sti” ogrom­nog bro­ja al­ban­skih eks­tre­mi­sta, po­red Sr­ba, stra­da­li su i dru­gi, ako su se ovim ili nje­mu srod­nim je­zi­kom neo­pre­zno po­slu­ži­li. Bu­ga­rin ko­ji se ogla­sio na ma­ter­njem je­zi­ku ubi­jen je „naj­ve­ro­vat­ni­je zbog to­ga što su mi­sli­li da je u pi­ta­nju Sr­bin” – oprav­da­va­ju­će je sa­op­štio ta­da­šnji šef Ci­vil­ne mi­si­je Ber­nar Ku­šner (Po­li­ti­ka, 13. ok­to­bar 1999, str. 15).

To da je Sr­be bi­lo bez­ma­lo nor­mal­no ubi­ja­ti, im­pli­cit­no sa­dr­že i iz­ja­ve po­je­di­nih no­vo­bo­šnjač­kih pred­stav­ni­ka sa Ko­sme­ta ko­ji ak­te al­ban­skog na­si­lja nad svo­jim su­na­rod­ni­ci­ma da­nas ob­ja­šnja­va­ju ne­sreć­nom slu­čaj­no­šću da nji­hov – „bo­san­ski” je­zik, eto, „li­či na srp­ski”. Na­sil­ni­ku se za­pra­vo upu­ću­je pre­kor što ni­je pa­žlji­vi­je oslu­šnuo je­zik žr­tve, jer da je­ste, uočio bi „vaj­ka­da­šnju za­seb­nost bo­san­skog”, pa – su­šti­na je po­ru­ke – za­slu­že­na smrt Sr­bi­na ne bi ne­za­slu­že­no kat­kad sna­šla i Bo­šnja­ka.

A da je pre­i­me­no­va­nje je­zi­ka po­če­sto pred­sta­vlja­lo sa­mo pre­la­znu fa­zu ka br­žoj al­ba­ni­za­ci­ji, ilu­stru­je sve­do­če­nje Ife­te Ja­ku­pi: „Đa­kov­ča­ni su naj­vi­še stra­da­li. Za­to što im je, pret­po­sta­vljam, sme­tao naš je­zik (…) Šef­ćet Ca­no­vić, uti­caj­ni član SDA na ni­vou Ko­so­va, uze­li ga i još se ni­šta ne zna o nje­go­voj sud­bi­ni (…) Na­stra­da­la je još jed­na Bo­šnja­ki­nja ko­ja ni­je zna­la al­ban­ski. Nju su li­kvi­di­ra­li. Tu­kli su Ali­ju Ko­lje­no­vi­ća na­kon ra­ta mi­sle­ći da je Sr­bin (…) Sme­ta­lo je svi­ma da se go­vo­ri na bo­san­skom upo­re­đu­ju­ći ga sa srp­skim. De­ša­va­lo se da na­stav­ni­ci pra­te đa­ke do ku­će. Dvi­je go­di­ne su dje­ca uči­la na ma­ter­njem. Sa­da ne­ma na­sta­ve na bo­san­skom. Uče­ni­ka ima, ali su se nji­ho­vi ro­di­te­lji opre­dje­li­li za na­sta­vu na al­ban­skom” (Alem, 24. ja­nu­ar 2004, br. 119).

U ta­kvim okol­no­sti­ma, Sr­bi su, na­šav­ši se iz­nim­no na uli­ci, pri­vre­me­no po­sta­ja­li ne­lin­gval­ni, ili su svo­ju na­ci­o­nal­nu pri­pad­nost skri­va­li upo­tre­bom ka­kvog dru­gog, naj­če­šće en­gle­skog je­zi­ka, na­rav­no, uko­li­ko su ovaj po­zna­va­li. No, ka­ko ni­šta ni­je bi­lo pre­pu­šte­no slu­ča­ju, i taj tu­đi je­zik ne­kad je bio od sla­be ko­ri­sti, kao u mo­men­tu jav­nog lin­čo­va­nja pro­fe­so­ra Pri­štin­skog uni­ver­zi­te­ta Dra­go­lju­ba Ba­ši­ća či­ji je iden­ti­tet, upr­kos bes­pre­kor­nom vla­da­nju en­gle­skim i po­ku­ša­ju da nji­me za­šti­ti vla­sti­ti ži­vot, na­ža­lost, ot­krio auto­mo­bil mar­ke „za­sta­va” u ko­jem se za­te­kao.

Da­na­šnju na­vod­nu je­zič­ku so­li­dar­nost po­je­di­nih al­ban­skih zva­nič­ni­ka ko­ju is­po­lja­va­ju u kon­tak­ti­ma sa srp­skim no­vi­na­ri­ma ni­je te­ško ob­ja­sni­ti; po­sao je u naj­ve­ćem oba­vljen i jav­no de­mon­stri­ra­na pri­vr­že­nost mul­ti­je­zič­no­sti sad već mo­že bi­ti od ko­ri­sti. Ovi od­lič­no zna­ju da je srp­ski je­zik, za­jed­no sa nje­go­vim ko­ri­sni­ci­ma te usta­no­va­ma i in­sti­tu­ci­ja­ma – ško­la­ma, bi­bli­o­te­ka­ma, po­zo­ri­šti­ma, iz­da­vač­kim i in­for­ma­tiv­nim ku­ća­ma – svi­me što pod­u­pi­re pro­ces je­zič­kog raz­vo­ja, iz­u­zev de­la Ko­sov­ske Mi­tro­vi­ce, ne­po­vrat­no iz­gnan iz ko­smet­skih ur­ba­nih cen­ta­ra. Ti­me je, iz­me­đu sve­ga osta­log, li­šen mo­guć­no­sti da se is­ka­že u ne­čem što se zo­ve „je­zik gra­da” pa mno­gi do­ma­ći i stra­ni lin­gvi­sti ko­ji se ba­ve ovim fe­no­me­nom, ov­de sko­ro da ne bi ima­li ni­ka­kva po­sla. Ima li po­ra­zni­jeg po­da­tka od, na pri­mer, či­nje­ni­ce da ukup­no 46 odo­ni­ma (na­zi­va uli­ca i tr­go­va) u se­ver­nom de­lu Ko­sov­ske Mi­tro­vi­ce pred­sta­vlja­ju sve što je osta­lo od srp­sko­je­zič­ke ur­ba­no­ni­mi­je ove vr­ste na pro­sto­ru Ko­so­va i Me­to­hi­je?

Dr Mi­tra Re­ljić, Pro­fe­sor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini, 25.10.2015. Kosovska Mitrovica

Pravoslavni nastavnik