Privatna teksaška istraživačko-analitička (obaveštajna) agencija Stratfor objavila je ovih dana novi izveštaj za javnost koji se, između ostalog, odnosi na Balkan. U njemu se ističe da će na našem prostoru biti intenzivirano nadmetanje SAD, EU i Rusije, a težište takvih procesa biće u BiH. Razume se da pomenuta nezvanična agencija bliska američkih specijalnim službama, sve prikazuje i tumači u duhu vašingtonskih predrasuda i interesa tamošnjih vladajućih struktura. Tako je srpska strana ponovo neosnovano prikazana kao ključni faktor nestabilnosti BiH, ta državna zajednica konfederalnog tipa netačno se naziva federacijom, a Rusija se zlonamerno tretira kao profiter na osnovu balkanskih problema (koji povećavaju njen poligon za sukob sa Zapadom pa ih ona zato,kao, podstiče).
SRPSKI INTERES
Na sve te neistine i poluistine već smo navikli; nema razlog da se šire bavimo izlizanim zapadnim stereotipima o nama i Rusima. Svrsishodnije je da se u svetlu tačne bazične konstatacije da će naš (geo)politički ambijent još dugo biti pod (sve snažnim) uticajem turbulencija na relaciji Zapad – Rusija, osvrnemo na to šta je u takvim koordinatama najbolje činiti Srbiji. Ali pre sagledavanja parcijalno našeg interesa u situaciji kada se nalazimo na raskrsnici između NATO sila i Rusije, prvo da se podsetimo šta su generalno srpski interesi? Od njih zavisi i prethodno pozicioniranje.
Svi naši interesi su bitni, pa ih ne navodim po značaju (a u aktivnoj formi koja uključuje i neki konkretan cilj). Njima se bavim krajnje svedeno, bez megalomanskih zastranjivanja, racionalno polazeći od naših malih mogućnosti. (1) Očuvanje Republike Srpske u dejtonskom formatu, a to znači kao zapadne srpske države (do daljnjeg) u sastavu BH konfederacije. (2) Borba za opstanak srpskog naroda (i srpske baštine) u zemljama regiona gde je, po pravilu, ugrožen (od Hrvatske do Albanije). Posebno je tu akcenat na Crnoj Gori gde se Srbi suočavaju sa intenzivnim pokušajem identitetskog genocida od strane vlasti. (3) Zalaganje da Priština ne zavlada severom Kosova, suprotstavljanje ulasku Kosova u međunarodne institucije (pogotovo UN) kao i daljem priznanju secesionističkog akta Prištine od strane država koje to još nisu učinile. Konačno podrška Srbima južno od Ibra da prežive u neprijateljskom okruženju. (4) Nastojanje da u skladu sa ustavom koji Srbiju definiše kao nacionalnu državu, ona ojača svoju srpsku suštinu, umesto da postepeno izgubi takav karakter. To ima više dimenzija, od demografske (borba protiv bele kuge) do kulturološko-identitetske. (5) Ekonomsko i vojno jačanje. Bez većih državnih potencijala na tome zasnovanih, teško je ostvariti značajniji prodor na bilo kom drugom polju.
NATO I RUSIJA
Sada da vidimo kako se prema našim vitalnim interesima odnosi evroatlantski konzorcijum (bez obzira na nijanse unutar njega tu se prepoznaje preovlađujući pristup) i, sa druge strane, Ruska Federacija. Da krenemo od Zapada. Tamošnji vodeći činioci (1) dosledno podrivaju RS od kada je potpisan Dejtonski mir; očito im je cilj da nametnu centralizaciju BiH i sarajevski hegemonizam. (2) U Crnoj Gori (čast izuzecima) podržavaju Đukanovićev režim koji slično Paveliću samo na sofisticiran način teži eliminisanju srpskog naroda (asimilacijom umesto maljem) i istorijskih srpskih korena te zemlje. Kada se radi o drugim državama regiona, i tu Brisel upadljivo ignoriše evropske manjinske standarde (Srbi u Albaniji imaju velike prepreke i da koriste izvorna srpska imena i prezimena). (3) Otimaju nam Kosovo i Metohiju, odnosno pokrovitelji su albanskog separatizma i uz to još od Srbije traže da ga na neki način legalizuje. (4) Deluju u pravcu poništavanja srpskog karaktera Srbije, od nametanja Beogradu nakaradne migrantske politike do promovisanja anacionalnog koncepta kulture i prosvete. (5) O tome kakvu nam ekonomsku budućnost žele dovoljno je setiti se reformi koje su nam naturili posle oktobra 2000. godine ili toga da su NATO sile odlučile da našu imovinu vrednu više desetina milijardi dolara daju Prištini. Sada je u toku pokušaj otmice i Trepče. Što se vojne problematike tiče, sabotiraju vojno-tehničke aranžmane koji van atlantskog okvira mogu da povećaju srpsku oružanu snagu (a NATO nam ne daje ništa dok naoružava sve oko nas). O decenijskoj NATO pomoći da što više kadrovski i organizaciono oslabimo vojsku da i ne govorim.
Na redu je Rusija. (1) Ona posvećeno (makar i iz interesa), kao da joj je matica, podržava RS. Od velikih ulaganja u energetski sektor Srpske, koja su pre politički nego ekonomski bila motivisana (tek sada, posle skoro deset godina, polako postaju profitabilna), do odlučne podrške narodu RS da na referendumu izrazi svoju volju o danu državnosti. (2) Podržava demokratske procese u Crnoj Gori, a Srbima ništa više nije potrebno od toga (brane svoj identitet a nemaju nameru da ga bilo kome nameću). Ruski mediji i javnost se sve potpunije bave i lošim položajem Srba u drugim balkanskim zemljama i to se stavlja u ravan sa marginalizacijom Rusa u baltičkim državama. (3) Potpora Srbiji po pitanju KiM. Bez toga bi Priština već uveliko bila u UN. (4) U kulturno-identitetskoj i demografskoj sferi, Rusi nam ništa loše ne naturaju. Ni reku doseljenika iz muslimanskih zemalja, niti nakaradne zajedničke regionalne udžbenike na osnovu kojih bi se srpska deca odgajala u duhu kompleksa krivice. Naprotiv, Rusija nam daje primer kako se uspešno sprovodi podsticanje nataliteta i očuvanje patriotskih vrednosti. (5) Kada se radi o privredi, Rusi ulažu u Srbiju koliko procenjuju da im odgovara ali za razliku od Zapadnjaka ne reaguju histerično kada kapital dolazi sa drugih strana. Ne vode svoje geopolitičke ratove preko naših leđa (kao što čine NATO države) ni u domenu privrede, kao ni vojno-tehničke saradnje. EU i SAD burno doživljavaju i ometaju naše najavljene nabavke vojne opreme iz Ruske Federacije, a ona ne vrši pritisak na Srbiju što se objektivno previše približila NATO-u.
REKET I OTPOR
Videli smo šta su srpski interesi i kako se prema njima odnose EU i SAD, odnosno Rusija. Šta na osnovu toga možemo da zaključimo? Pa da nam NATO zemlje, ako ne sve onda sigurno vodeće, bukvalno rade o glavi. Rusija nam pomaže koliko je realno u stanju. Ipak, na osnovu toga neću reći ono što bi sada verovatno bilo logično: da se odmah moramo radikalno okrenuti od Zapada i orijentisati na Rusiju. Međunarodni odnosi su surovi. U geopolitičkom računu uvek mora da se uzme u obzir i to kolik neko može da nam naudi. Jasno je da nam NATO sile ne misle dobro ali i da se nalazimo u zoni gde imaju dominaciju. Danas nisu više 90-te i NATO ne može da radi šta god hoće. Ima druge otvorene krize gde se zaglibio, svetsko mnenje se izmenilo na njegovu štetu, Rusija je ojačala i spremna je da mu parira, težište globalne ekonomske moći se u mnogome izmestilo ka azijskom pojasu Pacifika. Ali bez obzira na sve to NATO još može da nam napravi prevelike probleme. Ako proceni da mu je to bitno, za to će naći resurse.
Tek kada i poslednje uzmemo u obzir, možemo da odgovorimo na pitanje – šta je srpski interes u trouglu sa Rusijom i Zapadom? Srpski interes je tu da platimo što manji reket NATO silama koje od nas vrše iznude a da uz pomoć Rusije sačuvano što više nacionalnih interesa i pokušamo da povećamo državne kapacitete. Dok se globalne okolnosti ne promene ili NATO na nas ne počne da vrši toliki pritisak da nam nema drugog spasa nego da rizikujemo – ostaje nam samo da pokušavamo da tražimo modus vivendi sa NATO-om (iznuđena saradnja) i koliko je moguće gradimo što funkcionalne veze sa Rusijom. NATO nam nije prijatelj ali opasno je da nam postane totalni neprijatelj. Rusija nam je prijatelj ali od nje smo odsečeni i teško može da nam pomogne na doziran način, a ako stvari odu suviše daleko to bi i za nju a još više za nas predstavljalo ogromni rizik.
Otuda, da ponovim, važno je da nastojimo da, rečeno u oblandama, „balansiramo“, kako bi imali što manje negativnih posledica. Koristim uobičajeni eufemizmu, ali vreme je da i tu razjasnimo stvari. Balansiranje u međunarodnim odnosima znači održavanje ravnoteže u skladu sa sopstvenim interesima između dva zavađena bloka ili posvađane države. Jasno je da kada bi tako gledali tj. kada bismo slobodno birali na osnovu odnosa prema nama kome ćemo se carstvu privoleti, bilo bi normalno da smo se već okrenuli Rusiji. Jasno je da zapadni činioci prema nama vode politiku mirnodopske agresije. No, dok god nam voda ne dođe do nosa, realno gledano isplati nam se da se pravimo „mrtvi“. To je kvazi-balansiranje ali njega ne smemo da mešamo sa tihom kapitulacijom, niti da se uzdržavamo od važnih poteza koji mogu da nas ojačaju kako bi se u pogodnom ili (sve bližem) neizbežnom momentu, sa većim šansama na uspeh, suprotstavili.
PARALIŠUĆI STRAH
Da bismo nastavili da se kako-tako koprcamo (a ne da se oficijelne strukture samo prave da to čini za unutrašnje potrebe), da bi kvazi-balansiranje imalo nacionalnog (a ne samo lično-partijskog) smisla – ne smemo odustati ni od jednog vitalnog interesa, odnosno ne smemo dopustiti da nas Zapad tiho distancira od Rusije. Nažalost, i jedno i drugo sukcesivno ali primetno počinje da se dešava. Nije problem u spoljnopolitičkom pristupu koji smo godinama realizovali i koga se i nadalje nominalno držimo. Problem je što se klatno suviše pomera ka Zapadu, na način koji pravi sve veći raskorak između realnog i nominalnog, odnosno poslednje preti da se pretvori u kulise izbalansiranosti.
Jedna stvar je da mi guramo prst u oko Briselu, Berlinu i Vašingtonu, i npr. nastojimo da uđemo u ruski vojni savez ODKB ili da podstičemo RS da izađe iz sastava BiH. A znamo da ništa od toga ne radimo, niti Banjaluka sama krši Dejtonski sporazum. Drugo je ako se zbog straha vladajućih (da Zapad ne počne da ih ruši), primera radi, uzdržavamo da sklopimo sporazume sa Rusijom čiji deo je i jačanje naših odbrambenih potencijala a na drugoj strani dajemo NATO-u skoro sve što zatraži. Ili ako više ne podržavamo efikasno Srpsku kao i opstanak srpskog naroda u Crnoj Gori (tu je Beograd podbacio mnogo više nego sa RS i tek sada polako koriguje pristup). Tada guramo prste sebi u oba oka, i to na način da reskiramo da se osakatimo za račun onih koji nas spolja zlostavljaju.
Ako nemamo drugu mogućnost bolje je da preuzmemo rizik i suprotstavimo se pomahnitalim NATO reketašima, nego da se za njihov račun sopstvenim rukama uništavamo. Ponižavajuće je ali pragmatično, plaćati i namete zulumćarima dok je šteta od toga manja nego usled sukoba. Svrha geopolitičkog koprcanja kome već dugo pribegavamo je da spasemo što više onoga do čega je naciji stalo, ali oni ne sme biti tek nešto sporiji put u sigurnu propast. Kada postane jasno da se o tome radi – a skoro da je tako – onda moramo povući odlučne poteze u smeru jačanja mogućnosti za otpor. To podrazumeva faznu (ili ako drugačije ne može i brzu) geopolitičku preorijentaciju na Rusiju ili odbacivanje vladajućih struktura koje za to nemaju smelosti.
Kapitulacija koja vodi samodestrukciji ili obrnuto, sukcesivna samodestrukcija koja vodi opštoj kapitulaciji, putevi su kojima ništa dobro po sebe ne postižemo. Postižemo za NATO sile, a one, i da im se totalno pokorimo, nisu spremne da uvaže ni minimum naših interesa. Naprotiv, naše odricanje od njih gotovo da nam predlažu kao neophodnu žrtvu za „čast“ da nas prihvate kao stalne sluge. To bi morali da shvate svi koji ističu da politika mora da se vodi racionalno a ne emocionalno. I parališući strah je emocija. Siguran sam da oni koji sad vode državu nisu ideološki NATO-vci, ali stiče se utisak da podležu pomenutoj emociji. Bilo zbog države, bilo sebe, ili i jednog i drugo. Na to nemaju pravo u okolnostima kada nam Zapad iz dana u dan sužava manevarski prostor i polako nameće kapitulaciju. Energično ispoljavanje spremnosti na otpor pre će ga zaustaviti nego snishodljivost, a ako i to ne pomogne, nemamo kud nego da se „ukopamo“ pa šta bude. Ipak niko više ne može da nam ponovi 1999.
Dragomir ANĐELKOVIĆ
Vidovdan
