Srpski ništaci

1
966
Foto: srpskaakcija/ Rastko

Zašto govorimo o ništacima? Govorimo zato da bismo sprečili da nas nište, da nas pretvore u ništa. Ništiti znači od postojanja praviti nepostojanje. Srpski ništaci uništavaju dragoceno što služi srpskome postojanju, čime svoju nacionalnu zajednicu vode ka iščeznuću. Treba govoriti da oni to rade i kako rade, da bi one kojima preti uništenje doveli do svesti o opasnosti koja im preti. Zanemariti ovu delatnost znači zanemariti brigu o opstanku srpskog naroda. Nekima u svetu, „u međunarodnoj zajednici“, kako govore mnogi a najčešće upravo srpski ništaci, godi da srpsko postojanje prestane, i upravo oni štedro pomažu srpske ništake da obavljaju „zacrtani“ (ili „nezacrtani“) posao uništavanja svih bitnih odlika srpskoga naroda, te i samoga naroda.

Ko su ništaci? Oni koji nisu sposobni da budu nešto (tačnije: neko). Ne što ne žele, ne što ne pokušavaju, ne što ne istrajavaju dovoljno (naprotiv: prekomerno su preduzimljivi) – već što ne mogu. Da budu nešto (neko) – ne mogu, da rade ništački – mogu. Jedino ništački i rade. I rade protiv onoga ko zaslužuje poštovanje svih ljudi, koji je kako treba. Oni žele da sve bude kako ne treba, jer život u takvom svetu za njih je blažen.

Srpski ništaci mnogo putuju svetom, ali ne ostaju da rade u spoljnjem svetu; u spoljnjem svetu se oštrijim okom gleda i brzo otkriva ništak, zato srpski ništaci ne rade u njemu. Oni za pravu otadžbinu uzimaju tuđu zemlju, ali ne žive u njoj, jer u njoj ne bi imali od čega živeti. Oni ništaišu ovde i ponose se što rade protiv Srba, a svaki cent koji za taj rad dobiju smatraju božjim darom.

Lav ne jede svoju vrstu, lava (možda jedino divlja svinja drugačije radi), a šta čine naši ništaci? Jedu najviše svoje najbolje ljude i državu svoga naroda. Po tome priroda srpskih ništaka zapanjujuće odstupa od normalne ljudske prirode. Normalnoj ljudskoj prirodi najvažnije je svoje: roditelju su njegova deca ispred sve druge dece (a prema sasvim tuđoj može, i plemenito je, pokazati ljudsku pažnju), bratu je njegov brat preči od braće drugih; ne zanemaruje se ni dalja rodbina, ni susedi, ni sugrađani, ni sunarodnici. Pri opredeljivanju: svoj ili tuđin, nema dileme, normalan čovek je za svoga. Čovek normalne prirode ponosi se svojim čovekom čim taj izađe na glas retkom vrednošću, najbo­lje u svome narodu hvali pred tuđinom. Svako to i u svoju korist čini, te nema razloga za drugačijim.

Za razliku od normalnoga sveta, srpski ništak će pre pohvaliti bilo koga drugoga nego svoga, pohvaliće drugoga, makar i nezasluženo. Kad se u tuđini nađu, ili uglednog stranca na aerodromu dočekaju, prvo što srpski ništaci u razgovoru započnu jeste ogo­varanje kojeg značajnog Srbina, ili naroda srpskoga, eda bi se oni pokazali višim od svakoga u svome rodu, eda bi time stekli uvaženje sagovornika. Još gore: srpskim ništacima je stalo da svoga pred stranim svetom potpuno satru. Veruju valjda da će ih neka iracionalna sila zbog toga uzdići na visine kojima, nedostojni, teže. Dopuštaš li, čitaoče, sebi misao da ništaci pohvale nekoga zbog pokazanih vrlina? Previše bi bilo naivno to sebi dopustiti. Zbog vrlina oni nikoga neće pohvaliti! Inače, ništaci hvale ništake, i to veoma rasipno. Ali kad se desi da ništak pohvali neništaka, znak je da je ovaj drugi napravio tešku grešku: učinio je prvome uslugu koja će služiti ništaštvu.

Kad srpski ništaci satiru svoje najbolje ljude, kakav je njihov odnos prema svome narodu kao celini? Odgovor je iznenađujući: srpskom ništaku je njegovo ništaštvo važnije od celog naroda: neka ništaštvo srpskog ništaka ostane nepovređeno, a srpski narod i njegove interese može da nosi đavo – to je stav srpskih ništaka. (Potrudi se, čitaoče, da pravilno razumeš ovo tvrđenje: nije reč o tome da je srpskom ništaku važniji njegov život od života srpskoga naroda, već da mu je od ovoga važnije njegovo ništaštvo.) Navešćemo kasnije ubedljiv primer za to.

Najaktivniji deo srpskih ništaka, jezgro samo, čine „intelektualci“ – ljudi koji ima­ju neke papire iz kojih bi se moglo zaključiti da pripadaju društvenom sloju umnih, ali su ti papiri nečasno stečeni i služe obmani. Ništaci mogu biti i iz reda neintelektu­alaca, ali je učinak njihove ništavnosti neuporedivo manji od učinka ništavnosti tzv. inte­lektualaca.

A ovi, tzv. intelektualci, „sve znaju“. Zbog papira i prigrabljenih položaja uvereni da su intelektualci, „znaju sve“. Znaju vrednost naučnika iz čije struke prepoznaju najviše tri pojma, „imaju u prstu“ celinu svetskih političkih odnosa, a nijednom političkom događaju ne umeju videti pravi značaj, „vide“ šta treba ubuduće raditi, ali to što misle da treba uraditi mogu uraditi jedino oni – zbog čega se otimaju o vlast i traže neograničena ovlašćenja. „Daju“ vrednost knjizi koju nisu pročitali. Beskrajno udaljeni od ukusa za muziku, određuju kakvu će muziku Srbi slušati. Nakazna arhitektonska tvorevina je, po njihovoj oceni, uzor i vrhunac modernosti.

Da Vas podsetimo:  Otvoreno pismo jeromonaha iz manastira Tumane o korona virusu...

Vraćamo se ranije obećanome prilogu o tome koliko je srpskim ništacima stalo do interesa srpskoga naroda. Evo primera.

Kad je počeo tragični rat između naroda (Socijalističke federativne republike) Jugoslavije, sukob Srba sa narodima decenijama drškanim na srpski narod (kao što se drškaju psi na svinje), i kad se učinilo da bi Srbi iz toga rata mogli izaći nerazdrobljeni previše i neoštećeni do očajanja, na jednoj konferenciji za novinare prvaka čitave gomile srpskih političkih partija (ti prvaci su inače „intelektualci“ i videće se šta još), jedan od partijskih vođa – ni manji ni veći ništak od svojih kolega – rekao je: „Ako Srbi u ovome ratu pobede, mi se nikad nećemo osloboditi Slobodana Miloševića“. (Čitaocu je, svakako, potrebno objašnjenje: Slobodan Milošević je tog trenutka bio predsednik Republike Srbije.)

Primer zapanjuje: srpski ništak želi da njegov narod bude poražen u ratu da bi se on oslobodio čoveka kojeg mrzi (mrzi možda mržnjom čije poreklo ni sebi ne može objasni­ti). Ništa koliko ova izjava ne daje verniju sliku ništaštva konferenciji prisutnih političkih vođa, jer je ta izjava iz glave svih njih. Da Slobodan Milošević ne bi predugo bio predsednik Republike (uzgred rečeno: prema ustavu, on je to mogao biti najviše u dva mandata), srpski ništaci, zalutali u politiku, priželjkuju poraz srpskog naroda. Ne dakle samo jednoga pojedinca, srpski ništaci će sahraniti ceo svoj narod (kanibalski su spremni da ga pojedu), pogotovu ako neko iz velikih sila to od njih zatraži, uz to im „lepu reč“ kaže (da ne pominjemo: ako im bar nešto na dlan stavi). Čitaocu je jasno za čiju pobedu su tada i kasnije radili ovi srpski ništaci, da li za srpsku, ili za pobedu srpskih protivnika. (A tih protivnika je bilo premnogo i nisu imali razloga da budu srpski protivnici.)

Da li prećutati u koliko tužnome vremenu živimo? Vreme je tužno i zbog toga što toliko srpskih ništaka nekažnjeno izlaže ruglu srpski narod. Oni se utrkuju u „duhovitosti“ dok ismevaju sopstveni narod. Aforističari-ismevači Srba zagadili su svojom „duhovitošću“ zemlju, vodu i vazduh zemlje Srbije i dobrog dela Evrope. Čovek se u ošamućenosti pitao: „Je li ovo moguće?“ Pri tom je opažao: u narodu koji ima duha, nad duhom se naklopio „duh“, i „duh“ steže za grlo duh, te daha duha nema.

Zašto su se srpski ništaci toliko okomili na sopstveni narod? Zašto se iz petnih žila upinju da ga naruže pred svetom, izmišljaju mu grehove i podižu protiv njega optužbe? Zato da bi umanjili svoju ništavnost. Iz skrivenih dubina psihe ništaka prodire svest o sopstvenoj ništavnosti. Osoba ništaka ne miri se sa saznatim. A nasuprot njihovoj ništavnosti postoji narod sa retkim (u ponečemu jedinstvenim vrlinama). Te vrline su praćene i gomilom mana, ali rezultanta mana i vrlina daje ipak narodno biće dostojno uvaženja. Šta da učini bezvredan kad naspram sebe ima nekoga od vrednosti? Kako ništavan da istrpi poređenje koje pokazuje meru njegove ništavnosti?

On traži spas za svoj ego i traži ga na najgori mogući način: borbom protiv dobra. Ne zna da postoji mnogo plemenitiji način bekstva iz ništavnosti: ne raditi ništački već je udaljenje od ništavnosti.

Ne smemo na ovome stati, moramo se pitati kako uspevaju da budu viđeni, da budu saslušani. Čine oni nešto što bi moglo ličiti na perpetuum mobile, pa možda i jeste perpetuum mobile, uprkos prirodnom zakonu da je perpetuum mobile nemoguć. Srpski ništaci promovišu sebe kao veličine! Promovišu sebe po redosledu koji je neka njihova „pravda“, neka njihova „demokratija“ ozakonila. To promovisanje, međutim, nije njihov jedini cilj, jer – da jeste – ne bi bili ništaci koliki su. Iz najdubljeg korena ništačkog bića izrastao, njihov cilj jeste fizičko i duhovno uništenje najboljih Srba. Da se, u nedoumici, ne pomisli: najboljih ljudi uopšte! Ne, mnogo skromnije: samo najboljih Srba. Onaj veći cilj imaju možda ništaci kakvog po broju većeg naroda, „skromnost“ srpskih ništaka može da dobije kakvo međunarodno priznanje!

Slušao sam ništaka, „intelektualac“ je, napumpan otrovnim gasom. Nek bude predsednik Srbije bilo ko, na primer… (nabraja nekoliko beznačajnih imena, među njima i jednoga poluidiota). Bilo kojega od njih lako je ukloniti, teško je OVOGA.“ Ovakav stav je zajednički stav svih srpskih ništaka. Ništaku je važno da može lako ukloniti predsednika Srbije, nije mu važno da to bude čovek od vrednosti koji zaslužuje to mesto i čija ličnost obećava dobro države, i narodno dobro za vreme trajanja mandata.

Čovek od vrednosti i sa dostojanstvom želi da za svoga predstavnika (predsednika države, partije, ministra, rektora, ambasadora, direktora, prijatelja, saradnika…) ima čoveka što viših kvaliteta (uma, duha, morala, tela…), jedino ništak traži što nižeg; on bi nekoga izvanrednoga (kojem ništaštvo njegovo i njegovih drugova ništa ne može nauditi) uništio, i zamenio nekim potpuno beznačajnim. Razum je uspavan, psihopatska mržnja gospodari, stvarna svrsishodnost ne dobija reč. Ništaku je najvažnije da može uništavati, njegov duh traži da nešto pretvori u ništa.

Koliko u ovome ništaci uspevaju? Nemoguće je tačno i određeno odgovoriti koliko uspevaju. Uspevaju mnogo, uspevaju fantastično – ta neodređenost je jedino što se može pouzdano reći. Mera uništenoga nije ni proučavana kamoli proučena. Možda proučavanje ne bi ni bilo dopušteno. Ako bi ko pokušao da njihov „uspeh“ u ovom „radu“ naučno obradi (ako bi imao toliko smelosti i vere u svoju snagu), ne bi dalje stigao od najave namere, odmah bi ušao u nesastavljeni spisak onih koje su srpski ništaci sahranili kao tvoračka bića, te se ne bi znalo ni da je nešto takvo pokušao, ni šta je veliko mogao uraditi.

Da Vas podsetimo:  Autizam-oni ili mi

U ovome su ništaci uporni, sistematični, promišljeni – a to je ono što čini da se stigne cilju. Da su – nedostignutim željenim slučajem – bili okrenuti pozitivnim ljudskim nastojanjima, učinili bi bar nešto dostojno hvale. Njihova priroda ih je pozivala – pozivu su se odazvali zato što se traži lakše nego čestiti poslovi – da ruše prave ljude. Naročito usamljenike vođene večnim ljudskim načelima. A njih, ništake, još niko ni okrnjio nije. Jer…

Srpski ništaci ostavljaju utisak neuništive tvari, poput onoga što se u savremenoj fizici označava rečju materija. Čini se da će ih njihova beskrajna zavidljivost u trenu satrti (rasprska­vanjem, lančanom reakcijom…), a oni prežive. Predmet njihove zavidljivosti je i čovek koga ne poznaju, i čovek kojega „vole“, i pravi miljenik sreće, i nesrećnik! (I nesrećnik je predmet njihove mržnje kad mu se dogodi bilo šta nalik na uspeh.

Dobra Desanka Maksimović, pesnikinja srpska, preterala je sa velikodušnošću kad je tražila pomilovanje i za zavidnike! Pogrešila je, jer je tražila pomilovanje za sve ništake, za one koje ni božja milost ne može spasiti.

Može neko pomisliti: „Ovo je preterivanje. Imaju ti ljudi mana, zaslužuju i osudu, ali oni mogu biti korisni svome narodu“. Ne, i još dvaput isto! Svome narodu (kojem su „bezrezervno odani“) srpski ništaci čine jedino štete (u onoj meri koju dopušta moć svakoga od njih). Jedino priznanje koje stvarno zaslužuju jeste ono koje dobijaju od stranog sveta za zla svojima učinjena.

Ništa od svega što bi nalagale dužnost i ljudskost, i racionalnost (danas prihvaće­na širom Planete) oni ne obavljaju.

Srpski ništaci uništavajuće deluju u srpskoj kulturi, posebno jezičkoj. Kad se kome od njih obrati stranac, prevodilac sa srpskog, koji srpski zna samo onoliko koliko zna – više nije mogao naučiti jer se izdržavao radeći druge stvari – i kaže: „Delo MN mi se čini da je veoma lepo i ja bih ga…“, ništaci ga zaustave odlučnim rečima: „Nije ta knjiga ništa!“ i preporuče knjigu jednoga od „svojih“, nešto što je zaista ništa. Navedu i „jak argument“: knjiga koju preporučuju, dakle ništačka knjiga, dobila je dve, tri ili pet nagrada. Ništa-knjige mogu dobiti nagrade jedino kod nas, Srba, jer srpski ništaci najviše učestvuju u odlučivanju o nagradama. A kad oni imaju većinu u odboru za nagrade, onda su ispunjeni uslovi: 1) pisac knjige je značajan mafijaš u koteriji ništaka i 2) njegovo delo je ništa-knjiga. Stranac ih posluša, čovek je koji se ne želi zameriti. Mož­da ga grize savest: „Delo MN mi se više sviđa, ali oni tamo…“ „Tolerantni“ stranac prevede ništačko delo, i ne bude nikakvog traga srpske kulture u tom stranom jeziku, a bilo bi nekakvog da je bilo prevedeno delo pravog stvaraoca a ne ništaka. Ništaci se zbog toga ne zastide, ni u svoje ime ni u ime naroda. „Ne boje se česti ni poštenju.“

Tako izgledaju usluge srpskih ništaka srpskoj književnosti. Nema razloga za verovanje da je išta bolje sa muzikom, slikarstvom, sa drugim umetnostima, a isto i sa naukom i bilo kojom drugom strukom. Pretpostavite da jedan ništak rukovodi zdravstvenom ili prosvetnom ustanovom. Upitajte se zatim da li onaj iz zdravstvene ustanove razmišlja o tome da osoblje u njegovoj ustanovi savlada celo dostupno medicinsko znanje (kao što je to u državama u kojima ništak nikad ne može doći na čelo takve ustanove) i da lečenje u njegovoj ustanovi bude na najvišem nivou, bar što se znanja i savesnosti tiče. Zamiš­ljate li da u prosvetnoj ustanovi kojom rukovodi ništak vlada stalna briga oko unapređenja rada, stvaranje harmoničnih odnosa između svih u ustanovi i dostizanje najvišeg nivoa u onom u čemu je svrha ustanove?

Srpski ništaci svom snagom rade na otuđenju srpskoga jezika od Srba, onog jezika kojim su naši preci govorili kroz neizmerivo dugo vreme. „Jezik se menja“, posluže se oni istinom koja ne iskazuje celinu zbivanja a sadrži do tragedije opasno zavođenje. Čine to da bi potisnuli iz upotrebe vajkadašnje srpske reči i rečenične sklopove a zamenili ih tuđima. A cela istina je u tome da se jezik i menja i ostaje isti. Tim što jezik ostaje isti, uz promene, on ostaje to što jeste, i narod, sa njime i svojom istorijom i običajima (koji se takođe menjaju) produžava svoje postojanje kao taj narod a ne neki drugi.

Da Vas podsetimo:  Let iznad kukavičijeg gnezda

I kad su navodni nacionalisti, srpski ništaci rade na štetu srpskoga naroda, jer drugačije ne mogu, ne dozvoljava ništačka priroda.

Ne pominjemo temelj na kojem se život održava, ekonomiju. Istina na ovom polju delatnosti zaključana je sa najmanje deset brava, znaju je jedino oni koji su je zaključali, svakome drugome prepušteno je da nagađa u čemu je. Evo šta se vidi, nagađa i zastrašuje nas. Ništa što je dosad bilo srpsko više ne sme biti srpsko, izuzev ako je ništačko. Privatizuje se bez ikakvog dostojanstva. Prilikom prodaje kakvog srpskog dobra osnovno je da neko zaradi, a ko drugi to danas može osim kojeg od srpskih ništaka! Uskoro nijedno prirodno dobro koje je dosad bilo srpsko neće više biti srpsko. I nešto što je odveć vidljivo, što nije nagađanje: srpskome narodu, u celini, svakoga dana je sve gore. Sva prehrambena srpska industrija prodata je ljudima iz nacija koje su Srbe uništavale. Koliko će ti vlasnici raditi na proizvodnji zaista zdrave hrane za srpski narod? Ovo je samo jedno pitanje od bezbroj onih koja se mogu postaviti i koja su morala odavno biti postavljena.

Srpski ništak se odlikuje time što ništa besplatno neće uraditi što bi koristilo društvenoj zajednici ili bilo kojem pojedincu; u njegovu glavu ne navraća misao: „Pomoć ću dati besplatno, a ona će koristiti i drugima i meni“; on zna jedino za ličnu korist koju trenutno vidi, a da li je ono što radi na štetu naroda on ne postavlja pitanje.

Verovatno da ništaci uspešnijih naroda ne dostižu tako visok stepen ništavnosti koliki dostižu srpski ništaci. Zato ti narodi imaju bolju sudbinu od naše, budući da ništaci nisu zanemarljivi u sudbini nijednog naroda.

Ako neki narod misli da ima veće ništake nego mi, neka se javi – mi samopouzdano izlazimo na nadmetanje.

Naniže, ka sramu, u bedu, u tamu, ka glibu, ka smradu vuku srpski ništaci srpski narod.

Završimo ovaj kratki osvrt na monstruoznu temu srpskih ništaka kratkim spiskom njihovih bitnih osobina.

Iz usta srpskih ništaka ne izlazi govor, iz njih izlazi govorni smrad.

Srpski ništaci su „autoriteti“; zato su ustanove koje oni usmeravaju – bez autoriteta.

Srpski ništaci su učitelji; takvi da njihovi učenici padaju na svakom ispitu istinskog znanja i moralnosti.

Srpski ništaci su „duhoviti“; svojim „duhom“ izazivaju ljude da povraćaju, a svaku pravu duhovitost u korenu sasecaju.

Srpski ništaci se služe „ironijom“; zato se više ne zna gde je ironiji mesto.

Srpski ništaci su „uspešni ljudi“. Možda i jesu, ali ovde nedostaju dve stvari: ljudi i delo na kojem se gradi uspeh.

Srpski ništaci su protiv… protiv svakog Srbina koji nije ništak.

Srpski ništaci su za… za svakog ko je protiv Srbina-neništaka.

Srpski ništaci su puni intriga; intrige čine glavni fond njihovog znanja.

Srpski ništaci umeju da ogovaraju, i to toliko uspešno da čovek zažali što ne umeju tako uspešno uraditi bilo šta čovečno.

Srpski ništaci „imaju široko znanje“. Znaju sve, osim onoga što bi najpre morali naučiti, između ostaloga i ono za šta su „specijalisti“.

Srpski ništaci tvrde da misle svojom glavom, ali ne čine to, ne pokušavaju mučiti se razmišljanjem, biraju lakše: uzmu čiju gotovu misao – i čak je ne citiraju ako to ikako smeju.

Srpski ništaci glasaju u žirijima… – isključivo za dela ništaka.

Srpski ništaci su „poliglote“, koji ne znaju maternji jezik jer je „mali“, zato „neće da na njemu troše vreme“.

Srpski ništaci imaju toliko siguran ukus da se nepogrešivo opredeljuju za najne­ukusnije.

Srpski ništaci su za to da narod odbaci ono čime se najviše može ponositi.

Srpske ništake „brine srpska nacija“: kad će već jednom sama osuditi najdragocenija svoja obeležja.

Srpski ništaci govore, govore, govore… Zagadili su sva glasila sa kojih treba da se čuje reč umnog i poštenog. Zato se retko kad čuje ono što izgovori ko nije ništak.

Srpski ništaci su žalosni… što njihova slika, razmere 15×30 m. ne visi na Terazijskoj palati.

Imena srpskih ništaka su usamljena: gde su ona nema imena ništaka nijedne druge nacije.

Gospode, molimo ti se: spasi srpski narod od srpskih ništaka!

Rade Dacić

srpskaakcija.com/  Projekat Rastko

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime