Srpski pisci o albanskoj golgoti

1
495

Srpski pisci prolazili su albansku golgotu, neki od njih još kao gimnazijalci. U svojim pismima i delima ostavili su potresna svedočanstva.

Srpski pisci u Velikom ratu delili su sudbinu svoga naroda u povlačenju preko Albanije, a kao gimnazijalci, budući francuski đaci, dobrovoljci, ratni dopisnici, u svom stvaralaštvu ostavili su trag o srpskoj golgoti. Rastko Petrović, Stanislav Vinaver, Rade Drainac, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Milutin Bojić, Vladislav Petković Dis, Dragiša Vasić, Veljko Petrović… Neki su u ratu izgubili život, neki su se vratili skrhani sumnjom u humanost, a preživeli gimnazijalci su francuskim školskim drugovima pričali o doživljajima pri prelasku Albanije. Oni su i svojim doživljajem rata obeležili novo, avangardno razdoblje srpske književnosti.

Jedan od njih bio je i Stanislav Vinaver, tvorac novih ritmova, bergsonovac, muzičar jezika, vispreni esejista, prevodilac, erudita, a isprva jedan od 1.300 kaplara. U pesničkoj knjizi „Ratni drugovi”, koja se pojavila 1939. godine, a zatim dugo bila potisnuta, Vinaver je opisao sveprisutnost smrti, ispisujući portrete malih ljudi, ratnih sapatnika: trećepozivca Dragoša iz Lipolista, koji je živeo samo za to da vidi dva sina ratnika, bake koja je izgubila dva sina, a i pored toga isceljivala ranjenike i brala po Ceru lekovite trave. Tu je i portret Ranislava iz đačke čete koji je „patio od neprosvećenosti”, a umro je „žedan nauke”, pa doktora Avrama Vinavera koji je u Valjevu danonoćno lečio tifusare, kao i violiniste Nedića koji je u golgoti albanske studi grlio violinu i skončao u beloj smrti.

Koliko je Vinaver osećao iskustvenu povezanost sa svojom generacijom, kojoj pripadaju i Raka Drainac i Rastko Petrović, svedoči i ovaj citat: „Ceo moj život bio je jedan veliki napor, pre svega patriotski. Čitava naša generacija bila je takva. Mi smo ratovima i podvizima zaprepastili celu Evropu. Hteli smo mi, moj naraštaj, da se zanesemo u pitanje života i smrti(…)”.

Rade Drainac kao gimnazijalac od 16 godina prešao je Albaniju, školovanje je nastavio u Francuskoj. Potonji pesnik urbanih modernih pejzaža, boem i buntovnik, u nedovršenoj kratkoj priči „Ponor” opisao je četu vojnika koja po snegu odmiče obalom Drima ka Skadru: „Ljudi se bele; obrve i brkovi zaleđeni”, pisao je. Moderno i ironijsko je njegovo viđenje rata i u stihu: „Video sam kako utopljenici iz Svetskog rata igraju kankan u Jonskom moru”.

I Rastko Petrović bio je jedan od gimnazijalaca koji su preživeli albansku Golgotu, a zatim preko Krfa otišli u Francusku. Ratne užase prikazao je u prvom delu romana „Dan šesti”, kao borbu iskonskih sila, čoveka i prirode, gladi i nagona za opstankom. Suočenje junaka Stevana Papa-Katića sa iskeženom, gladnom kujom odslikava taj mitski užas:

„Stevan je zatvorio oči i odmah je video kučku kako sedi nad njim: grdna životinja koja diše spokojno velikim prostranim ritmom. Oči su joj bile crvene, zapaljene neuporedljivim plamenom. Telo crno. Samo su oči bile zapaljene plamenom i čeljusti, s kojih je kapala zapaljena pena, kao da se tek najela mesečine. Grozna i grdobna životinja!“

Dragiša Vasić preživeo je povlačenje preko Albanije i Solunski front, a u svojoj pripoveci „Rekonvalescenti” postavio je pitanje žrtvovanja za otadžbinu i prikazao ravnodušnost čoveka pred užasima rata. Njegovi likovi izražavaju sumnju: „Patriotizam danas to je veštačko osećanje. Patriotizam ranije bio je religija. Napadnuta otadžbina, napadnuta je religija. Sa mnogoboštvom nestalo je i pravog patriotizma(…) Nije otadžbina samo zemlja, teritorija, zeleni lugovi… Otadžbina je i pravda, uprava, sloboda, sigurnost, blagodet(…)Bežim od otadžbine koja od mene traži krv mojih pluća(…)”.

Pripovedač Veljko Petrović prešao je albansku golgotu da bi preko Ženeve došao u Pariz. Iz tuđine je slao pisma bratu svoje žene Mare: „Dok pucaju gromovi granata nad Beogradom, sačuvaj mi moju Maru, njeno čisto čelo i njene čiste oči”. Pišući o cvetnoj lepoti evropskih prestonica u neskladu sa osećanjima srpskih ranjenika i bolesnika, Veljko Petrović zapaža: „Osamnaeste u proleće, iz Francuske, preko Italije, na Krf. To je za četrdeset sati, iz pariskog proleća u rimsko leto, pa u kalabresku pripeku. Ta čudna naša putovanja!”

Neke od najpotresnijih slika povlačenja srpskog naroda preko Albanije dao je Branislav Nušić. Njega, koji je u ratu je izgubio sina jedinca, najviše je bolela sudbina dece, a u zapisu o četrdeset hiljada dece mučenika zabeležio je i sliku majke koja po savetu ranjenog vojnika promrzlu decu spušta na telo umirućeg vola, da ih bar malo zgreje još uvek toplim telom životinje…

„Kada sam u tom trenutku pokušao da branim nebrigu kojom su ova deca očupana od svojih kuća i bačena u nevolju, nisam ni slutio da su ta deca na smrt osuđena, da će tu decu mađijski baciti u planine albanske, gde će umirati od gladi i zime, gde će se daviti u blatu i gde će ih bolesti obarati kao olujina nedozrelu vlat. Nisam ni slutio da će od četrdeset hiljada srpske dece, za mesec dana, trideset i šest hiljada naći grobove svoje u snežnim ambisima i smrdljivim barama i da će Srbija čitavu jednu generaciju svoje omladine prosto baciti zverovima za hranu, kao nepotrebno meso.„

Potresna svedočanstva o povlačenju preko Albanije ostavila su braća Milutin i Radivoje Bojić koji su posle tri meseca mučenja stigli na Krf. Milutin, autor zbirke „Pesme bola i ponosa”, na ostrvu Vidu bio je svedok završnog čina stradanja srpske vojske i naroda i ovekovečio ga u pesmi„Plava grobnica”. Na Krfu, tokom 1916. godine, piše i predano radi, a u januaru 1917, deset meseci pre smrti, obraća se bratu pismom: „Strašan dželat nam je oduzeo prvo mladost, jer za noć postadosmo starci, a potom nam je oduzeo bogatstvo, pa fizičku snagu, tradiciju, slavu, najzad ljubav, od koje smo se najteže rastali. Jedino što nam nije oduzeo je čast koju smo oteli od dželata i spasli kroz gudure i stene…„

To da u „velikim istorijskim trenucima sudbina dodeli svakom ulogu, i ne pita”, Miloš Crnjanski je postao svestan kao student u Beču kada je do njega stigla vest o ubistvu austrijskog prestolonaslednika i kada je bio mobilisan u austrougarsku vojsku. U komentarima uz „Liriku Itake” o svom apsurdnom položaju pisao je: „Ono što je glavno, bio sam pošteđen da idem, kao austrijski kaplar, u Srbiju. Ne verujem da bih to bio preživeo”.

Marina Vulićević
Izvor: Politika , Rasen

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime