Srbiju su 1999. napale sve zapadne zemlje koje su bile u NATO paktu, a mnoge, poput naših suseda Hrvata davali su im podršku. Država je bila napadnuta 1999. mučki, bez objave rata, s jednim ciljem, otimanje Kosova i Metohije i instaliranjem na svetoj srpskoj zemlji najveće vojne baze NATO u Evropi. Ovo su poznati razlozi zbog čega je zapadna vojna alijansa napala Srbiju koja je na Kosovu i Metohiji imala oružanu pobunu separatista i zločinaca iz UČK formacija. Kad je bilo očigledno da će zapadno čedo UČK da pretrpi ozbiljan poraz koji mu je nanela srpska policija, zapadne sile su odlučili da se hitno umešaju u sukob stavljajući se na stranu terorističke organizacije UČK. Bilo je neophodno da se UČK podigne i nastavi borbu protiv Srbije. Jer, Zapad vojuje uglavnom tuđim rukama i životima. Teroristička organizacija UČK im je bila udarna pesnica protiv srpskih snaga na Kosovu i Metohiji.
I sve je dalje poznato, i uloga Vilijema Vokera i uloga finske forenzičarke Helen Rante.
Bombardovanje je počelo 24 marta 1999. godine. Kažu bilo je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, znači ilegalno. Da li bi Savet bezbednosti dozvolio bombardovanje jedne suverene zemlje kakva je bila SRJ koja nikog nije ugrožavala, već je shodno svom ustavnom pravu suzbijala oružanu pobunu na svojoj teritoriji? Sigurno da ne bi, zbog toga je agresija bila svojevoljna odluka čelnika NATO saveza. U toj agresiji na SRJ mnogo je ljudi stradalo, uništena je kompletna infrastruktura Srbije.
Država je pozvala vojne obveznike da brane otadžbinu. I 90% njih se odazvalo! Svi su raspoređeni prema svojim ratnim rasporedima po celoj Srbiji. A većina je raspoređena na Kosovo i Metohiju.
Borbe su bile krvave. Branila se granica na Paštriku i Košarama, branila se Srbija na Juničkim planinama, na celom Kosovu i Metohiji, i na celoj našoj teritoriji koja je bila napadnuta. Borci su znali gde su granice Srbije, za razliku od predsednika AV koji je rekao da „ne zna gde su srpske granice!“ Na Kosovu i Metohiji je bilo raspoređeno od 80 do 120 hiljada vojno sposobnih građana, što iz redovog sastava vojske, što iz rezervnog sastava. I svi su uglavnom imali od 18 do 50 godina, naša biološka supstanca koja je 78 dana bombardovanjema mecima sa osiromašenim uranom i čije je zdravlje trajno oštećeno. Ono što naša država Srbija za svoje ratne veterane iz tog vremena nije učinila, to je da se ne zna tačan broj obolelih od raznih zdravstvenih problema, od post-traumatskih stresnih poremećaja, (a mnogi od njih su osobe sa invaliditetom, bez nogu, ruku i očiju), i nervnih poremećaja do karcinoma. Lekari su bili u obavezi po svojoj savesti (a što im država nije propisala) da svakog pacijenta sa karcinomom ili post-traumatskim poremećajem pitaju gde je bio za vreme bombardovanja. Tako da se danas ne zna koliko je ljudi tačno obolelo od raznih stresnih situacija koje su posledica učestvovanja u borbama. Ne zna se broj obolelih od karcinoma koji su se sa ratišta vratili kućama. Zloćude bolesti se javljaju ili odmah posle godinu, godinu i po dana, ili posle sedam do deset godina. Sistematska analiza obolelih koji su se vratili sa ratišta, ne postoji. Čak je u vreme Vulina kad je bio ministar za socijalna pitanja, nekim ratnim veteranima koji su oboleli od raka boreći se na Kosovu i Metohiji, umanjena invalidska penzija i proglašeni su prevarantima, pa su čak i krivično gonjeni. (Autor poseduje dokumentaciju o jednom takvom slučaju).
Danas srpski borci sa Kosova i Metohije ali i sa drugih prostora na kojima je Srbija bila napadnuta, štrajkuju ispred Skupštine Srbije, pred nosom ugojenih poslanika i šefova vladajućih stranaka, ministra za socijalna pitanja kao i ministra vojnog i ministra zdravlja. Niko im se nije obratio, a oni već danima ispod raširenih šatora štrajkuju, neki glađu. Traže svoja prava od države koju su branili. Traže socijalno osiguranje za sebe i svoje porodice, traže ratni dodatak od države kako bi mogli da normalno žive, traže da im se obezbede pomagala za koliko toliko normalno funkcionisanje i traže da se formira Ministarstvo za boračka pitanja i da Vidovdan bude Dan veterana. Traže da učestvuju u donošenju novog Zakona o ratnim veteranima, invalidima i porodicama poginulih boraca. Malo je ljudi saznalo za njihov protest, jer su informacije u Srbiji o njihovom protestu sankcionisane.
Niko od vladajuće strukture Srbije, niko od ministara, ni predsednica Vlade, niko im nije posvetio ni trunku pažnje i pored toga što štrajkuju više od dva meseca u Pioniorkom parku pored srpske osmatračnice iz Prvog svetskog rata. (pogledati: https://srbin.info/politika/a-vucic-nece-da-ih-primi-narod-uz-svoje-heroje-potpisivanje-podrske-veteranima/)
Zbog potpune ignorancije države, izašli su srpski veterani na ulicu, na svu sramotu svoje države Srbije koju su branili, da traže svoja prava. (pogledati: https://srbin.info/drustvo/protest-ratnih-veterana-slede-novi-i-masovni-protesti-do-ispunjenja-nasih-zahteva/) Tokom protesta srpskih veterana koji se održao u subotu , 7. decembra, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Zoran Đorđević se udostojio da porazgovara sa srpskim veteranima, vrlo kratko, onako s nogu, stojeći, i rekao im je da oni predstavljaju samo 0,1posto ukupnog stanovništva i po toj logici, oni ne treba da traže neka svoja prava! Oni su marginalni! Baš zato što su “manjina od 0,1posto” kako reče uvaženi ministar, država može da odvoji određena sredstva, potpuno opravdana, za svoje borce, jer su krvarili za ovu državu. Pitam se gde je uvaženi ministar Đorđević bio za vreme agresije, i da li je bio mobilisan da se bori sa puškom, ili je sedeo u nekoj kancelariji čekajući da se sve završi? Ili je bio, ne daj bože, deserter? Tolika bezosećajnost za opravdane zahteve boraca je nezamisliva! I zato se ne treba čuditi što je država gluva za njihove zahteve i što su izveštavanja o njihovim protestima u našim vestima sankcionisana!
Dok hrvatski branitelji uživaju sve benificije od države, naši veterani moraju da štrajkuju i da traže pravdu na ulici. Država Srbija i njeno rukovodstvo treba da se stidi jer nisu ništa učinili za ove ranjene ljude koji su branili otadžbinu, a ni za porodice poginulih. Za vladu Srbije su važnije pevajuće fontane od milion evra, neki stadioni koji će koštati državu Srbiju oko 100 miliona evra (pogledati: https://mondo.rs/Sport/Fudbal/a1186320/Stadioni-u-Srbiji-gradice-se-6-novih-stadiona-u-Srbiji.html), davanje subvencija stranim investitorima, davanje dva miliona dolara za izbornu kampanju Hilari Klinton, uludo straćen novac na rekonstrukciju rekonstrukcije Trga Republike itd, itd. Za sve ima, ali nema novca za branioce države. Da li ovaj gest ćutanja i prenebregavanja opravdanih zahteva vojnih veterana znači da se država Srbija stidi svojih boraca, jer su se i pored zastarelog oružja usudili da obore nevidljivog i da odbrane granicu Kosova i Metohije. Ili AV smatra da je 1999. bila neka druga vlast u Srbiji sa kojom ovi danas nemaju kontinuitet? Da li zbog toga što predsednik Srbije AV otvara širom granicu sa Albanijom i Makedonijom iz kojih bi trebalo da nam slobodno dolaze Albanci i da se uvozi albanski paradajz? Da li možda zbog toga što su naši borci uspeli da spreče teroriste i regularnu vojsku Albanije da upadnu na srpsku teritoriju i pri tom im naneli velike gubitke? Sada im predsedik AV to omogućuje bez borbe. Mali Šengen, kako se hvališe AV a sve na uštrb srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Srpska vlada ovakvim maćehinskim odnosom prema svojim veteranima kao da se stidi njihovog herojstva i spremnosti da polože i svoje živote na branik države, i da je sve oko dizanja spomenika borcima sa Košara i davanje njihovog imena ulici u Beogradu, ustvari jedno veliko licemerje aktuelne vlasti.
(pogledati:https://www.republika.rs/vesti/beograd/118555/foto-heroji-kosara-dobijaju-svoj-spomenik-beogradu). Dizanje spomenika i davanje imena ulici u čast herojima sa Košara, je gest zahvalnosti i pijeteta prema 108 boraca koji su tamo poginuli, ali kakav je odnos države prema preživelima sa tih Košara koji su ostali invalidi, šta je sa porodicama poginulih na tim Košarama, Paštriku, Juničkim planinama i svuda gde se branila Srbija? Da li će i naši veterani proći kao u Lazarevićevoj pripovetci “Sve će to narod pozlatiti”?, Sve mi nekako deluje da se ide u tom pravcu.
Za Korene
Mirjana Anđelković Lukić
