Bogorodica Ljeviška, prizrenski hram zaštićen kao svetska kulturna baština, teško oštećen u pogromu 2004, još nije obnovljena. U gradu koji svetli kao Las Vegas, Bogorodica je bez struje već deceniju i po. Od toga i Beograd okreće glavu. Ali, dok čeka pomoć, srpska svetinja sija i bez struje. Uverili su se u to i reporteri Sputnjika.
Prizren, carski grad na Bistrici, sve vrvi od života. Prepune prodavnice i kafane. Kažu, živi se dobro. Svetle izlozi, umivena zgrada konzulata Turske, Sinan — pašina džamija.
Srpsko čudo bez struje
Samo je Saborna crkva Bogorodice Ljeviške, jedan od najlepših i najvrednijih spomenika srpske srednjovekovne umetnosti i kulture i vršnjakinja pariske katedrale Notr Dam, obmotana žicom, noću u potpunom mraku. Sija samo lepotom i čudesnom energijom. I odsjajima mobilnih telefona hodočasnika, turista.
Onako kako živi ranjena Bogorodičina crkva, tako žive i malobrojni Srbi koji su se vratili u Prizren.
Mladog sveštenika Đorđa Stefanovića jedva smo uspeli da dozovemo, jer sa ženom i bebom boravi iza zarđale bodljikave žice kojom je Ljevišku obmotao Kfor.
Nema Srba, nema problema
Ovaj mladi nasmejani Valjevac svoj i život nekolicine Srba u Prizrenu opisuje samo jednom rečenicom:
„Nema Srba — nema problema!“
Pa pojašnjava:
„Kada su isterali Srbe, pošto ih je 12 hiljada živelo u opštini Prizren, a ostalo ih samo nekoliko, onda su komšije govorile, nema više Srba, znači, nema problema“.
Najlepši prizrenski hram, građevina koja je pod zaštitom Ujedinjenih nacija, pre petnaest godina gađan je vatrenim oružjem, a zatim i spaljen. Teško su oštećeni čuveni portreti Nemanjića u priprati, slikarstvo kupole i naosa, jedinstvena u svetu freska Bogorodice Ljeviške.
Spaljeno blago Ljeviške
Vatrena stihija progutala je i oltar, živopis u kome su najstarije freske iz treće decenije 13. veka. Tada je palo i crkveno zvono, pokraden olovni krov.
Sanaciju i čišćenje fresaka, koje su bile u potpunosti crne, uradio je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, a novac za obnovu obezbeđen je preko Uneska.
Oltar u mraku gareži
Međutim, i 15 godina kasnije, oltar ranjene Bogorodice krije mrak gareži.
Otac Đorđe kaže da je crkva tražila pomoć od onih pod čijom je krovnom zaštitom ovaj spomenik kulture, baština značajna za celo čovečanstvo, odnosno Uneska.
„Krivi su oni, ali krivi smo i mi“, kaže.
„Unesko ima zahteve, a ne pokreće ništa. Ali, tu je i Zavod za zaštitu spomenika Beograda koji, mogu otvoreno da kažem, uopšte nije zainteresovan za ovakvu crkvu, koliko god to zvučalo grubo. Imamo problem i zato što kosovska kulturna baština svojata crkvu kao svoju. Ako krene konačna obnova, tražiće se i njihovo mišljenje, neće moći ništa da se uradi bez njihovog odobrenja“, ističe ovaj sveštenik.
Ako srpska strana i nađe pare, upravlja Unesko
On dodaje da je drugi problem u obnovi Ljeviške novac. Ako ga srpska strana i nađe, Unesko je taj koji upravlja obnovom restauracije.
„Pokrenuli smo priču na više frontova da bi crkva bila obnovljena, ali treba da se sve uklopi, da se prvo dobiju sve dozvole, a onda i finansije. A zaista, sada kada je gledate, crkva izgleda jako tužno. Nije to neka obična crkva u nekom selu stara 20 godina, već crkva podignuta na temeljima vizantijskog hrama, od 1307. do 1309. godine zidana i slikana“.
Ne samo po slikarstvu, po svemu je ovaj hram prelep i poseban. U srcu Prizrena, izgrađen od sige, pa dok stojimo ispred njega, imamo utisak da je pokrivena nekakvim jedinstvenim Bogorodičinim pokrovom.
Crkvu napada vlaga i korenje rastinja iz porte, koje otac Đorđe bez dozvole Uneska ne može da poseče.
Crkva je ipak živa
Ipak, crkva je živa — u njoj se svakoga dana služi tokom Bogorodičinih praznika. I puna, jer, iako nije preterano bezbedno, nju ispune đaci prizrenske Bogoslovije. Otac Đorđe vrata otvara za svakoga ko želi da vidi njeno neprocenjivo bogatstvo, za svaku grupu hodočasnika i turista, koji lice Bogorodice i drugih svetitelja otkrivaju svetlima mobilnih telefona.
Nije slučajno baš vedri mladi sveštenik poslat ovde, gde zaista treba na strašnom mestu postojati. A posebno sa malim detetom. Do prve bolnice mora da vozi najmanje sat vremena.
„Da ne ispadne kako pričam da je sve mračno i negativno. Funkcionišem jako dobro i sa komšijama, družimo se, igramo fudbal, ali, kao što bi Dis rekao, ipak je drugačije kad si među svojima“.
Snimanje komšija sa kojima provodi vreme bila je — nemoguća misija. I naš sagovornik žali zbog toga, jer smatra da se većina vesti sa Kosova i Metohije pumpa politički. A političkih razgovora sa komšijama nema.
„Većina običnog sveta razmišlja manje-više isto. Kad se dođe na teren politike, svako ide svom narodu. Ali, možemo sesti na kafu, ići i na skijanje, jedan drugom pomoći… Postoje, kao što reče vladika Grigorije, ljudi i neljudi, gde god“.
Akcija na severu, reakcija u Prizrenu
Ovaj mladi sveštenik poziva sve koji su u prilici da pomognu da se otkrije lepota oltara Ljeviške, koju prekriva garež, ali i da dođu i osete blagodat ovog mesta. Na pitanje koliko je ono zaista bezbedno, jer to ne zavisi od dobrih komšija, odgovara:
„Bilo kakva akcija na severu, biće ovde reakcija, tako da ne mogu da kažem koliko je zaista bezbedno. Ali, ne treba očajavati. Skupljeni smo u crkvi i oko crkve i svakodnevnim bogosluženjem osećamo radost i smiraj, ne osećamo strah, to je najbitnije“.
Mrak se spustio na crkvu Uspenja Presvete Bogorodice, ali će se ona s novim jutrom, kad je dotakne sunce, probuditi i ponovo će zasijati njen pokrov.
Odlazimo iz Prizrena s nadom da će se probuditi i savest onih koji mogu da pomognu da se sjaj ovog dragulja, važnog za celo čovečanstvo, ne ugasi.
Kako izgleda molitva Presvetoj Bogorodici pod svetlom mobilnih telefona i kako malobrojni Srbi koji su se vratili u Prizren uspevaju ovde da ostanu, pogledajte u video-prilogu ekskluzivnog serijala „Sputnjik na Srpskom Kosovu“, na našem portalu, fejsbuk profilu i kanalu na Jutjubu.
