Srpsko intelektualno samoljublje

Otuđenje i arogancija

4
874

alienationZašto se u Srbiji godinama ništa suštinski ne menja na bolje? Stanje kolektivnog duha/svesti u neprekidnom je poniranju već više od četvrt veka. Dva ključna stuba na kojima počiva jedno moderno društvo – pravosuđe i mediji – nikada nisu bili u gorem stanju. Dekadencija je zahvatila sve pore društva. Iz vrha vlasti stižu poruke da Srbima nužno treba menjati svest, a sve po receptu Angele Merkel i „prijateljskog“ Bundestaga. Opšta dezorijentisanost srpskog društva preti da u potpunosti poništi srpsku vekovnu kulturu, veru, tradiciju i duhovnost uopšte.

Srpski mediji su praktično sluge režima. Oni to ne kriju, niti mogu to da sakriju. Ni u vreme Miloševićevog režima ni približno nije bilo takve cenzure u informativnom prostoru Srbije, kakvu imamo danas. Bukvalno, nema većeg medija u Srbiji koji nije u službi aktuelne vlasti; tačnije, u službi jednog čoveka u takvoj vlasti. Ostali su samo internet sajtovi, blogovi i društvene mreže, na kojima se još može dobiti korektna informacija. Ali, i taj prostor se polako sužava. Režim grozničavo radi na tome da poplavom tzv. botova prekrije sav informativni prostor, uključujući i male internet portale. Traže se i druge metode kojima će se narodu informacije davati na kašičicu. Sve mora biti podređeno jednom cilju – izgrađivanju kulta velikog vođe.

Na drugoj strani „barikade“ nalazi se priličan broj ljudi koji se trude da javnosti prenesu pravo stanje stvari. Pojavljuju se brojni tekstovi na internet stranicama, počev od naučno-analitičkih, do onih u kojima se srpska svakodnevnica i društveni ambijent predstavlja u skladu sa pravom istinom. Ali, nažalost, među onima koji se trude da nešto učine za dobrobit svoje zemlje i roda, gotovo da nema nikakve komunikacije. Oni ljudi koji poseduju ozbiljna (sa)znanja i koji neprestano upozoravaju javnost na posledice svakog političkog ili ekonomskog čina, uglavnom su usamljeni „jahači“. Dobija se utisak da je takvoj srpskoj intelektualnoj eliti daleko važnije da na neki način potvrde sebe kao sveznalca ili proroka: eto, zar vam nisam rekao šta će se desiti!

Da Vas podsetimo:  Zločin u jami istorijske revizije

Srpski intelektualci (da tako imenujemo one pametnije među nama) veruju da samo oni vide tragediju koja se približava njihovoj otadžbini. Izgleda kao da ne shvataju, da većina naroda vidi to isto, ali iz čisto „utilitarnih“ razloga ne želi da poveruje u ono što oseća celim svojim bićem. Srbi su narod sklon iluzijama. Teško ih je prevući na svoju stranu, ali ako u tome neko jednom uspe, oni će takvoga uzdizati u nebo, čak i tada kada vide da ih taj svakodnevno i bezočno vara, laže, zamlaćuje…

Intelektualni krugovi u Srbiji nikako da shvate da od reči, ma koliko istinitih, nema nikakve koristi. Poslovica da je „pero jače od mača“, velika je zabluda. Reč se, valjda, preterano koristila i postala je izlizana, nejaka, prazna, bezglasna, nemušta. Kao u pesmi „od gledanja nema vajde“, tako ni od pisanja nema nikakvog ozbiljnijeg efekta. I neće ga ni biti sve dok se s reči ne pređe na dela. Dakle, promene ne donose reči same od sebe, pogotovo ne one (ma koliko duboke i umne) koje se pojedinačno šalju u eter. To može samo da služi nekakvom „priznatom“ autoru da hrani svoju sujetu i da se samoljubivo ogleda u onom ogledalu koje ne postoji ni za koga drugoga osim za njega usamljenog (alijeniranog).

4161910_f520Tamo gde je intelektualac uspevao da svoje pero praktično primeni, postojali su ljudi (ekipa) spremni za akciju, odlučni, smeli, beskompromisni. Ideolog je onaj ko je svoju ideologiju pretočio u konkretno delo, koji je svoju zamisao opredmetio. Zapravo, ideologija opšteg dobra nije nešto što ljudi nisu u stanju da prepoznaju. A obrađivanje društveno-političke stvarnosti stvar je samo one „umetnosti“ da se stvari predstave na izmenjen, drugačiji, privlačniji, ili, ako hoćemo, na intelektualniji način. I ukoliko takvo „obrađivanje“ ostane u okvirima pojedinačnog bića, tada od toga neće biti nikakve koristi ni za koga, pa ni za onoga koji „obrađuje“ (ore) takvu zapuštenu, zakorovljenu (zakrvljenu) sferu otuđenog političkog života.

Da Vas podsetimo:  „Balkanska međa“ – film koji smo dugo čekali

Hoćemo li da nam bude bolje? Ako hoćemo, tada moramo da se organizujemo. Kako? Putem društvenih mreža? Onako isto kako to rade oni koji kontrolišu današnje pobune ili „narandžaste“ revolucije i slična nasilno-politička „proleća“? A zašto ne? Kažu, najbolje je kada se neko uči na tuđim greškama, ali i na tuđim uspesima i drugim iskustvima. Zašto oni koji se bore za dobrobit društva nikako ne umeju da se koriste istim metodama koje su se pokazale efikasnim u borbi protiv interesa tog istog društva? Da li je tu u pitanju samo nedostatak finansijske podrške? Ili je tu reč o „bolesnoj“ samodovoljnosti intelektualca, koji pokušava da živi iznad i izvan društva.

U Srbiji je, izgleda, intelektualnost dosegla najvišu tačku, u kojoj ništa istinski ne postoji osim jalovosti i samoljubivosti. Zato, valjda, i propadamo kao celina, kao bezlična (ili obezličena) gomila u kojoj pojedinac nije naučio da sebe doživljava kroz kolektiv, već odnekud očekuje da ga kolektiv ugradi u sebe. Naravno, ovo drugo je nemoguće i nikada se neće dogoditi.

Za www.koreni.rs

D. Gosteljski

4 KOMENTARA

  1. Не знам чему толика малодушност? Српски интелектуалци (а ту рачунам све мислеће људе, без обзира на формалну диплому) су само скрајнути и игнорисани од стране медија. Ови на које се аутор љути – они и нису интелигенција, јер је прво одличје интелектуалца – борба за опште добро, а они се боре само за себе.

  2. Odlomci iz knjige Dr. Justina Popovića :

    Mi Srbi živimo na geografskoj I duhovnoj vododelini između dva sveta, između dve kulture, između istoka i zapada. Naša narodna duša poslata je u ovaj zagonetni svet, I rečeno joj je: živi na oštrici mača! Može li iko od nas bez opasnosti da živi na oštrici mača? S jedne strane, dušu našu privlači metežni zapad, magnetskom težom svojom, a s druge mami nas spokojni istok tajanstvenom krasotom svojom. I tako nas rastržu dva sveta. Kuda ćemo ići na istok ili na zapad. Naša duša mora da bude snažna i vidovita da bi mogla izabrati put koji se ne završava njenom smrću. Netreba da se naša duša naroda našeg razdeli pa da pola pođe na istok a pola na zapad. Prijatelji , može li oko tvoje gledati ako ga razdeliš? može li srce tvoje osećati ako ga rasečeš? može li carstvo opstati ako se razdeli. Same činjenice svedoče da nemože. Kako onda duša naroda našeg može živeti i ne umreti, i besmrtna postati, ako se razdeli.

    A mi svi pravi Srbi smo deo te narodne duše. Treba se navići na misao da narodna duša nije nešto odvojeno od pojedinaca; ona je organsko jedinstvo svih duša svih pojedinaca. Ma šta ti radio, ma šta osećao,- tvoj rad, tvoja misao, tvoje osećanje, proniče svu narodnu dušu, ulazi u nju sa svim svojim porocima i vrlinama, gadostima i radostima. Za zdravlje naše narodne duše odgovoran je svaki od nas, i najveći i najmanji, i najučeniji i najpismeniji, i najviđeniji i najponiženiji .

  3. Sveti Sava Irineju, 1221. godine:
    „Istok je mislio da smo mi Zapad, a Zapad da smo Istok. Neki od nas su pogrešno shvatili naše mesto u ovom sukobu struja pa su vikali: mi nismo ni jedna ni druga strana, a neki da smo isključivo jedna ili druga! A mi smo, kažem ti Irineju, sudbinom predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku!”

  4. И шта ћемо сада?
    Да укинемо интелектуалце?
    Тренутно стање у Србији је такво да ни посланица Бога Оца не би имала никаквог ефекта.
    Ако хоћете да сазнате какво је стање у Србији и шта Срби “мисле“ идите на пијацу.
    Ту сви долазе, обични грађани, сељаци, препродавци, радници, поштена и непоштена интелигенција. Ту ћете чути све, ту ћете чути какво је стање и шта мисле горе набројани.
    Већина нема компјутер а ако га и има мало га користи да би читали шта пишу интелектуалци по порталима. Не знају ни да укључе компјутер јер их та справа не занима, плаше је се, а и купљена је због клинаца да би они могли да се играју и фејсбуче до бесвести.
    Значи, остала је пијаца као једина отворена трибина свима доступна.
    Али и ту постоји квака.
    Ни ту већина неће рећи своје мишљење отворено јер се плаше жбира и власти. Срби су се увек бојали власти, то нам је национална одлика. А, коме није јасно, нека се врати старом добром Нушићу да би схватио да ми из нушићевских времена никада нисмо изашли.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime