Srpsko napredno satiranje (SNS)

1
619

Šešelj jeste/nije briga države

vladaPoslednjeg dana u staroj godini, srpska vlada se osmelila da kaže koju reč u interesu državljanina Srbije Vojislava Šešelja, koji se u Haškom kazamatu, bez presude (čak i one prvostepene!) nalazi bezmalo punih 11 godina. Nema normalnog čoveka na planeti koji se ne bi u ovakvom slučaju zamislio i zapitao, odnosno, koji ne bi zaključio da nešto ozbiljno ne štima u Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju (Haški tribunal – MTBJ). Kako je moguće da se čoveku – koji se, uzgred rečeno, dobrovoljno predao tom sudu 2003. godine – ne dopušta da se brani sa slobode, ako je već potrebno da proteknu decenije da bi tužilaštvo Tribunala pokušalo da dokaže svoju optužnicu?

Politička pozadina ove neshvatljive „međunarodne“ farse od suđenja toliko je očigledna, da se postavlja pitanje da li međunarodno pravo i pravda uopšte postoje. Ako međunarodno pravo postoji, a postoji, tada je po odredbama tog prava nemoguće držati okrivljenog u postupku toliko dugo u pritvoru. Naime, jedno od osnovnih ljudski prava je i pravo na pravično  i nepristrasno suđenje i suđenje u razumnom roku. U Šešeljevom slučaju radi se o klasičnom obliku sužanjstva, gde gospodar (MTBJ ili „Međunarodna zajednica“ – sačinjena od SAD i Nemačke) ima pravo da roba tretira kako mu je volja, uključujući tu i pravo da se rob ubije.

I upravo danas, svedoci smo, izgleda, još jednog planiranog ubistva (nakon Slobodana Miloševića), koje stoji kao jedan od najvažnijih zadataka MTBJ. Nepristrasnom posmatraču postaje jasno da MTBJ nema nameru da Vojislava Šešelja osudi (jer nema za šta) niti, reklo bi se, namerava da ga živog pusti iz Tribunala. Eventualno, Šešelju će se odobriti odlazak na privremenu slobodu onog časa kada američko-nemačka „međunarodna zajednica“ bude sigurna da on neće dugo ostati u životu, to jeste, kada im bude jasno da je bolest toliko uznapredovala da je datum Šešeljeve smrti, zapravo, pitanje meseca, nedelje ili, možda, dana.

Anglo-germanska „međunarodna zajednica“, dobija se utisak, uspela je da Srbiju pretvori u slepo poslušnu zemlju. Da li je moguće da je Srbija toliko obezljuđena, toliko „pacifikovana“ i dresirana, da će sutra, ako to strani gospodari narede, uz pesmu i veselje, dobrovoljno položiti glavu dželatu na panj. Narodu će se objašnjavati kako će takav (srpski) „uspon“ do stratišta u početku biti začinjen „bolnim rezovima“, ali da će nakon toga uslediti „sreća i blagostanje“. Ali da bi se sve to dostiglo i postiglo, viču nam na anglo-nemačkom, moraćemo i sami da se potrudimo, da više i napornije radimo, kako bi se ispeli na postolje gubilišta. Naravno, takva „sreća i blagostanje“ biće svojevrsna nirvana (gašenje ne/znanja), jedan „spasonosno-blagosloveni“ i „napredni“ mrak.

Da Vas podsetimo:  Svaki četvrti leskovčanin planira da ode u narednih godinu dana

Nemar ili namerno ubistvo

Onoliko koliko smo doznali iz šturih izveštaja iz Haškog tribunala, Vojislav Šešelj ima karcinom debelog creva. Navodno, on je operisan, ali, istovremeno je utvrđeno da on ima metastaze karcinoma u limfnim žlezdama. Vest o Šešeljevoj novoj bolesti (pored onih ranijih o srčanim smetnjama i ugrađivanju pejsmejkera) pukla je kao grom iz vedra neba. Samo od sebe nameće se pitanje, zašto se o tome ranije ćutalo? Ili, ako se uistinu ništa nije znalo o Šešeljevoj novoj bolesti sve do onog časa kada je karcinom, kako se čini, ušao u terminalnu fazu, tada se postavlja pitanje kvaliteta medicinske zaštite u MTBJ.

Tačno pre četiri godine Šešelj je tvrdio da u Haškom tribunalu atakuju na njegovo zdravlje. Da se podsetimo, u januaru 2010. godine on je rekao:

„Mene ovde dve godine truju, jetra mi je načeta, kažu da je to zato što sam debeo, a ja nisam debeo. Nisam hteo da se mažem nikakvim hemikalijama i zato su me držali u izolaciji. Ko mene može da natera da se mažem nepoznatom hemikalijom.“

O navodnom trovanju Šešelja mediji su u Srbiji pisali u više navrata, još od 2006. godine, kada se doznalo da Vojislav Šešelj „sam sebi sprema hranu u zatvorskoj kuhinji“, jer je ubeđen da Tribunal pokušava da ga otruje. Takva „konspiracija“, odnosno, tvrdnja da MTBJ pokušava da ubije Šešelja na razne načine, nije uzimana za ozbiljno u Srbiji. Ipak, pretpostavci da Haški tribunal namerno ubija Srbe ne bi trebalo prilaziti površno, jer je ukupno 15 Srba izgubilo život pod ne baš jasnim okolnostima unutar zidina Haškog suda ili na putu ka tom sudu. Smrt Slobodna Miloševića ostala je pod ogromnim velom sumnje. Vrlo je verovatno da se tu, u stvari, radilo o klasičnoj egzekuciji jednog čoveka čija odbrana je, istovremeno, bila i optužnica na račun 19 zemalja koje su učestvovale u agresiji na Srbiju i na račun pojedinih visokih službenika „međunarodne zajednice“ i komandanata NATO snaga.

Da Vas podsetimo:  Vratili bilbord sa Vučićevim likom na Koridor 10

Teško je pretpostaviti da se promene u Šešeljevom zdravlju nisu mogle zapaziti u početnoj fazi, kada je mogućnost izlečenja bila neuporedivo veća. Samo tri objašnjenja postoje za ovakav katastrofalan ishod u slučaju Šešeljevog zdravlja: jedno je potpuni nemar i angažovanje lekara koji nemaju ni stručne ni etičke kvalitete da se bave lekarskom profesijom, drugo je – namerno zapostavljanje zdravlja pacijenta neredovnim i nepotpunim kontrolama, dok je treća mogućnost – namerno izazivanje bolesti uz pomoć kancerogenih agenasa. U zatvorskim uslovima bilo bi logično da se i kod naizgled zdravih zatvorenika, barem onih sa dugim zatvorskim kaznama, u određenom vremenskom periodu obavi endoskopija, rektoskopija ili kolonoskopija. Ali, sigurno je da se takvi pregledi obavezno rade kod pojave krvi u stolici ili kod pojave prvih trajnijih bolova u donjem delu trbuha.

Država se pravi naivna

Ponašanje srpskih vlasti u ovom slučaju teško se može razumeti. Rasim Ljajić, potpredsednik Vlade Srbije i ministar spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija (koji je istovremeno zadužen i za saradnju s Haškim sudom), uoči Nove godine kaže:

„Istog trenutka kada bi te garancije bile zatražene, Vlada Srbije bi ih dala. Nema nikakvog opravdanja za Tribunal da čovek 11 godina bude zatvoren bez pravostepene presude.“

Ovakva reakcija člana srpske vlade zaista je za najveću osudu. Šta to znači, Srbija će dati garancije ukoliko one budu zatražene? A ko može da traži takve garancije? Haški sud, zatočeni Šešelj? U ovom slučaju, stvari su jasne: Šešelj je više puta naglasio da nikada neće tražiti garancije (niti bilo kakvu pomoć) od, kako je rekao, „izdajničkog režima“ u Srbiji. Znajući koliko je Šešelj dosledan u svojim odlukama, teško je pretpostaviti da bi on sada mogao da izmeni svoj raniji odnos prema državnim organima Srbije. S druge strane, MTBJ ne može (a nema ni zakonskih mogućnosti) da sam traži garancije Vlade Srbije za Šešelja; pogotovo kada se optuženik sam takvom činu protivi.

Da Vas podsetimo:  Ispravljanje krive Morave – meštani jedva čekaju, struka upozorava

I šta onda? Država Srbija će zatvoriti oči i praviti se naivna. Ko je kriv Šešelju što neće da zatraži garancije svoje države, pa da onda nastavi svoju odbranu sa slobode? I što je daleko važnije – da nastavi lečenje na slobodi i u krugu svoje porodice. Ali, ovde se jedna stvar zaboravlja. Svaka država na svetu ima obavezu da se brine o svojim državljanima. U tome samo ponašanje određenog državljanina nema nikakvog suštinskog značaja. Država je dužna da pomogne svakom svom građaninu, koji se iz bilo kog razloga i bilo gde u svetu nađe u nevolji. Takav građanin/državljanin može biti lojalan svojoj zemlji, ali i ne mora. On može biti i državni neprijatelj u pravom smislu te reči, ali ni to ne oslobađa državu obaveze da mu se nađe pri ruci na bilo kojoj tački zemaljske kugle.

Državni vrh Srbije svojim dugogodišnjim ćutanjem u pogledu sudbine Vojislava Šešelja ne bruka samo sebe – oni prvenstveno brukaju zemlju koju predstavljaju. Aktuelne vlastodršci, ovakvim nereagovanjem na neviđen politički progon Vojislava Šešelja, ostaće u istoriji zabeleženi ne kao ozbiljni državnici, već će ih potomstvo pamtiti po kukavičluku i onom strahu koji pravi državnik nikada ne sme da ispolji. Otuda, ni Šešelj, ni Haški tribunal, niti bilo ko treći, ne treba da traži da Vlada Srbije uradi ono što je ona po logici stvari dužna da uradi.

Odnosno, Vlada Srbije je dužna (obavezna) da uputi rezolutan zahtev Haškom tribunalu za bivšu Jugoslaviju da se Vojislav Šešelj, odmah i neodložno, pusti da se brani sa slobode. I to je najmanje što bi srpska vlast sada morala (bila dužna) da učini, ukoliko ne želi da u budućnosti ostane upamćena po nesposobnosti i sramnoj (najogavnijoj) formi marionetstva. Nepreduzimanjem mera, koje su vlasti Srbije nedvosmisleno dužne da preduzmu u sličnim slučajevima, oni sebe ozbiljno izlažu opasnosti da budu upamćeni upravo onako kako ih Vojislav Šešelj odavno „žigoše“, nazivajući ih „izdajničkim režimom“.

Za www.koreni.rs

D. Gosteljski

like-button.net here

1 KOMENTAR

  1. Cutanje o zlocinu kao i njegovo prikrivanje je kaznjivo a onaj ko to cini oznacava se kao saucesnik u zlocinu. U Seseljevom slucaju to je vlast (skupstina i vlada) srbije koji su namernim nedelovanjem ucestvovale u, verujem, sigurnom ubistvi Seselja. To su sve vlade od njegove dobrovoljne predaje pa do danasnje – izdajnicke. Nadam se iskreno da ce svi ovi saucesnici u ubistvu biti kad tad kaznjeni za svoje sramno drzanje, ne samo u Seseljevom slucaju vec i drugim srbima zarobljenim u Nato zatvoru.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime