Srpsko stanovište i perspektive Republike Srpske

Srbima u BiH istorija je na kraju XX veka namenila ulogu poslednjih evropskih golista i prvih aktivnih boraca protiv džihada i islamističkog terorizma na tlu Evrope. Organizovani još pre izbijanja ratnih sukoba u BiH u svoju državu Republiku Srpsku, oni su bili i prva meta NATO saveza na Starom kontinentu posle Drugog svetskog rata. Na njima su in vivo isprobavana nova oružja, među kojima je bilo i ono sa oslabljenim uranijumom, o čemu je svedočio istinoljubivi francuski general Pjer Galoa.

Ne samo položaji srpskih trupa, već i civilni ciljevi u Republici Srpskoj bili su izloženi nemilosrdnom bombardovanju i razaranju od strane zapadne vojne alijanse. Politički i vojni predstavnici Srba u Republici Srpskoj, uostalom kao i ceo srpski narod u matičnoj državi, bili su izloženi do tada nezapamćenoj satanizaciji u zapadnim medijima, u kojima su na više razumevanja nailazili slonovi i ugrožene životinjske vrste, nego srpske civilne žrtve.

Na drugoj strani vladajuća klinton-soroševska politička garnitura podupirala je na sve načine rađanje i nastanak prve islamističke države u Evropi, na čijem je čelu stajao autor zloglasne „Islamske deklaracije“. Ova moćna globalistička struktura u SAD stajala je i iza osnivanja tzv. Haškog tribunala, kao još jednog sredstva političkog pritiska na Srbe, koji se u međuvremenu pretvorio u mesto otvorenog ruganja pravu i pravdi, i u grobnicu srpskih sužanja.

Izetbegovićeva BiH, međutim, dobila je ulogu da se preko nje u šahu drže prvenstveno one evropske zemlje koje su pokazivale ma i najmanju sklonost ka samostalnom odlučivanju, a izvan apsolutne angloameričke kontrole i dominacije. Zato je prvo pero srpske političke emigracije, autentični Srbin i Evropljanin, doktor sa Sorbone Marko S. Marković s pravom zaključio :

„Najveći politički paradoks dvadesetog veka je u tome što posle propasti Sovjetskog Saveza i završetka `hladnog rata`, nijedna evropska država nije više samostalna.“

Republika Srpska, u čije temelje je ugrađen i život 25 000 naših sunarodnika, ipak je opstala, a u Dejtonu je priznat i njen međunarodnopravni subjektivitet. Tako su u BiH posle četiri godine okončani međunacionalni sukobi sa elementima verskog. U američkoj vojnoj bazi buduća BiH je „sklopljena“ od dva državna entiteta: Federacije BiH i Republike Srpske, i tri naroda: Bošnjaka, Srba i Hrvata.

Od tada, međutim, u miru započinje politički proces unitarizacije Bosne i Hercegovine, kojem su poseban ton, rečju i delom, davali i tzv. visoki predstavnici za BiH. Oni se u svom političkom i pristrasnom delovanju nisu ustručavali ni da smenjuju sa funkcija legalno izabrane predstavnike srpskog naroda, pozivajući se pri tom na nekakva fantomska bonska ovlašćenja koja do sada niko nije video u njihovoj izvornoj formi. Otimanje državnih nadležnosti od Banja Luke i njihovo prenošenje na nivo Sarajeva obavezno su pratili pritisci, pretnje i ucene srpskih predstavnika vlasti u RS i u zajedničkim organima BiH od strane zapadno-bošnjačke koalicije.

2.

Pravno-politički proces unitarizacije BiH logično je doveo do poodmaklog „razdržavljenja“ Republike Srpske, otimanja njenih 83 nadležnosti, među kojima je i ukidanje Ministarstva odbrane. Usledio je potom i neuspeli pokušaji da se imovina ovog ministarstva uknjiži kao imovina BiH. A sve je kulminiralo osnivanjem Suda i Tužilaštva BiH, u kojima glavnu reč vode stranci i po pravilu presuđuju na štetu Srba. Istovremeno, iz Banja Luke nisu podizani odlučniji glasovi protesta i negodovanja zbog diskriminacije Srba u B-H federaciji, pa se tako došlo u situaciju da srpski jezik bude proteran i iz škola u kojima su srpski učenici prinuđeni da nastavu u nekim tamošnjim sredinama pohađaju isključivo na tzv. bošnjačkom jeziku.

Prelomni trenutak i kraj popuštanjima i uzmicanjima pred zapadno-bošnjačkim zahtevima iz Sarajeva nastupio je u konačnom odbijanju Banja Luke da pristane na ukidanje Ministarstva unutrašnjih poslova RS.

Ovaj zaokret ima simboličko i praktično značenje kopernikanskog obrta u ponašanju srpskog rukovodsta na prostoru postdejtonske BiH. Zvanična Banja Luka je, konačno, prikupila snagu i kuraž da kaže NE političkoj nomenklaturi iz Sarajeva, koja se redovno pozivala na podršku tzv. međunarodne zajednice, a koju su praktično sačinjavale članice NATO predvođene SAD. Bila je to, ujedno, prva velika politička pobeda posleratne Republike Srpske. Posle ove pobede RS je ponovo povratila samopouzdanje i iz gubitničke prešla u pobedničku političku fazu.

Srbi u Republici Srpskoj, koji su arhetipski vojevali za Krst časni i Slobodu zlatnu, kao i njihovi preci na Kosovu i Metohiji pre nešto više od šest vekova, potvrdili su svoju razvijenu nacionalnu i slobodarsku svest. Na kraju ove 2016. godine i na samom početku nove geopolitičke ere, koja je nastupila sa izborom Donalda Trampa za novog predsednika SAD, Republika Srpska predstavlja ne samo vesnika velikih promena, već može da posluže i kao uzor drugim evropskim narodima u borbi za državni suverenitet i nacionalnu slobodu. A sve u cilju efikasnog otpora i otklona od globalnog i liberalnog totalitarizma, njegove ratnohuškačke, hegemonističke i osvajačke politike, kao i od nametanja demokratske neslobode.

Danas, četvrt veka od osnivanja i 21 godinu od priznavanja njenog međunarodno-pravnog subjektiviteta, Republika Srpska glasno i jasno stoji na pravom i čvrstom srpskom stanovištu. Upravo zbog te pozicije, a nakon „Bregzita“ i izbornog poraza klintonovsko-soroševske političke kaste, koja svoju tačku oslonca ne traži više u Vašingtonu nego u Berlinu, Banja Luka se sve više doživljava i kao Srpski Pijemont.

Ona energično zahteva da se zatvori Kancelarija visokog predstavnika u BiH. Te da se do poslednjeg slova ispoštuje Dejtonski mirovni sporazum i da joj se vrate svih 83 nadležnosti zagarantovane kako ovim tako i Pariškim međunarodnim sporazumom, koji su garantovale i Rusija i zemlje EU. Najnovija ponuda iz Banja Luke, dakle, ne može biti ni otvorenija, ni sažetija, i ona glasi : ili povratak na izvorni Dejton, ili „raspakivanje“ sadašnje BiH, od čega srpska strana ima najmanje razloga za zabrinutost.

Naprotiv, baš ovo „raspakivanje“ pružilo bi šansu Republici Srpskoj ne samo da se mirnim putem osamostali, već i da stekne međunarodno priznatu nezavisnost. U novoj i već nagoveštenoj podeli interesnih sfera između Rusije i SAD u jugoistočnoj Evropi i na Balkanu Srpska bi mogla kao i do sada da računa na punu političku podršku Rusije. Kao i na ublažavanje, ili u najboljem slučaju izostanak američkog antagonističkog raspoloženja.

Dodikova nedavna poseta Kini, koja je trajala devet dana, doprinela je daljem produbljivanju sveukupnih veza Banja Luke sa najmoćnijom svetskom ekonomijom i najmnogoljudnijom zemljom na svetu. Sve ovo ukazuje ne samo na pojačani međunarodni interes za Republiku Srpsku, već i na širenje njenog ugleda kao međunarodno-pravnog subjekta.

3.

No, da se vratimo srpskom stanovištu Republike Srpske.

Šta u sadašnjim unutrašnjim, regionalnim i međunarodnim prilikama ono znači i u čemu se ogleda smisao srpskog stanovišta koga energično zastupa zvanična Banja Luka?

Srpsko stanovište zagovarao je još Miloš Crnjanski između dva rata, uzalud apelujući na srpske političare u Kraljevini Jugoslaviji da skinu tuđe naočare i stvari konačno pogledaju „srpskim očima“. Ali su tada, uostalom kao i u decenijama posle Drugog svetskog rata, Srbe uglavnom predstavljali, ili su im nametani za političke vođe oni koji su više mislili na ishod narednih izbora, na ličnu karijeru i na svoje materijalno blagostanje, nego na život budućih srpskih generacija.

U najgrubljim crtama srpsko stanovište predstavlja utvrđivanje svesti o svom srpskom identitetu i postupanje u skladu sa srpskim interesima.

To je svesni izbor da se bude svoj i slobodan, bez ugrožavanja tuđe slobode i tuđih nacionalnih, verskih, kulturnih, jezičkih, ljudskih, manjinskih i drugih prava.

Srpska samosvojnost se vekovima gradila kroz našu zajedničku prošlost, našu pravoslavnu veru, našu tradiciju i kulturu, naš srpski jezik i ćirilično pismo…

Ko kaže da Srbi ni do danas nemaju svoje srpsko stanovište, svoj nacionalni i državni program taj ili presno laže, ili svesno obmanjuje stručnu i širu javnost.

Kao starom evropskom narodu nama je još na samom početku trinaestog veka Sveti Sava ostavio najsavršeniji i najkraći program u tri tačke:

Slobodna država,
Slobodna crkva i
Slobodna kultura.

Republika Srpska savladala je prvu i najvažniju lekciju iz naše istorije, koja nas uči sa kakvim smo se pogibeljnim iskušenjima suočavali u odsustvu slobodne i suverene srpske države. Kad god smo kroz istoriju ostajali bez nje padali smo u teško ropstvo, kao pod Turcima. Ili smo bili nacionalno i politički „opatuljeni“ pod pritiskom Austrougarske, koja je kanila da pregazi, okupira i vojnički pokori čak i matičnu srpsku državu. Ili smo bili izloženi genocidu, progonu i pokrštvanju kao u vreme NDH, nakazne kvislinške tvorevine na čijem je čelu stajao Ante Pavelić. Ili smo doživeli etničko raskopavanje po avnojevskim granicama, nasilnu ateizaciju, podelu Srpske pravoslavne Crkve i rasrbljavanje kao u eri Brozove diktatorske vladavine.

Ili smo, kao posle 5. oktobra 2000, u uslovima „meke okupacije“ bili izloženi novim otimačinama teritorija, jezika i kulture, a sve uz ekonomsko pljačkanje, osiromašenje stanovništva, još veći pad nataliteta i porast iseljavanja iz zemlje. Da bi, na kraju, preostali Srbi sa Kosova i Metohije živeli u logoru lažne NATO države, kojom upravljaju osvedočeni kriminalci i ubice, narko dileri i trgovci ljudskim organima.

Politički i kulturni predstavnici našeg naroda iz Crne Gore zasad jedino iz Banja Luke mogu slobodno da upoznaju javnost sa nepodnošljivim položajem srpskog naroda u toj državi. U kojoj su podvrgnuti brutalnom kulturno-identitetskom zatiranju pod nedemontiranim, antisrpskim i mafijaškim režimom Mila Đukanovića. To je ona ista država čiji „verski poglavar“, s „legitimnim i legalnim kapacitetom“ odnedavno u MUP-u registrovane NVO, baca anatemu na Srpsku Pravoslavnu Crkvu nazivajući je terorističkom organizacijom…

4.

Na najvišu kotu srpskog stanovišta Republika Srpska se ispela u poslednji, ili u pravi čas. Posle neuspele inicijative naših „tradicionalnih saveznika“ Engleza da u Savetu Bezbednosti UN proguraju rezoluciju o navodnom genocidu počinjenom u Srebrenici. Samo zahvaljujući ruskom vetu Republiku Srpsku su mimoišle pogubne političke i pravne posledice koje bi proizašle iz usvajanja takve rezolucije. U pitanje bi bio doven i njen opstanak, dok bi celom srpskom narodu sigurno i trajno bio udaren žig genocidnosti.

Možda je to i bila perfidna namera Gordog Albiona : da Srbi od Nemaca preuzmu „štafetu genocidnosti“, pod kojom bi osramoćeni posrtali i naši potomci kroz ceo XXI vek. Bila bi to istorijska perverzija prvog reda da se Srbima, koji su u prošlom veku doživeli dva genocida i najveće etničko čišćenje u Evropi nakon Drugog svetskog rata, prišije etiketa genocidnog naroda!

No, kada imamo u vidu istoriju političkog odnosa Engleza prema Srbima, onda nijednu bizarnost sa te strane ne treba unapred isključivati.

Republika Srpska se ponovo uspravila onda kada je bošnjačko-zapadna koalicija pokušala da ospori njeno osnivanje i zabrani obeležavanja njenog rođendana. Političko Sarajevo je pritiscima i ucenama, kao i zakonodavno-pravničkim mahinacijama Suda i Tužilaštva BiH, Banja Luku još jednom postavilo uza zid. Valjda su računali da se u njoj neće probuditi „instinkt samoodržanja“, te da njen predsednik Milorad Dodik neće imati hrabrosti da zaigra na sve ili ništa.

Desilo se, međutim, sve suprotno od onog što su očekivali i čemu su se nadali Izetbegović mlađi i zapadni ambasadori u Sarajevu. Iza Dodika i odluke o održavanju referenduma o Danu državnosti Republike Srpske stala je zvanična Moskva, a iz zvaničnog Beograda nije stigla podrška, ali, ruku na srce, ni otvoreno protivljenje. S obzirom na sadašnji nezavidni položaj matične države svih Srba i to je sasvim dovoljno.

Na referendumu o Danu Republike Srpske ponovo se manifestovalo jedinstvo naroda i njegova odlučnost da brani srpsku državnu tvorevinu s leve strane Drine, kao i našu jedinu pobedu u ratovima na tlu bivše SFRJ iz devedestih godina minulog veka.

Na lokalnim izborima u BiH, koji su usledili samo sedmicu nakon Referenduma, ubedljivu pobedu odnela je ustvari državnička politika predsednika RS i predsednika SNSD. U Srebrenici je najzad pobedio srpski kandidat. A poziv mladom Mladenu Grujičiću, novom načelniku srebreničke opštine, da prisustvuje Trampovom molitvenom doručku 4. februara naredne 2017. godine, na nedvosmislen način govori o promeni vetrova koji će iz Vašingtona ubuduće duvati prema Banja Luci.

Najveći gubitnici na ovim izborima bili su Bakir Izetbegović i njegova stranka, kao i političari iz onih srpskih stranaka u RS koji su na momente imali više razumevanja za politiku Alijinog sina, nego za mnoge državničke korake koje je preduzimao predsednik RS.

5.

Istrajavanje na srpskom stanovištu vazda je za sobom povlačilo silne rizike i lične žrtve. U ime svih nacionalno svesnih, nepreumljenih i pravdoljubivih Srba Dodik je poneo svoj i Srpski Krst. I on ga nosi bez straha za ličnu i za bezbednost svoje porodice. Njemu se otvoreno preti da će biti smenjen sa predsedničke funkcije i izolovan iz političkog života. Takvu pretnju mu upućuju i Bakir Izetbegović i visoki predstavnik za BiH, označavajući ga, ujedno, kao političku i fizičku metu.

Čak i pojedini srpski stranački prvaci iz Republike Srpske u skorije vreme dvoume se da li da priznaju Dodika za svog predsednika i najavljuju prekid komunikacije sa njim.

Na stranu što ove pretnje u izmenjenim međunarodnim okolnostima sada dolaze iz usta s napola izvađenim političkim zubima, pa više podsećaju na bapsko vavoljenje i siktanje nego na riku moćnih lavova, predsednik Republike Srpske je pokazao da je zarad srpskog interesa spreman i na političku i na ličnu žrtvu.

Imamo li danas u srpskom političkom korpusu još nekog državnika Dodikovog megdandžijskog formata, koji je u potpunosti odbacio tuđe naočare i koji na stvari gleda „srpskim očima“.

Koji se ne prenemaže, ne glumata, ne kalkuliše, ne zavodi i ne opsenari, već govori svima razumljivim jezikom.

Koji sme da ponovi kako voli maticu Srbiju, te da svojim postupcima to i svakodnevno potvrđuje.

Koji je uspeo da ujedini i građane i političke stranke oko najvažnijih državnih pitanja, a narod da oslobodi tzv. stokholmskog sindroma, straha i nametnutog osećaja krivice i samooptuživanja.

Koji je učinio sve da narod u Republici Srpskoj povrati samopouzdanje, pobednički i slobodarski duh.

Koji se ne ponaša kao da istorija državne tvorevine na čijem je čelu, i istorija uopšte, sa njim počinje i sa njim završava. Stoga koristi svaku priliku da istakne značaj i ulogu dr Radovana Karadžića, osnivača i prvog predsednika Republike Srpske.

Koji je teritorijalno malu Republiku Srpsku doveo do pouzdanog partnera državnih kolosa kakvi su Ruska federacija i NR Kina.

Koji je zaslužan što je Republika Srpska, nekadašnje ratno poprište, zgarište i zbeg, prerasla u Srpski Pijemont.

Istovremeno, on je nagoveštavestio da je moguća i drugačija Evropa od ove koju predstavljaju bezlični, otuđeni i „neizabrani briselski činovnici“.

Slično grandioznoj De Golovoj geopolitičkoj zamisli, bila bi to Evropa suverenih nacija ili „konfederacija otadžbina“.

***

Pitanje vraćanja otetih nadležnosti Republici Srpskoj ujedno je i prvorazredno evropsko pitanje. U zavisnosti od toga kako se prema ovom pitanju postave pojedine članice EU, a pre svih Nemačka i Francuska, znaćemo i koji su kurs zauzele.

Odnosno, da li imaju hrabrosti, snage i volje da iznova započnu svoj samostalniji državni život u nekoj novoj ili prekomponovanoj zajednici sa ostalim suverenim evropskim narodima? Ili su rešeni da preuzmu barjak poražene klinton-soroševske političke ekipe u SAD, te da ga u njihovo ime širom razviju u Evropi, nerazumno gledajući u Rusiju kao u najveću pretnju po evropsku stabilnost i bezbednost.

Kakav god stav da zauzmu pojedine članice EU Srbi iz Republike Srpske, predvođeni predsednikom Dodikom, rešeni su da ostanu na srpskom stanovištu.

Svoji na svome.

Dakle, pre i iznad svega – Srbi, pa tek onda poslednji golisti u prošlom, a u ovom veku među prvim vesnicima slobodne Evrope od Atlantika do Urala.

U Beogradu, 1. decembra 2016.,

mr Radovan Kalabić

Tekst je napisan za svečani broj časopisa „Zbilja“, posvećen 9. januaru, Danu Republike Srpske

www.vidovdan.org