Šta bi bilo da je pobedio Draža?

Srbija bi bila dva puta veća nego danas i imala bi oko 20 miliona stanovnika.

Nekad, kad su nas učili pisanju, skretali su nam pažnju da se klonimo opservacija tipa “šta bi bilo kad bi bilo“. Međutim, vremena se menjaju, i ova doskočica postade legitiman istoriografski žanr. Za sada, više na Zapadu, manje kod nas. Preciznije rečeno, kod nas sam na ovu temu video samo jedan članak, iz pera prokomunističkog autora, koji se bavio pitanjem: “Šta bi bilo da je Tito izgubio?“ Odgovor je glasio da bi sve manje-više bilo isto, ako ne i gore, tj. u osnovi članak je odisao apologijom Titovog lika i (ne)dela.

Članak ovog žanra može biti prilično precizan, jer postoji više naučnih disciplina koje se bave predviđanjem događaja. Na primer, to je statistika, koja se zasniva na činjenici da događaji uglavnom idu svojim tokom, tj. da će se ono što se dešava sada, uglavnom dešavati i u budućnosti. Događaji se pretvaraju u brojke, a brojke u grafikone. Sećam se grafikona o porastu broja frižidera u pojedinim zemljama, od kada su se pojavili, pa do 1980-tih godina. Na osnovu unetih parametara, bilo je jasno da će krivulja nastaviti da raste.

Prema tome, i odgovor na pitanje: “Šta bi bilo da je pobedio Draža?“, u stvari nije toliko težak. Jednostavno, nastavili bi se ekonomski, politički i drugi tokovi iz Kraljevine Jugoslavije, uz izvesne korekcije izazvane Drugim svetskim ratom. Draža bi nastojao da sprovede ono što je planirao, s tim što bi to u izvesnoj meri zavisilo od velikih sila. Naravno, Dražina uloga uzima se uslovno, jer su u stvari odlučivali Jugoslovenska vlada i Centralni nacionalni komitet Kraljevine Jugoslavije. Vlada tokom rata nije bila u zemlji i zato nije bila upoznata se nekim stvarima. Na primer, ona nije znala za planove da se u poslednjoj fazi rata isele Albanci (u Albaniju). Međutim, ne bi se protivila, jer su to u stvari bili predratni državni planovi. Isto tako, ne bi se protivila planovima da se iseli i deo ekstremnih muslimana (u Banovinu Hrvatsku).

S druge strane, i vlada i komitet bi pred velike sile ponovili zahtev za proširenje granica, koji nije usvojen na mirovnoj konferenciji u Versaju 1920. godine. Taj zahtev je našoj javnosti dobro poznat, ali u iskrivljenom svetlu, kroz komunističku propagandu. Komunisti su mapu sa planovima proširenja nazivali “Moljevićevom mapom“, prema dr Stevanu Moljeviću, sekretaru Centralnog nacionalnog komiteta, a u stvari to je bila mapa Nikole Pašića, na kojoj je sarađivao i Jovan Cvijić. Ideja da se traže teritorije prema toj mapi usvojena je na Svetosavskom kongresu u selu Ba 1944. godine. Prosto rečeno, ono što je traženo 1920, bilo bi traženo i 1945. godine. Reč je o proširenju teritorija Kraljevine Jugoslavije prema svim susednim državama, sem prema Grčkoj.

Da li bi ovi zahtevi bili usvojeni, teško je reći. Ako bi bili usvojeni prema Albaniji, onda bi Srbija imala izlaz na Jadransko more i u oblasti Skadra, Drača i Valone. U tom slučaju, Albanci bi bili iseljeni i iz ovih oblasti, dalje na jug Albanije.

Na zapadu, sigurno je da bi zahtev za pripajanje Istre bio usvojen, jer je i ovako usvojen. Ali, Istra ne bi bila pripojena Hrvatskoj, kao što su to učinili komunisti, već Sloveniji, kao što su to planirali četnici. Doduše, postojao je i drugi plan, da se Istra podeli između Slovenije i Hrvatske. Verovatno bi bio usvojen taj plan, zbog tradicionalne britanske podrške Hrvatima. Inače, na Istri su najbrojniji bili Italijani, sledili su Slovenci, pa Hrvati.

Unutrašnje administrativne granice bi ostale iste, s tim što bi Banovina Hrvatska izgubila proširenja koja je neustavno dobila 1939. godine (zbog pogrešne procene kneza Pavla da će se tim poklonima Hrvati odbiti od Hitlera). Reč je o Dubrovniku i obali dalje na jugoistok, zaključno sa Prevlakom, zatim o Petrovaradinu i delu Srema, delovima severne Bosne, itd.

Dravska Banovina postala bi Banovina Slovenija, a šest srpskih Banovina bile preimenovane u Banovinu Srpske zemlje, sa sedištem u Skoplju, jer su to bili predratni planovi. Tih šest banovina bile su Vrbaska (sa sedištem u Banjaluci), Drinska (sa sedištem u Sarajevu; na istoku je obuhvatala i Čačak), Dunavska (Novi Sad, uključujući Kragujevac kao krajnju južnu tačku), Moravska (Niš), Zetska (Cetinje) i Vardarska (Skoplje).

Republike proglašene u Jajcu 1943. godine ne bi postojale, pa ni Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija. Ne bi postojale ni nacije koje su proglasili komunisti (Crnogorci, Makedonci i Muslimani).

Kada je reč o Bosni i Hercegovini, ona uoči rata nije postojala ni u kakvoj formi, jer je bila ukinuta kao ostatak turske okupacije. Na teritoriji koju su posle rata komunisti proglasili Republikom BiH, pre rata Srbi su činili 44 posto stanovništva, muslimani 30 posto, a Hrvati 23 posto. Međutim, ta statistika nije bila važna, jer su delovi BiH sa većinskim hrvatskim stanovništvom pripadali Banovini Hrvatskoj. Isto tako, na tim teritorijama je živeo i izvestan broj muslimana. Uglavnom, i u Vrbaskoj i u Drinskoj banovini Srbi su činili ubedljivu većinu.

Deo muslimana i dalje bi se izjašnjavao po srpskoj nacionalnosti, jer su ovo zabranili upravo komunisti. Tih muslimana nije bilo mnogo, možda 10 ili 20 procenata, ali u slučaju Dražine pobede može se pretpostaviti da bi njihov broj bio u blagom poprastu. U svakom slučaju, muslimani bi imali sva verska i građanska prava, jer su ih imali i u Kraljevini Jugoslaviji (njihova najveća stranka bila je u koaliciji sa Stojadinovićevim radikalima).

U odnosu na današnju Srbiju, postojala bi još jedna etnička razlika: Nemci ne bi bili proterani, niti poubijani (istovremeno, u hrvatskoj i slovenačkoj banovini ne bi bilo genocida nad Italijanima). Broj Nemaca bi bio u blagom padu, jer je i broj Mađara u blagom padu. Tako bi danas u Srbiji živelo 400-450.000 Nemaca. Istovremeno, dakle, Albanaca u Srbiji ne bi bilo (pre rata bilo ih je oko 350.000, danas ih ima oko milion i po). Ako bi nekim slučajem velike sile insistirale da se vrate Albanci iseljeni 1945. godine sa Kosova i Metohije i iz Zapadne Makedonije, izvesno je da bi taj proces kontrolisale domaće oružane snage, koje ne bi dozvolile da se vrate i oni Albanci koji su se naselili pod nacističkom okupacijom. Isto tako, izvesno je da ne bi bilo novog masovnog, ilegalnog doseljavanja Albanaca, koje su omogućili komunisti, i naravno ne bi bilo komunističke zabrane Srbima da se vrate na Kosovo i Metohiju i u Makedoniju.

U postojećem sledu događaja, komunisti su počinili masovne zločine neviđenih razmera. Tokom rata, a naročito u nedeljama po okončanju rata, ubili su preko 300.000 osoba. Za sada je sačinjen spisak od oko 200.000 ubijenih.

Da je Draža pobedio, ne bi bilo masovnih zločina, jer su poznate njegove naredbe u tom smislu. Divlje odmazde prema Hrvatima, muslimanima, Albancima, Bugarima, Nemcima, Mađarima i komunistima ne bi mogle sasvim da se eliminišu, zbog njihovih masovnih zločina tokom rata, ali ne bi bilo planskog i sistematskog ubijanja nikoga, pa ni ustaša i esesovaca. Drugim rečima, umesto preko 300.000, na ovaj način bi verovatno bilo ubijeno nekoliko hiljada osoba. Posle suđenja za ratne zločine, verovatno bi bilo ubijeno oko 1.000 zločinaca, uključujući i glavne pripadnike komunističkog pokreta, kao i izvestan broj srpskih kvislinga.

Isto tako, ne bi bilo masovne emigracije u poslednjoj fazi rata, i relativno masovne emigracije narednih decenija (oko 3.000 ljudi godišnje bežalo je preko granice). Desetine hiljada ratnih zarobljenika ne bi odbile da se vrate u zemlju. Ne bi bilo milionske ekonomske emigracije, koja je usledila posle otvaranja granica 1965. godine. Ne bi bilo ni građanskog rata 1991-1995, pa tako ni novog milionskog talasa emigranata. Jugoslavija bi se raspala na isti način kao Čehoslovačka, samo na tri dela: na Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju.

Pre rata nije bilo emigracije iz Srbije, pa je ne bi bilo ni posle rata. Naprotiv, ljudi su se radi posla doseljavali u Srbiju, uglavnom Srbi iz pasivnih krajeva, a delom i stranci, pa bi se i taj trend nastavio. Specijalno, bilo bi organizovano kolektivno preseljenje Srba sa teritorije Banovine Hrvatske (Lika, Kordun, Banija, Slavonija…), jer je i to bio plan dr Moljevića (razmena stanovništva, radi osujećenja novog genocida).

Srbija bi, dakle, bila dva puta veća nego danas i imala bi oko 20 miliona stanovnika.

Postojala bi još jedna nacionalna kategorija, Srbi katolici, koje su komunisti potpuno uništili. Njih je najviše bilo u Dubrovniku, a posle rata su poubijani, proterani ili pohrvaćeni. Da je Draža pobedio, to se ne bi desilo, a Dubrovnik bi postao prestonica srpskog turizma. Negde u gradu bio bi podignut spomenik kapetanu Ninu Svilokosu, potomku dubrovačkih gospara, komandantu Dubrovačke četničke brigade (komunistička i ustaška jedinica sa dubrovačkim imenom nisu postojale; u brigadi kapetana Svilokosa bilo je organizovano oko 1.400 Dubrovčana).

Srbija bi ostala pomorska zemlja i imala bi svoju prekookeansku flotu. Ako bi granica na jugu ostala na reci Bojani, glavna luka bio bi Bar, koji bi bio nekoliko puta veći nego sada. Ako bi zahtev o proširenju primorja bio usvojen, ne bi se gradila pruga do Bara, već do Drača. U postojećem sledu događaja, pruga Beograd – Bar je najveća promašena investicija u istoriji Srbije (koštala je oko 40 milijardi dolara). U slučaju povoljnog ishoda rata, promet ovom prugom bio bi daleko veći i investicija ne bi bila promašena, ali pruga Beograd – Drač koštala bi neuporedivo manje.

Da je pobedio Draža, Jugoslavija bi koristila američku pomoć preko “Maršalovog plana“, jer su je koristile sve evopske zemlje van socijalističkog lagera. Reč je o milijardama dolara. U postojećem sledu događaja, Jugoslavija je posle rata dobila pomoć od Ameriku u iznosu od oko 450 miliona dolara i ta pomoć je korišćena neracionalno.

Da je pobedio Draža, Jugoslavija, a potom i Srbija, bile bi članice NATO pakta, kao i Evropske unije. Danas bi Srbija bila na putu istupanja iz EU, u osnovi iz istih razloga kao Britanija. Odnosi sa Sovjetskim Savezom, kao smrtnim neprijateljem Srbije, bili bi loši. Odnosi sa Rusijom bili bi dobri od dana njene obnove, 1990. godine, i popravljali bi se kako bi komunizam u njoj opadao.

Pre rata, preko 90 posto kapitala u Kraljevini Jugoslaviji bilo je u privatnim rukama. Posle rata, da je Draža pobedio, učešće državnog kapitala povećalo bi se na 20-30 posto, jer je taj trend postojao i u zapadnoevropskim zemljama. Posle nekoliko decenija, ponovo bi raslo učešće privatnog kapitala.

Da je pobedio Draža, nastavio bi se trend povećanja izvoza finalnih proizvoda nauštrb izvoza sirovina. Kraljevina je izvozila u zapadne zemlje na primer mesne nareske (iz Fabrike hrane “Stefanović“ u Kragujevcu), ili vina i konjake. U postojećem sledu događaja, drastično je opao kvalitet finalnih proizvoda i njihov izvoz u zapadne zemlje je gotovo potpuno prestao. Dešavalo se čak da komunisti hapse inženjere vojne fabrike u Kragujevcu pod optužbom da sabotiraju proizvodnju, označavajući previše oružja kao škart. U stvari, oni su radili po predratnim standardima, a novi, partijski kadrovi, to nisu mogli da razumeju. Tako su neznalice sistematski uništavale industriju u celoj zemlji. Na Zapadu su finalni proizvodi iz socijalističkih država posmatrani sa podsmehom.

Motorna snaga srpske privrede bila bi avio industrija. Pre rata, na teritoriji današnje Srbije nalazilo se devet fabrika aviona. Čak i 1960-tih godina jugoslovenski avion je postigao svetski rekord u brzini, u svojoj klasi. Reč je o varijaciji predratnog lovca IK-3 iz fabrike aviona “Rogožarski“ u Beogradu, na kojoj su i dalje radili predratni inženjeri. To je bio samo poslednji trzaj. U slučaju povoljnog ishoda rata, došlo bi do ukrupnjavanja fabrika i nastavio bi se trend razvoja avio industrije. Danas bi IK-3 bio svetski brend, poput “miraža“.

Svetski brend bio bi i zemunski “Teleoptik“, koji je još pre rata usvojio visoko sofisticiranu tehnologiju. Danas bi “Teleoptik“ značio isto što i, na primer, “Filips“. Srbija sada nema ni jedan svetski brend, a imala bi ih barem desetak. U takvim firmama prosečne plate bile bi po 4-5.000 evra.

Plata visokokvalifikovanog radnika u Srbiji uoči rata bila je oko 1.000 današnjih evra i trend rasta bi se nastavio. Bruto domaći proizvod Srbije danas je oko 32 milijarde evra, a bio bi preko 500 milijardi evra. Umesto 15-tak hiljada, u Srbiji bi se prodavalo preko 100.000 novih automobila godišnje.

Kao početak auto industrije danas se uzima 1953. godine, kada je u Kragujevcu počelo sklapanje “fiće“. Kao početna godina u razvoju auto industrije ostala bi 1940-ta, kada je u Kragujevcu počelo sklapanje džipova. To bi se nastavilo posle rata, a kako bi se povećavao broj asfaltnih puteva, prelazilo bi se na sklapanje, pa potom i proizvodnju, putničkih automobila. “Fića“ ne bi postao nacionalni auto, a verovatno ne bi ni postojao (sem, naravno, u Italiji), već bi dominirao neki model srednje klase.

Fabrika kamiona u Rakovici ne bi posle rata bila premeštena u Maribor i postala TAM (Tvornica automobila Maribor); fabrika turbina ne bi bila odneta iz Niša u Ljubljanu, niti bi se od leskovačke tekstilne industrije stvarao brend “Rašica“ u Sloveniji. Ukratko, stotine fabrika iz Srbije ne bi bile raseljavane u druge krajeve Jugoslavije.

Zbog velike potrošnje struje, Srbija bi imala barem jednu nuklearnu centralu, verovatno u oblasti Prahova. Ovaj naučni sektor bio bi razvijen i Srbija bi mogla da proizvede atomsku bombu.

Kada je reč o sportu, najveća razlika postojala bi u onim sportovima koji najviše zavise od ulaganja države i moćnih kompanija, poput zimskih sportova, sportova na vodi, atletike i gimnastike. Srbija bi osvajala medalje i na zimskim olimpijskim igrama, a na letnjim olimpijadama broj medalja bio bi preko 20.

Velika razlika osetila bi se i u fudbalu. Danas je ovaj sport organizovan tako da politička mafija ubire prihode od trgovine fudbalerima, dok država pokriva gubitke klubova. U slučaju povoljnog ishoda rata, fudbalska reprezentacija Srbije ne bi igrala kvalifikacione mečeve u egzotičnim državama, već bi se nalazila u evropskom i svetskom vrhu, kao i ostale reprezentacije u kolektivnim sportovima. Srpski fudbalski klubovi bili bi redovni učesnici Lige šampiona. Bila bi jaka i srpska košarkaška liga. Ne bi postojala apsurdna situacija da srpski klubovi razvijaju košarku u drugim državama, kao što je to slučaj sa Jadranskom ligom.

Sloboda, glasilo SNO u Americi, Čikago, 25. septembar 2016. / KM novine