Šta bi trebalo da znamo o Srebrenici

0
507

mladic-deli-namirnice-u-srebrenici1Danas su Srebrenica i “genocid” najvažniji i najčešće spominjani pojmovi u Republici Srpskoj (u daljem tekstu RS), Srbiji i šire. Oni su za srpski narod, RS i Srbiju mora. Omča oko vrata, koja se sve više steže i preti ugušenjem. Najveća potencijalna opasnost po bezbednost srpskog naroda i regiona, kako pre nekoliko dana reče premijer Vučić. Kada njima dodamo i nacrt Rezolucije o Srebrenici, onda nekako sve izgleda sumornije. Rezolucija sama po sebi možda i nije tako zastrašujuća koliko su zastrašujuće posledice koje ona može proizvesti. Ukoliko Rezolucija bude usvojena biće stavljena tačka na genocid u Srebrenici, srpski narod oglašen genocidnim, a RS proglašena kao genocidna tvorevina. Sledi zahtev za specijalni status Srebrenice (nešto slično kao distrih Brčko), zahtev za redefinisanje Dejtonskog sporazuma i oduzimanje RS najvažnijih entitetskih nadležnosti koje su joj garantovane Dejtonskim Ustavom, što sve zajedno može proizvesti nesagledive bezbednosne probleme. Nije potrebno nikoga ubeđivati da ne mora i neće biti tako. Tako će muslimani shvatiti Rezoluciju i u skladu s tim će se i ponašati. U tome oni imaju iskustva. Tako su shvatali i tumačili sporazum o demilitarizaciji Srebrenice 1995. godine, a ponašali se potpuno suprotno od odredbi koje su prihvatili i potpisali.

Ono što nije poznato je da je sve, od strane muslimana i tužilaštva Haškog tribunala, zasnovano na lažnom predstavljanju broja navodno pobijenih vojnosposobnih muškaraca (u daljem tekstu VSM) Srebrenice u julu 1995. godine. Naime usvojen je i ustaljen broj od više od 7.000 ili 8.000 navodno pobijenih VSM Srebrenice. Vremenom to je postala “zvanična službena verzija”. Nažalost i veliki deo srpske javnosti je usvojio ovu verziju kao tačnu, a naročito se ističu neke nevladine organizacije u Srbiji. I svi o tome mogu do mile volje da pričaju i pišu u elektronskim i štampanim medijima i da je podržavaju, nanoseći time svom narodu i državi nemerljivu štetu. U Kraljevini Jugoslaviji u vojnim Pravilima službe iz 1938. godine ljudi koji svesno ili nesvesno rade na štetu svoga naroda, države i kralja definisani su kao unutrašnji neprijatelj.

Nije bilo tako. Nisu snage RS pobile više od 7.000 ili 8.000 VSM Srebrenice. Nije, ni do danas dokazana namera, kao najvažniji konstitutivni element definicije genocida. Ni do danas tužilaštvo nije pronašlo ni pokazalo sudu ni jedno naređenje u kojem se naređuje ubijanje ratnih zarobljenika i civila Srebrenice. U vojnim naređenjima najvažniji njihov deo je odluka, a u odluci najvažnija je namera pretpostavljenog koju potčinjeni moraju izvršiti. Često se, i u vojsci, misli da se zadaci moraju izvršiti, što nije tačno. Zadaci se mogu menjati, a namera pretpostavljenog mora izvršiti. Ako namera nije dokazana, može li se onda tvrditi da je izvršen genocid? Zaključite sami. Problem je što je u Haškom tribunalu moguće sve što oni zamisle. U ovom tribunalu ubistvo troje ljudi moguće je proglasiti genocidom. Tako su ubistvo tri VSM Žepe proglasili genocidom u Žepi.

Ni do danas nije izvršena selekcija među žrtvama na one koji su poginuli u borbama (legitimne žrtve) i one koji su pobijeni. Tužilaštvo svim silama nastoji da to izbegne. Zato je osnovana sumnja da je tužilaštvo i poginule u borbama (legitimne žrtve) uključilo u broj navodno pobijenih.

Da Vas podsetimo:  Zašto građani Srbije najviše vole da letuju u Grčkoj?

Analizom istih dokumenata koje je tužilaštvo (manjim delom i odbrane) podnelo kao dokazne predmete u više suđenja u tribunalu, praćenjem kretanja živih stanovnika Srebrenice (civila i vojnika) koji su raseljeni operacijama ili odfanzivama, kako kaže general Smit, pronađeni su dokazi koji se dijametralno razlikuju od onih koje je podnelo tužilaštvo. Oni (dokazi) pokazuju da se broj pobijenih VSM Srebrenice ne može izraziti u hiljadama već samo u stotinama i da su svi ili skoro svi stanovnici (civili i vojnici), na razne načine, izašli iz Srebrenice u Tuzlu i okolinu.

Poštovani direktori, vlasnici i glavni i odgovorni urednici medija. Poštovani novinari. Omogućite da javnost sazna i:

– da je, posle napada na selo Višnjicu (26. juna 1995. god.), kada su jedinice 28. divizije ubile samo srpske starce i starice i ukrale 40 ovaca, Generalštab Armije Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu GŠ A BiH) poslao obaveštajnu informaciju svim jedinicama o uspešnoj akciji 28. divizije naglašavajći da bi to trebao biti primer svim jedinicama i posebno ističući da su “četnici imali civilnih žrtava” bodreći, na taj način, da “četnike” treba ubijati nezavisno od toga da li su vojnici ili civili, te da je, nakon ove akcije, 28. divizija dobila pohvalu od pretpostavljene komande. Ovde se jasno vidi namera, a ni jedno naređenje slične sadržine nije nađeno, a da potiče od VRS;

– da “nije poginula ni jedna osoba od oko 7.500 koji se nalaze na spisku nestalih, a da je 1,500 umrlo na razne načine na pravcu proboja” kako tvrdi ekspert demograf tužilaštva Helge Brumborg;

– da glavni istražitelj tužilaštva vidi šta ima pod zemljom i koliko žrtava ima u masovnim grobnicama iako one još nisu otkopane;

– da su muslimani imali nameru i želju da Srebrenicu napuste još 1993. godine, pa su to aktuelizovali i 9. jula 95. dva dana pre no što je VRS ušla u Srebrenicu u kojoj više nije bilo ni jednog vojnika 28.divizije, zahtevajući od vlasti u Sarajevu da se sa VRS aranžira sastanak i sklopi sporazume da se bezbedno isele iz Srebrenice svi;

– da je postojao sporazum Klintona i Alije Izetbegovića da se Srebrenica žrtvuje, da Srbi pobiju najmanje 5.000 ljudi, a zauzvrat će NATO bombardovati RS i VRS (vidi paragraf 115. Izveštaja GS UN o Srebrenici):

– da je postojao i dogovor političkih rukovodstava RS i Federacije BiH da se teritorije Srebrenice i Žepe razmene za Vogošću i druge delove oko Sarajeva na način da muslimani neće svim silama braniti Srebrenicu, a da Srbi neće svim silama braniti Vogošću i još neke delove koje je VRS branila oko Sarajeva;

– da tužioci u dve optužnice (Popović i ostali i Tolimir) tvrde da je prevezeno na stratišta više ratnih zarobljenika nego što je zarobljeno i to značajno više, da je pogubljeno zarobljenika više nego što je dovezeno na pogubljenje, da je pogubljeno više nego što je zarobljeno za više od 2.000 što je neprirodno i protivno je prirodnim zakonima i zakomima zdravog razuma.

Da Vas podsetimo:  Svi u šaht!

– da je u Srebrenici početkom jula 1995. godine bilo od 38.000 do 42.000 stanovnika, a da je najčešći broj koji se pojavljuje u dokumentima 40.000 (osam puta) i da je ovaj broj “činjenica o kojoj je presuđeno” u predmetu Krstić, a da je u Tuzli i okolini vlada iz Sarajeva uz pomoć Svetske zdravstvene organizacije 4. avgusta registrovala 35.632 izbeglica (raseljenih lica) iz Srebrenice, a među njima 10.632 VSM (ovo su sve civili) i 3.000 do 5.000 vojnika 28.divizije koji su ušli u sastav 2.K ABiH i nisu registrovani među civilima;

– da se, imajući u vidu prednje i ostale podatke, ukupan broj stanovnika Srebrenice 4. avgusta 95. (preživeli plus poginuli tokom proboja divizije) kreće od 39.632 do 43.632 i da je skoro jednak ili nadmašuje broj stanovnika Srebrenice početkom jula 1995. godine, što ubedljivo narušava kredibilitet teze tužilaštva o navodno pobijenih 7.000 ili 8.000 VSM Srebrenice.

– da je, ako je tačan broj pobijenih VSM “više od 7.000 koji tužilaštvo zastupa, u Srebrenici početkom jula 1995. godine trebalo biti 27.126 do 29.386 muškaraca ukupno ili 53.188 do 57.619 stanovnika ukupno. Videli smo da je u Srebrenici početkom jula 95. bilo 40.000 stanovnika. Istovremeno to je i najpovoljnija opcija za tužilaštvo jer u proračun nisu uzeti u obzir ni poginuli u borbama za Srebrenicu (300-400), ni broj poginulih tokom proboja 28. divizije (3.000), ni broj vojnika divizije koji su pobegli u Žepu pa iz nje bezbedno evakuisani (300-400), ni broj razmenjenih iz logora Batković (171). Njih je ukupno 3.770-3.970;

– da je u ovom tribunalu usvojeno pravilo “da se većina pobijenih smatra nestalim“, što je pravno ništavilo, Ako ne verujete evo: “Pošto se većina pobijenih smatra nestalim njihove žene ne mogu ponovo da se udaju i rađaju još dece”(Činjenični osnov tužioca u predmetu Popović i ostali). Većina nestalih se može smatrati pobijenim, ali ne i tvrditi dok se ne pronađu živi ili mrtvi. Na ovakvom pravnom ništavilu podvaljeno je Komisiji vlade i vladi RS 2004. godine da pregleda sve spiskove nestalih iz raznih izvora (15-35), da ih upari, pronađe eventualne duplikate i “dokaže” da na spiskovima ima duplikata koje treba izbaciti, što je Komisija vlade RS i uradila, a tužilaštvo i visoki predstavnik za BiH rado prihvatili, Tužilaštvo i visoki predstavnik su to iskoristili i brže-bolje objavili da je Komisija potvrdila spiskove nestalih. Pošto su usvojili pravilo da se većina pobijenih smatra nestalim, lako su spiskove nestalih proglasili spiskovima pobijenih, a njih preveli u “genocid”. Svi koji su podržavali i koji još uvek podržavaju genocid oduševljeno su izjavljivali i danas izjavljuju da je vlada RS preko Izveštaja njene Komisije priznala zločin i genocid, Ali nije. Samo je pronašla nekoliko desetina duplikata na spiskovima nestalih. Suptilna podvala srebrenička;

– da je…… još mnoštvo činjenica sadržano u mojim delima.

Za sve što sam rekao u ovom obraćanju postoje (i mogu biti stavljeni na raspolaganje) dokazi-dokumenta koje je koristilo i tužilaštvo i koja su uvrštena u spise predmeta u kojima je suđeno. Rezultati mojih proračuna su produkt podataka sadržanih u tim dokumentima.

Da Vas podsetimo:  In memoriam: Ovako je Momir pisao za Sputnjik

Na osnovu istih dokumenata-dokaznih predmeta koje je koristilo tužilaštvo i rezultata mojih istraživanja moguće je izvući i drugi zaključak van razumne sumnje, pa je tako tužilaštvo ostalo bez mogućnosti da podnese takve dokaze na osnovu kojih je moguće izvući jedini mogući zaključak van razumne sumnje, što je ono dužno učiniti, a u tom slučaju presuđuje se u korist optuženoga. U prdmetu Tolimir jedan sudija je u presudi pretresnog veća (prvostepena) iznio Izdvojeno suprotno mišljenje, a jedan izdvojeno mišljenje, pa je presuda doneta “većinom članova veća uz izdvojeno suprotno mišljenje sudije Niambe i izdvojeno mišljenje sudije Mindua”. Šta je tu većina?

Pozivam sve naučne, intelektualne, obrazovne, političke i druge institucije da pokažu i dokažu šta u mojim delima nije tačno. Pozivam i sve one koji podržavaju genocid u Srebrenici i optužuju VRS da je ona izvršilac da na javnim tribinama ili u medijima sučelimo rezultate i da pokažu njihova istraživanja i rezultate tih istraživanja, a onda da pokažu šta nije tačno u rezultatima mojih istraživanja i proračunima.

Pozivam medije da: prvo: ovaj tekst objave i drugo: da omoguće prednji poziv.

Ovim ja nikako ne osporavam da su u Srebrenici počinjeni zločini nad muslimanima, ali istovremeno tvrdim da teza tužilaštva o pobijenih više od 7.000 ili 8.000 VSM Srebrenice, posle mojih analiza i proračuna, nije održiva. Takođe, ne osporavam da svi koji su učestvovali u zločinima u Srebrenici treba da budu procesuirani i osuđeni. Ali ne može ceo srpski narod biti optužen i proglašen krivim i genocidnim. Ni nemački narod nije bio optužen u Nirnbergu. Optuženi su i suđeno je pojedincima nacistima.

Na kraju Istina je centar gravitacije kada je u pitanju Srebrenica, Ni jedan drugi interes, pa ni državni ni politički ne može nadići Istinu. Oko NJe nema kompromisa i Ona je nedeljiva. Ne postoje dve i više Istina. Samo jedna je Istina. Bog je Istina i jedan je. Iznad nema ništa. I samo se pred NJom poginje glava, ali svi je poginju. Kada svi pognu glavu pred Istinom, kada svi učesnici u događajima u i oko Srebrenice shvate svoju ulogu u njima biće lako podići glave, biće lako jedni drugima pružiti i prihvatiti ruke pomirenja i rešavati probleme.

Ići ili ne ići u Potočare 11. jula pitanje je sad. Niko na izborima nije dobio mandat da u ime svoga naroda i države poginje glavu i priznaje nešto što nije na pouzdan način utvrđeno kao Istina. Nikakav interes, pa ni politički, ne može biti iznad Istine. Nažalost u politici je često dominantan interes “ostati na vlasti”. Tu leži opasnost.

„Samo jedno rešenje problema je istina i suočavanje sa njom. Istina je najbezbolniji način da se snađemo u jednom neobičnom i moćnom svetu. Uvek ima grupa čije interese podupire istina, ali ima i onih drugih. Istina je jedno od najmoćnijih oruđa (oružja) onih koji nemaju moć“ pisao je Erih From. Mi nažalost nemamo moć

Contra factum non datur argumentum. (Protiv činjenica se ne daju dokazi)

Ratko P. Škrbić

Srpski kulturni klub

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime