Oko kupovine duga najstarijeg, najuticajnijeg i najmoćnijeg srpskog lista „Politika“, od strane „Kurira“, već danima traju rasprave po nekim medijima, uglavnom između ove dve medijske kuće. Kako je to moguće, ko je kupio, ko stoji iza toga, koliki su gubici „Politike“, o plati direktorke Glišić, pitanja su o kojima se piše, ali oni koji sve to treba da raščiste, gotovo da se i ne javljaju, bar da kažu o čemu je zaista reč. Propadanje preduzeća, koja su nekada bila ponos Srbije, nije ništa novo, ali „Politika“ ima nacionalni značaj, te je i zbog toga važno da se kaže istina i što je najvažnije, imenuju krivci, ali pod uslovom da se ne krene od „krivice“ Miloševićevog vremena. „Politika“ je i pre njega i kratko posle, bila zaista jaka kuća, jeste sa kreditima, ali ipak je mogla da se izbori sa zaposlenima, koji su u medijskom svetu bili imena i zbog kojih se ova novina i čitala. Ali, oktobarska revolucija je i njoj, kao i mnogim firmama, donela propast.
Pitanje „Politike“ od 2002. godine rešava se iza dobro zatvorenih vrata ove novinske kuće, u kojoj oni koji su pre rukovodili, a i sada to čine, najbolje znaju kakvo je stanje u listu, šta je prodato, kome, kako je „Politika“ ostala bez svoje palate, šta je još ostalo od imovine i zašto su potpuno skrajnuti mali akcionari. Zato, kada se već došlo do kraja, kako se čini, kada je i sama država priznala složenost rešavanja pitanja „Politike“, unosi se još veće zamešateljstvo koje, čini se, niko nije voljan da reši. Država je vlasnik nešto više od 70 odsto „Politike“, najveći broj su javna preduzeća i banke, a ima i po koji pojedinac i mali akcionari, koji imaju više od 24 odsto akcija u svom vlasništvu. One su na početku trgovanja nešto i vredele. Pametni, oni koji su bili blizu izvora, prodali su ih, a oni drugi su čekali i dočekali da danas, ne samo što akcije vrede manje od 50 dinara, već u svim raznim transakcijama, male akcionare, kao vlasnike dela „Politike“, niko i ne pominje. Zato je najbolje da „Kurir“ objavi ponudu o kupovini akcija malih akcionara, da ponudi pristojnu cenu i sa onih 15 miliona duga, koji je otkupio, postane možda i vlasnik „Politike“, brenda Srbije, jer je zaista pitanje šta je preostalo od imovine „Politike“, koju su generacije zaposlenih stvarale, a posle revolucije od 5. oktobra, revolucionari raskrčmili, ne zna se ni kada, ni kome, niti po kojoj ceni. Kako „Politika“ nema tih para da vrati dug, država sigurno neće dati. „Kurir“ bi možda zauvek rešio ovaj problem, a biće mu zahvalni zaposleni, oni koji su nekada radili, a možda i država.
Sve je počelo kada je otišao direktor i glavni i odgovorni urednik Žika Minović, u čije je vreme ova kuća ostvarivala prihod od jedne milijarde maraka, a posle 5. oktobra, glavu je jedva spasao Dragan Hadži Antić, direktor i glavni i odgovorni urednik, u čije vreme je „Politika“ ostvarivala prihod. Bilo je to i vreme kada su zaposleni imali dobre plate, list dobar tiraž, plaćale su se dnevnice novinarima, odvojeni život, nije se škrtarilo kada je novinar na zadatku. Revolucionari su doveli svoje ljude, pošto su neko vreme „trpeli“ od revolucionara postavljeno rukovodstvo, onako na brzinu, kako ih je postavljao Mlađan Dinkić i drugi. Nedugo posle toga, bez znanja zaposlenih, „Politika“ 2002. godine, prema ugovoru, sklapa poslovni aranžman sa VAC-om, dakle, sa Nemcima, tadašnjim i sadašnjim velikim prijateljima. Ova medijska kuća iz Esena, ulaže u „Politiku“ 1.000 evra, kao osnivački ulog, ili tadašnjih nešto više od 60 hiljada dinara. Osnovano je novo preduzeće, a ugovor je potpisan 29. januara 2002. godine. Upisna vrednost vlasništva glasila je na 12.501.000 evra u novcu i stvarima, a uplaćeno je 2.501.000 evra. Sve je obavljeno 5. februara 2002. godine, a već narednog dana je novo preduzeće upisano u sudski registar Trgovinskog suda u Beogradu, koji je utvrdio da kapital društva iznosi 25.002.000,00 evra, a preostali deo, prema dogovoru, „ulog u novcu, stvarima i pravima, osnivači će uneti u skladu sa aktom o osnivanju preduzeća i Zakonom o preduzećima“. Kuća „Politika“ je tada ostala bez 50 odsto kapitala. VAC postaje vlasnik onog najvažnijeg dela ove medijske kuće. Do leta 2005. godine, pre nego što je prodata, izdvojena je u posebno preduzeće, a VAC ga zatim prodaje kompaniji „Futura plus“, pa tako „Politika“ ostaje bez onog najvažnijeg dela, od kojeg je i živela. U Srbiji, vlasnik prodajne mreže je poznat, ali nije poznato ko je vlasnik prodajne mreže kioska na Kosovu i Metohiji.
Ono što se zna, kada je reč o Kosmetu je to da je „Politika“ prodala ogromno dopisništvo u centru Prištine od 180 metara kvadratnih, sa kancelarijama i magacinom za cenu od oko 180 hiljada evra. Tako je u ovom gradu izbrisan i poslednji trag prisustva države Srbije, jer je to bilo jedino dopisništvo u državnom vlasništvu, koje je govorilo o njenom prisustvu. Ali Bodo Hombah, čija je država prva priznala Kosovo, briše tragove Srbije i ovim poslednjim činom, a svakako da se neko sa tim i složio. U „Politici“ ili izvan nje, svejedno. A, kada su se, zbog ukupne situacije u „Politici“ pobunili mali akcionari, onda su 12.7.2005. godine, tada tri važna čoveka, potpisala zajedničko pismo o tome kako podaci nisu tačni, kako je to pogrešna meta, objasnili su da je „Politika“ do dolaska nemačkog partnera beznadežno pokušavala da se održi „suočena sa teškim teretom nasleđa Miloševićeve ere“, dugovima, koji se mere milionima maraka, zastarelom štamparskom tehnologijom, bez osnovnih uslova za rad novinara, imovinom pod hipotekom…da je VAC uložio 15 miliona evra, instalira se nova ofset mašina, list modernizuje i zamislite, „kupuju se za novinare kompjuteri“. Hvalili su se da je uveden sistem „dobrovoljnog“ odlaska, a da je srpskom listu porastao ugled, tiraž, oglašavanje. Baš je dolaskom Hombaha, porastao ugled, a „istina“ je izneta tek pet godina posle „oktobarske revolucije“.
I autor ovog teksta, 26 godina dopisnik iz Prištine, „dobrovoljno“ je otišao iz lista, tako što mu je dat otkaz, nekoliko godina pre odlaska u penziju, isplaćena otpremnina, a pre toga je ponovo preseljen iz Subotice za Sombor, isto kao što su mu preselili „dobrovoljno“ porodicu oni iz Prištine, iz OVK.
To nije više ni važno. Najvažnije pitanje je ko je, kako i sa kim uništavao „Politiku“. Možda će ponovo potegnuti Miloševićevo vreme, kada se u „Politici“ dobro poslovalo, plate su bile dobre, list je imao dopisništva u svakom gradu i u bivšim republikama, a to što se preduzeće zaduživalo, to je radila svaka uspešna firma. Zaposleni nisu osetili nikakav haos, ništa nije prodato, država je ostala najveći vlasnik. Pitanje je šta je danas sve ostalo od „Politike“, od imovine, koliki joj je tiraž. „Politika“ danas nema dopisnika, a prodata su i sva dopisništva u Srbiji i u bivšoj Jugoslaviji, a bez dopisnika, naravno, nema ni tiraža, jer su dopisnici, njih 57, činili srce izveštavanja sa lica mesta. Da ovom listu ne cvetaju ruže govori i činjenica da se zaposlenima uskraćuje vožnja po gradu, po zadatku, sada po zonama, prepolovljene su beneficije za mobilne. Tu se znatno „štedi“, ali se ne štedi na platama direktorke i njenih saradnika, urednika, bar kako je objavljeno, a nije demantovano.
Kako će se rešavati stvari oko ove novinske kuće, tek ćemo videti, ali će na kraju morati da se daju odgovori: ko je, kako i zašto uništavao „Politiku“, ko je imao, ako je bilo koristi, za čiji se račun radilo, ko je prodavao imovinu i zašto, šta je sa prodajnom mrežom na Kosovu, šta je ostalo od imovine, koliko vredi danas, šta je sa štamparijom u Krnjači, koja je bila najveća, ne samo na Balkanu, šta je zaista uložio Hombah, a šta je odnosio, kakva je uloga Tadića i Bogićevića, uloga svih rukovodećih ljudi od Petog oktobra, da li je neko zloupotrebio svoj položaj, ko uvozi papir i odakle, ima li dece biznismena, rođaka, političara u rukovodećim strukturama i među novinarima… Mnogo je pitanja i jedno obećanje premijera da će se stanje raščistiti, i da će krivci odgovarati.
Za sada je dobro što je neko otkupio dugove „Politike“, to je poslednji udarac iz Esena u Nemačkoj, stoga je i najbolje da „Kurir“, koji očigledno ima dobru perspektivu, oglasi kupovinu akcija malih akcionara sa ozbiljnom ponudom. Nema ih mnogo, ali se mnogo postiže u drugom pokušaju, koji je konkretan, kada je reč o „dobrom“ vlasništvu, kojem „Kurir“ teži.
Zejnel Zejneli
Vidovdan
