“Politika” AD Beograd je u procesu restruktuiranja. Njena konačna prodaja je odložena, ali kako će se sve završiti, ne zna se. Sve se vrti oko toga kako i na koji način da se namire poverioci, ali u svim tim razgovorima i nedorečenostima niko ne pominje male akcionare “Politike”, koji su prema podacima Ministarstva privrede vlasnici gotovo 22 odsto kapitala. Da li će pri budućoj privatizaciji “Politike” oni biti isplaćeni, odnosno, da li će se neko setiti da otkupi i njihove akcije, koje nisu mala stavka u ukupnom kapitalu, to još uvek niko ne zna, ali kako se oni ne spominju ni u jednom kontekstu privatizacije ovog, nekada bogatog preduzeća, oni su ili izbrisani ili će se njihov kapital sliti kod budućeg vlkasnika, ili će, što bi narod rekao, jednostavno biti pokradeni, bez mogućnosti da ikada naplate ono što im pripada kao akcionarima, ili će biti primorani da pravdu traže na sudu, što će postati “nemoguća misija”. Danas, koliko je meni poznato, njih niko više ne zastupa, nemaju ni svog predstavnika, a nekadašnji zastupnik Branko Pavlović, odavno niti piše, niti govori o ovom problemu. Svojvremeno, mali akcionari plaćali su po 1.000 dinara kako bi ih zastupao, ali ni ja, niti bilo ko, verujem, nije osetio da se nešto kreće u tom pravcu.
Pa ko sve ima akcije u “Politici”. Prema podacima od sredine 2014. godine, koje sam dobio od Ministarstva privrede, a na osnovu zahteva o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, akcijski kapital je iskazan u 6.596.896 akcija-100 odsto, koji čine akcijski kapital pravnih lica i akcijski kapital fizičkih lica. Republika Srbija ima 31,06367, Akcijski fond 21,45421, JP “Elektroprivreda Srbije” 12,73873, PIO Fond Republike Srbije 4,32919, Komercijalna banka AD Beograd 2,61681, AIK Banka AD Niš 1,82824, Miljković Ivan 1,57297, Elektrodistribucija Beograd 1,42573, JP PTT Saobraćaj Srbija 1,07258, NIS AD Novi Sad 0,78505 i ostali akcionari. Predmet svojinske transformacija bio je kapital, a ne imovina, pa stoga ministarstvo ne raspolaže podacima koji se odnose na prodaju imovine privrednog društva “Politika” AD u restruktuiranju, Beograd. Agencija za privatizaciju, prema obaveštenju koje sam dobio, takođe ne raspolaže podacima o prodaji navedenog privrednog društva.
Da je “Politika” raspolagala ogromnom sopstvenom imovinom, da je bila bogata kuća, to je poznato. Čudi to, što ne postoje podaci o današnjoj imovini, ali se namerno oni ne iznose. Ili se ne iznose jer nema imovine, jer je sve prodato. A ukoliko nema, onda je ona ili rasprodata, ili su dužnici namireni, ili je pokradena. Nemoguće je da se ne zna šta je “Politika” imala od imovine, jer se to prostom proverom može utvrditi preko katastarskih knjiga, a šta sada, posle dvadeset ili četrdeset godina ima. Kako sam gotovo tri decenije bio dopisnik sa Kosova i Metohije, znam čime je ova kuća raspolagala. Dopisništvo u centru grada bilo je u vlasništvu “Politike”, ravno 180 metara kvadratnih. Vozni park i 56 kioska-prodajnih mesta. Za dopisništvo znam da je prodato Albancu još u vreme Darka Ribnikara. Znam i sumu za koju je prodato. Pet puta jeftinije. Kakva je sudbina prodajnih mesta-kioska, to niko više ne istražuje. “Politika” je prodala sva dopisništva u Srbiji i u nekadašnjoj bivšoj Jugoslaviji. O tome ne postoje podaci, ko ih je prodavao, po kojoj ceni i zašto. Za Prištinu je najgore to što je dopisništvo napušteno, sa polomljenim staklima i ispisanom firmom, ipak, predstavljalo simbol države koja je nekada postojala na ovim prostorima, tako da je njegovom prodajom, Srbija ostala bez tog simbola, kao što je ostala bez svojih stanovnika, koji su nekada živeli u ovom gradu.
“Politika” više nema ni čuvenu palatu. U ovu zgradu, zbog dugova verovatno, uselila se Komercijalna banka, a zgrada se priprema da se renovira u ekskluzivni hotel. Pitanje je šta je sa sopstvenim parkiralištem koje je ova kuća imala tik uz zgradu i neke manje objekte. Zatim, šta je sa ogromnim zgradama u ulici 29. Novembar ili u Cetinjskoj ili šta je sa štamparijom, nekada najmodernijom u Krnjači. Da li je “Politika” još uvek vlasnik toga. Ko zna. Ako o sopstvenoj imovini ne zna država, odakle da znaju zaposleni ili oni koji su nekada u njoj radili. Ono što se još uvek ne zna je i pitanje Bogićević-Tadić. Da li je Bogićević vlasnik, ili kakav je to pasivni vlasnik. Ako je on dao svoje novce, a biznismen je, on želi da vrati taj novac kroz poslovanje, ako mu je novac obezbedio neko drugi, pitanje je ko je taj, a još veće pitanje od milion dolara je šta je ono što će uslediti, a vezano za ovu novinsku kuću. Ko će se sve tu namiriti i da li će mali akcionari biti prevareni, opljačkani.
Oko “Politike” mnogo toga je nejasno, a o pljački ove kuće u opširnom tekstu pisao je nedavno Igor Mekina pod naslovom “Politika uništavanja Politike”. Opširan tekst o svemu što se događalo i događa, pljački, uništavanju… Ko je sve umešan, po imenu i prezimenu. Za ozbiljnu državu, tu postoji ozbiljan posao, bez obzira o kome se radilo. Imena nisu ni važna. Ako je “Politika” pljačkana, onda treba da se odgovori ko je to radio, ko je sve umešan, ko je dozvolio. Nema tu nikakve misterije. Ovo je pravna država kako se neprestano ističe, a i na putu smo za EU. Naši organi rešavali su i najkomplikovanije slučajeve, a pljačka u “Politici” nije tako komplikovana, bez obzira što se takvom pokazuje. Preduzeli ili ne preduzeli mere, na kraju će se sve saznati. Kao što je i premijer nekoliko puta govorio – ništa nije ostalo skriveno. Dakle, treba sve razjasniti, od toga da li je bilo malverzacija, ko je umešan, ko je pokrao, ako se to dogodilo. Na kraju krajeva, i mali akcionari se itekako interesuju za sve i oni će tražiti svoje u Srbiji ili Strazburu. Mnogo su uložili u ovu kuću svojim godinama rada i neće tek tako prepustiti da budu prevareni ili opljačkani, ili da se njihov novac i trud koji su uložili slije u tuđi džep.
Dakle, sve to treba da se razjasni, otkriju i imenuju krivci, a pri tom, ne postoji izgovor da se “ne zna”, “da je jako komplikovano”. Za državu ništa nije komplikovano i na kraju krajeva “od države niko ne može biti jači”.
Ono što se zna danas je da “Politika” ima dva generalna direktora, jednog koji je tu dugo, a da su prošli svi rokovi za njeno postavljenje, i jednu koju je neko postavio. Ko? Takav slučaj je jedinstven u Evropi i svetu. Mira Glišić Simić je došla iz Ceptera i pojma nije imala kako se vodi novinska kuća. Jedno je voditi novinsku kuću, drugo je prodavati ili proizvoditi šerpe. Ona od početka stupanja na ovu dužnost ima ogromnu platu. Prema ugovoru o radu za generalnog direktora društva broj 3077/1, od 26.12.2008. godine (status ugovora vantarifni, ma šta to značilo), koji je ova gospođa, potpisala, njena plata je “7500 eura bruto, isplaćuje se jednom mesečno u dinarskoj protivrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate”. Plata je, dakle, ako se prevede u dinare, gotovo deset puta veća od predsednika države ili predsednika vlade Srbije. Uz to, generalni direktor ima “/5.3/bonus od 15 odsto od godišnje bruto zarade, zbog ličnog učnika. Bonus koji se odnosi na prethodnu godinu može biti isplaćen i ukoliko je radni odnos prestao bilo otkazom od strane Društva na zakonu zasnovanim razlozima, bilo otkazom od strane Generalnog direktora”, ako sama sebi da otkaz, što se nije dogodilo, niti će se dogoditi. E, sad, ne daj Bože, ako se nešto dogodi/5.6/ “u slučaju smrti Generalnog direktora za vreme trajanja ovog Ugovora, pravo na isplatu zarade završava se danom smrti. Članovi uže porodice, u slučaju nastupanja okolnosti iz prethodnog stava imaju pravo na socijalnu pomoć.” Ima u ovom ugovoru još pogodnosti. Mira Glišić se opasno obezbedila. Ovaj ugovor potpisao je J.Simić (Društvo) i Generalni direktor Mira Glišić Simić. Ugovor ima pet strana i sve je do detalja razrađeno…
Ima još mnogo toga oko “Politike” i njene propasti. Kako se to dogodilo, treba da utvrdi država kao najveći vlasnik, da spreči dalju rasprodaju, pod uslovom da je nešto ostalo, i da spreči prevaru malih akcionara. Ne verujem u priču da je “Politika” deponovala milione evra, sa kojim će se parama kupiti “Politika”, a navodno se ne zna ko i kada. To je za sada nagađanje, ali nije loše, za svaki slučaj proveriti, s obzirom da ima pojedinaca iz rukovodstva koji nekim zaposlenima, koji im se ne dopadaju, ili ih ne slušaju slepo, govore: “Videćeš kada budem vlasnik”. Nešto će se svakako dogoditi, to je izsvesno, a ono što je takođe izvesno sigurno je to da je “Politika” cela bila najbolja do 2000.g u vreme omraženih direktora Živorada Minovića i Hadži Dragana Antića, cenjena, kao i novinari, čiji je ugled čuvala sama kuća pomenuto rukovodstvo.
Zejnel Zejneli
Vidovdan
