Šta će biti sa zemljom?

0
411

Paori-1Krajem prošle godine se dosta medijske prašine podiglo oko sudbine državnog poljoprivrednog zemljišta vezane za usvajanje novog zakona, to jest, izmena i dopuna postojećeg. Ministarstvo poljoprivrede je promovisalo izmene postojećeg zakona potrebom da se efikasnije i racionalnije koristi ovaj izuzetno značajan resurs. Oni su želeli da ovim zakonom smanje mogućnosti korupcije i smanje procenat zemljišta koje je ili zaparloženo ili je uzurpirano. Problem je bio do sada što je startna cena na licitacijama visoka, pa pola zemljišta ni ne bude izlicitirano. Posledica je da se to zemljište ili ne obrađuje ili ga, pak, obrađuju ilegalno. Država, naravno, ima interes da dobija prihod od zemljišta koji je sada umanjen (za oko 15 miliona evra godišnje), da ako je moguće, unapredi gazdovanje zemljišnim fondom, te da svojim odredbama stimuliše rast broja zaposlenih u poljoprivredi. Koliko je to realno, pokazaće praksa u narednom period.

No, iako je tema sudbine zemljišnog fonda izuzetno bitna, nije dominirala stručna rasprava već politička i stranačka retorika. Opozicija koja je na vlasti u Vojvodini je optužila vlast koja je u opoziciji u Vojvodini da namerava da proda zemlju strancima ted a će po njima trećinu zemljišta lokalne samouprave dati samo jednom kupcu. Ministarstvo poljoprivrede to demantuje tvrdnjama da je u zakonu definisano da kupac može biti samo građani Srbije to jest gazdinstva koja su verifikovana kao aktivna u poljoprivredi. Drugu tvrdnju demantuju stavom da lokalne samouprave mogu a i ne moraju prodavati deo zemljišnog fonda i to lokalnim farmerima koji je ne mogu prodati ili iznajmiti nekom drugom.

Prednjačio je u “pobuni traktora” Nenad Čanak koji je sa svojih desetak traktora protestvovao protiv promene zakona ispred Skupštine Srbije krajem novembra. Njih su verbalno podržali iz Pajtićevog DS, ali i neka udruženja poljoprivrednika. Dva straha su podstakla poljoprivrednike da se pridruže ovom političkom protesta – strah da će zemlja otići u ruke stranaca i strah da manji farmeri neće imati šanse sa velikim na licitacijama.

Kao i u svemu, političari koji love u mutnom barataju sa poluistinama. Naime, ovaj zakon ne predviđa prodaju zemljišta strancima, ali SSP predviđa da 2017. godine Srbija omogući da stranci mogu slobodno biti vlasnici nepokretnosti, pa time i zemljišta. To je značajna tema o kojoj su nekada davno, na vreme, pisali i upozoravali autori, u koje spade i potpisnik ovih redova. Tada su isti ti, koji su izglasali SSP, a pre svega DS i Liga, nas, koji smo pokušavali alarmirati, proglašavali za “antievropske primitivce i ksenofobe”. Naravno, gotovo svi mediji su bili zatvoreni za argumentovanu i objektivnu kritiku SSP-a i rizika od prodaje zemljišta strancima.

Stoga je licemerno kada Ligaši i Demokrate napadaju zakonska rešenja koja su oni usvojili u skupštini pod pritiskom Brisela. Za vreme njihove vlasti zemljište se dobijalo u zakup i za manje od sto evra po hektaru godišnje čime je budžet oštećen do sada za milione evra. Teško je slušati žalopojke zbog moguće prodaje zemljišta tajkunima i strancima od onih koji su posle Petog oktobra prodali ili bukvalno poklonili 300.000 hektara zemljišta koje je bilo u državnom i društvenom vlasništvu za sitne pare (50-tak miliona evra) svojim tajkunima i kumovima i na taj način oštetili zemlju za milijarde evra koliko ta zemlja trenutno vredi (da ne govorimo o tome koliko će vredeti). Složili bi se sa Pajtićem da ne treba prodavati državno zemljište tajkunima i strancima, ali taj stav dolazi upravo od onih koji su poklanjali zemljište kombinata i zadruga svojim političkim sponzorima i bliskim ljudima. Pri tome se velik deo zemljišta i prerade pao u ruke hrvatskih tajkuna i kompanija što predstavlja vanredno velik bezbednosni i strateški rizik. Pre nego što je DOS, a u njemu DS preuzeo vlast u Srbiji je radio 91 kombinat i preko sto poljoprivrednih dobara. Danas od toga nemamo gotovo ništa zbog pogubne politike u poljoprivredi. Tako su stotine hiljada hektara završile u rukama nekolicine pojedinaca. Šteta se meri u milijardama evra i u stotinama hiljada radnih mesta.

Šta tek reći o inicijativi Čankove Lige da se sakuplja 100.000 potpisa građana da bi se raspisao referendum protiv prodaje zemljišta iako su oni i njihovi koalicioni partneri SSP-om to potpisali. Pri tom se takvi međunarodni ugovori ne mogu rušiti na referendum. Da je to moguće zemlje dužnici bi se tako rešavali duga a Rusija bi tako mogla tražiti Aljasku od Amerike. Reč je ili o neznanju ili od demagogiji.

Pozadina ovog medijsko-traktorskog klinča je politička i politikanska. Imamo situaciju u kojoj se DS opire dolasku sa vlasti u Pokrajini, a kadrovi SNS-a već sebe vide u foteljama pokrajinskih funkcionera. Nastojanje DS da se po svaku cenu održi na vlasti u APV je gotovo dovelo do prekida saradnje i komunikacije između dva nivoa vlasti. Demokrate su uspele da se održe u sedlu veštim manevrisanjem i „namirivanjem“ koalicionih partnera, ali i podrškom sa Zapada. Nažalost, u loše odnose između dva nivoa vlasti su se kao arbitri uključili stranci. Kod nas je teško razdvojiti stranačke interese od nacionalnih i državnih. Posledica je da DS, koji je ruinirao srpsku poljoprivredu i Vojvodinu pretvorio u slabo razvijenu i zaparloženu regiju, sada nastoji da odloži svoj odlazak sa vlasti i, ako je moguće, da se uz pomoć stranaca nametne kao „partner“ SNS-u pri formiranju nove pokrajinske administracije posle izbora. Priča o prodaji zemljišta je samo pokušaj boljeg političkog pozicioniranja pred pokrajinske izbore onih koji jedva prolaze cenzus.

Zato je kristalno jasno da se DS i Liga ne zalažu za interese poljoprivrednika, jer to do sada nisu radili, već njima manipulišu u političke svrhe. I autor ovog teksta se slaže da treba oprezno prodavati zemljište, jer je to neobnovljivi nacionalni resurs, a ako se prodaje, to činiti isključivo domaćim proizvođačima i prerađivačima, da bi zaokružili proizvodni proces (npr. stočari), ali se dosadašnja praksa, koju je tolerisao postojeći zakon, pokazala porazna i kriminalna.

Pored svega toga, postoji još jedna opasna manipulacija. Ispada da je pitanje zemljišta, njegove prodaje i zakupa, nekakvo vojvođansko pitanje, a istina je da je više obradivog zemljišta van Vojvodine, pa se čak više i žita proizvede van pokrajine, nego u njoj. Pitanje zemljišta se tako zloupotrebljava da se truju odnosi između Novog Sada i Beograda sa tezom da Vlada Srbije „ponižava i pljačka našu Vojvodinu“. Ovim se jako podgrevaju autonomaške i separatističke strasti. A to je daleko značajnije od cene koju će na licitaciji za prodaju ili arendu dobiti zemljište.

Oni koji su posle Petog oktobra kupovali kombinate i poljoprivredna dobra i uz to dobili i 300.000 hektara prvoklasne zemlje su možda i računali da će kupiti još, i to prodati strancima po značajno višoj ceni. Kako je u našoj poljoprivredi vrlo prisutan hrvatski kapital, koji ima ambicije da kupuje zemljište i prerađivačke kapacitete i pretvori nas u svoju koloniju, nije nelogično da i odatle vetrovi duvaju. Nije, naravno, ni slučajno, što su glavni „borci za paore“ poznati i kao hrvatski lobisti na srpskoj političkoj sceni. Zato je pitanje prodaje i iznajmljivanja zemljišta, iako po sebi značajno, deo jednog većeg i opakog paketa, kojim se može lako destabilizovati Srbija i stimulisati secesija Vojvodine.

Branko Radun

Pečat

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime