Šta će muzej i spomenik Nemanjićima?

0
629

Mi, Srbi, fizički smo mali narod, ali veliki po istorijskim podvizima koji su nas vinuli u nebesa toliko visoko da nijedan narod na svetu naše fizičke veličine ne bi podneo padove koje smo mi nakon uspona doživljavali. Naša fizička snaga nije srazmerna istoriji koju smo stvorili, a stvorili smo je i stvaramo je više nego što tereta istorije možemo podneti. Zato sagorevamo i ona nam postaje breme koje nas sputava da se snađemo u postojećem (geo)političkom lavirintu.

Screenshot_2-20-640x494To ne znači da se istorije treba odreći, već ju je potrebno, iz ove žablje perspektive, duhovnim pregnućem obuhvatiti, sagledati i podneti u iskušenjima koja nas tek čekaju. Istorija treba da nas nauči našim manama i vrlinama, licima naših zlatnih istorijskih medalja i naličjima krvavih istorijskih padova. Ona nam kaže da ovaj istorijski trenutak nije ono nebo koje smo doticali u povremenim trenucima nacionalnog vaskrsnuća (Ekmečić je orući našom istorijom 1918. godinu video kao najveću u tom nacionalnom usponu), nego mulj u kojem i žaba traži lokvanj da se sakrije od poplave, da preživi u vremenu kada i medvedi saginju glavu pred majmunima sa bombama, kako bi sebi dali vremena za samospoznaju nakon istorijskih padova, da spreče novu, na ionako već veliku, učinjenu, štetu.

Tu mi crpimo megalomaniju kao nacionalnu crtu: Sve Sada i Ovde. I pored toga: hoću veličinu koliku JA smatram da zaslužujem, a istorija mi je ne daje. Najveću. Nije mi dovoljno što je Marks rekao da smo jedini istorijski narod na Balkanu, hoću da svet danas to prizna! Tražim priznanje, a posle njega ispravljanje Drine kako sam JA zamislio!

To su naše nacionalne stihije koje suptilno, između redova, izbijaju porama našeg društva, u među ljudskim odnosima, i ostavljaju toksičan trag za sobom. Ali, ne! Istorija je često nepravedna, politika, kao vođena istorija, nepravedna je sama po sebi. Ako ima hiljadu loših stvari oko nas i desi se jedna dobra, u nama postoji stečeni negativitet, stvoren onim istorijskim bremenom koje nam ne da da budemo veliki koliko mi mislimo da zaslužujemo (možda i opravdano) i odmah tražimo razloge i načine da to jedno dobro umanjimo. Moramo tako, jer ga se intimno plašimo: ono je naš trenutni odraz, odraz naše sopstvene poniženosti, nemoći i ruši nam sopstvenu sliku o svojoj istorijskoj veličini (ta veličina smo bili kada nam je samo nebo bilo granica), koja trenutno ne postoji. Prihvatanje jednog dobra, a ne sveopšteg momentalnog procvata, jeste svojevrsno nepodnošljivo priznanje svojoj taštini da smo mali i slabi, a kako naša taština da podnese tu istinu?Megalomanija proizvedena istorijskim podvizima, kakve je istorija retko viđala, ne dozvoljava nam da se malim koracima zaputimo ka obnovi, ka vraćanju u ptičju perspektivu. Ili sve, ili ništa! Ili momentalni oporavak, ili propast. A ni ovo stanje nije nastalo preko noći: izmučile su se mračne sile da nas slome i ceo jedan vek potrošile na to.

Da Vas podsetimo:  Srpski „Stounhendž“ sakriven u cerskoj šumi

Pošto nam istorija ne priznaje ono što nam je Marks priznao pišući Engelsu, onda ćemo sami uzeti istoriju u svoje ruke i preko noći je ispraviti onako kako nama odgovara, ispraviti je u svemu gde je prema nama pogrešila i odrediti joj put u budućnost kakav mi želimo. Problem se dešava kada shvatimo da naše velike želje nisu u skladu sa našom trenutnom snagom.Eto izvora naših nacionalnih frustracija koje ispoljavamo(jedni prema drugima i kolektivno). Ako se ne pronalaziš međuelitom pravovernih Srba, koji su nosioci ovih crta, zgazićete i prokazati kao „nesrbinaˮ. Naša taština dobija patološke okvire. Megalomanska crta fizički malog naroda, koga je istorija dizala na svetski pijedastal jednim Teslom, Pupinom, Kosovskim bojem, pucnjem u Sarajevu i bežanijom Bugara i Nemaca na Solunskom frontu pred srpskim opankom, rušenjem „nevidljivogˮ i prkošenjem najvećoj sili sveta! Koliko god nas je ta „megalomanska manaˮ održala u poslednjih trideset godina, toliko nam je ona stvarno bila i ostala mana u borbama koje moramo danas da vodimo ne trčeći opankom sa izanđalim đonom, već hodajući pametno i polako kroz gudure, klisure i kanjone geopolitičkih i istorijskih okolnosti koje nas lome i uopšte nam nisu naklonjene. Jernaš opanak se umorio. On traži od nas da danas usporimo i umesto njegovog đona koristimo mudru glavu, a on će, mučen, ako mračne sile doteraju cara do duvara, i onako krvav opet u blato. U ona istorijska nebesa kojima nas je sudbina vodila, nošeni smo bili karađorđevićevskim krilima i karakternim crtama, toliko visoko da nam je problem bio, i jeste danas, u određenim istorijskim trenucima, delovati obrenovićevski, spustiti se na zemlju. Davali smo glavu uvek bez obzira na cenu, hrišćanski nas je, i po cenu potpunog nestanka, vodila kosmička pravda da je planeta zajedničko dobro koje moramo da branimo (dok su mnogi drugi narodi branili samo sebe i svoje interese). I to je naša veličina, ali i naša mana, jer je glava sve manje za davanje, a budemo li i dalje olako davali glave težeći ostvarivanju naše megalomanije, bićemo sve dalje odnjenog ostvarenja. Neće biti glava više. Valjda je to, igrom istorijske ironije, i gašenjem obrenovićevske loze, ostavilo u nama vrednosno samo ono karađorđevićevsko – hajdučko, buntovničko, prkosno.

Veliki istorijski narod, makar po Marksu, postao je veliki istorijski gubitnik poslednjih trideset godina. Svetski poredak Zapada od kraha „socijalističkog lageraˮ namenio nam je ulogu gubitnika, a mi mu tu „namenuˮ ne priznajemo. I ne bi trebalo, ali sila pravo ne moli. I sila nas gotovo slomi. Još nije balkanski projekat uspeo. Srbija kleči na kolenima, svezanih ruku, ali kičma još nije slomljena, još upiremo pogled ka nebu, ka Bogu i tražimo novu snagu za stari, izanđali, opanak.

Odatle naše nepodnošenje čak ni pravljenja muzeja Nemanjićima i dizanja spomenika Stefanu Nemanji. Odatle potreba da i to umanjujemo. Zašto se ranije nisu setili? Zašto u centru grada? Neka Generalštab ostane ovakav kakav jeste. Zašto tu nije muzej genocida nad Srbima umesto muzeja Nemanjićima? Ima gorućih pitanja, kakav muzej Nemanjićima?!…I hiljade i hiljade sličnih pitanja koje možemo videti širom Fejsbuk zajednice i u javnom društvenom i političkom diskursu na najavu građenja muzeja i spomenika Nemanjićima. Uopšte ne uzimamo u obzir da ga nikada nismo imali, da je ovo prvi put da se posle osam stotina godina odužujemo tvorcima, rodonačelnicima srpske države. I nije samo ovaj muzej ili spomenik primer, sve je. Sve što se dobro desi u državi, onaj negativitet u nama postavi i iznađe uvek neko novo „aliˮ kojim se mora umanjiti to jedno dobro. Ako si imao ništa, a sada imaš nešto, da li to znači napredak? Da, i hiljadu takvih nešto dovešće nas do onoga što želimo. Neće buduću srećnu zajednicu stvoriti jedan čovek niti će se ona izgraditi preko noći, već svako od nas svoju ciglu, koju nam je sudbina namenila, mora da ugradi, u veliku građevinu buduće srećne srpske države. To je današnji put, malo više obrenovićevski, tako okolnosti zahtevaju.

Da Vas podsetimo:  Riječi

I Nemanjićima je trebalo nekoliko vekova da od male države stvore Dušanovo carstvo, a to su mogli, jer su politički koračali. I od čega su počeli da bi stvorili državu? Od duha – od manastira, od zadužbina, od vere. Zašto mi ne bismo počeli od muzeja Njima? Od ukrašavanja Hrama Svetoga Save? Gde je to svetosavsko u nama ako ovakve stvari umanjujemo? Kako to da i kada je u pitanju Sveti Sava preovladavaju u nama naše mane? Mi, Srbi, u politici imamo još jednu manu: sprinteri smo (Sada i Ovde), a ne maratonci. Velike zapadne sile geopolitički maraton trče vekovima unapred, a mi želimo preko noći da pretrčimo ono što se trči vekovima. Ceo dvadeseti vek srpski narod je uništavan, gažen, rasparčavan, lomljen, ponižavan, i danas bi on, kao takav, da za jedan dan, preko noći, ili mandat jedne vlasti ili za vreme jedne generacije, da sve ispravi. Ne može, a čak i ako se tako nešto desi, to će biti privilegija Božija za koju bi nam opet ispostavio cenu. „Bog će pomoći, ako ima komeˮ, zborio je patrijarh Pavle, a to znači da mi moramo maratonski naučiti da obnovimo svoju zemlju, ciglu po ciglu, svako svoje evanđelsko zrno da pohrani, a svi zajedno, da zaslužimo od Boga, od istorije, kako god, da se obnovi. Na svaku godinu uništavanja računajmo dve godine popravljanja, uz uslov mira. Ne može se posle toliko poraza, tragedija, uništavanja države i naroda preko noći popraviti ekonomija, podići natalitet, ojačati vojska, povećati plata i urediti sve kako nam po volji. Moramo sebi priznati da danas nismo onaj narod Lazara, Karađorđa ili Vojvode Mišića. Ali, i dalje opstajemo jer se njihove vrednosti kriju duboko u nama. I čekaju.

Da Vas podsetimo:  Svi rođeni između 1950. i 1980. - Evo po čemu ste jedinstveni...

Mi smo narod velike taštine: svi naši problemi, podele, političke frustracije, međusobni sukobi i napadi, izraz su velike taštine. Što su mogućnosti za uspeh manje, taština je veća, a svi žele Ahilovu slavu. Što manja mogućnost za Ahilovom slavom, veća potreba za kategoričkim imperativom anarhizma: ruši i napadaj ono što nisam JA uradio, što ne zadovoljava moju taštinu. Rešiti problem taštine rešava se odgovorom na pitanje: da li ja želim dobro svom narodu i državi makar im to dobro palo sa neba ili želim da mu baš JA i SAMO ja donesem to dobro? Samo JA – taština – stečena potreba za herojstvom u Pismima iz Norveške Isidore Sekulić.Naša taština vodi nas tome da smo alavi na večnu slavu, na zapisano svoje ime na velelepnom spomeniku, fusnotu u udžbeniku. Što nam je manja mogućnost za to, manje smo spremni da pohvalimo ono dobro što drugi uradi, a doprinosi sveukupnoj sreći, posebno ako neko uradi u politici nešto čemu je težila MOJA volja za moći – moje JA. Kada u politici nešto povredi našu taštinu spremni smo i svetosavskom projektu naći manu. Posrnuće i svetosavskog u nama pred našom taštinom odraz je našeg pravog JA. Spoznati sebe je put ka saznanju da li nešto radiš iz taštine ili ljubavi. Prosečan Srbin sebe ne preispituje, on je apsolutno siguran u sebe i tu je zrno sopstvene prevare. Zato nas, svesno ili nesvesno, vodi kategorički imperativanarhizma: sve je dozvoljeno; zarad sopstvene Vavilonske kule i mog imena na njoj, ja ću rušiti sve, zarad svoje taštine umanjiću i svetosavsko, nemanjićko.

Robujemo svojim nacionalnim manama i frustracijama koje su proizvod i ličnog i kolektivnog. One su posledica naše pojedinačne i kolektivne taštine čiju ćemo toksičnost, jer tako nam je lakše, izbljuvati njegoški na svaki kamen iz svoje adske duše, umesto da materijalnu krizu i krizu sopstvene ličnosti počnemo rešavati kako su to i od čega su to počeli Nemanjići: manastira i zadužbina, duha i vere. Svakoj materijalnoj krizi prethodni duhovna (moralna), te i tako svakoj materijalnoj obnovi prethodi duhovna (moralna), a ako mi, tražeći taj put, odbacujemo i vraćanje sebe nemanjićkom i nemanjićkog sebi, ni od materijalne ni od duhovne obnove u Srba neće biti ništa. Zato, umesto svoje taštine i potrebe da izbljuvak onoga adskog u nama izbljujemo na sve što nam se ne sviđa, principom hrišćanske slobode naučimo da se obuzdamo, jer, bar je Dostojevski to duboko osetio, sloboda je u obuzdavanju („apsolutna sloboda je apsolutna tiranijaˮ i anarhija),a smirenom aktivnom ljubavlju da se izdignemo i, bez obzira ko nešto učinio, ako je to jedna cigla u građevinu naše zajedničke sreće, naučimo da to pohvalimo i budemo srećni. Samo tako će i Bog pomoći ovom narodu, jer će onda znati da ima kome. Sve ostalo je naša taština.

Nenad Uzelac

www.vidovdan.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime