Šta će Srbiji vlada!

1
570
Narodna skupština / Foto: printscreen

Ova situacija ponavlja se već treći put. Pre sadašnjeg slučaja slično je bilo 2014. i 2016. godine, posle vanrednih parlamentarnih izbora. Vladajuća stranka i njeni sateliti trijumfalno dobijaju izbore uz bezobzirno korišćenje svih državnih i nedržavnih resursa, osvajaju superiornu većinu u parlamentu, a potom porađaju vladu sa velikim teškoćama, kao da je reč o tesnoj pobedi i iznuđenim koalicionim finesama. Vlada se formira u minut do dvanaest zahvaljujući izuzetnoj političkoj veštiti, viziji i širokogrudosti Al. Vučića, a narodu pada kamen sa srca.

Sada nas opet izluđuju, kao da je neizvesnost visokog stepana a veliki ulog u igri. Tema se markentiški natura medijima, ovi je jedva dočekuju, naduvavaju balon veštačkih tenzija, počinje i perje da leti među poznatim funkcionerskim licima, mučno se navlači pažnja razdrobljene i tupe javnosti. Znam koga hoće da prevare, ali ne shvatam koga hoće da privuku, čak da motivišu. Bar da kvazijavnost to sluša i gleda. Ali, kampanja je tolika i takva da je ne mogu primetiti samo mrtvi. Ima li objašnjenja?

Generalno objašnjenje nalazi se u poznatom fenomenu diktature koja traži plebiscitarnu podršku. U takvoj vrsti podrške leži svo legitimisanje diktature. Ona može i bez ovakve podrške, ali joj je ona potrebna radi dugovečnosti i smanjenja troškova fizičke represije. Doduše, i podrška košta režim, jer se ona mora materijalno podmazati, ali uspešan diktatorski režim nije onaj koji sedi na bajonetima, nego onaj koji može da pokaže svoju popularnost. Ovo kratko objašnjenje iz opšte istorije modernih diktatura može biti korisno za razumevanje veštačkog upumpavanja tražnje vlade posle izbora 2014. i 2016. godine. Današnja situacija nadrasla je ovaj poznati model.

Ovo su prvi izbori u istoriji u kojima je većina izgubila manjinu i sada je grčevito traži. Sada težište manipulacije nije u indukciji tražnje i iščekivanja „nove vlade“ nego u konstrukciji opozicije. Pokazalo se da to nije lak posao i da je vreme potrebno za njegovo obavljanje krajnje nepoznato. Druga je situacija kada većina ima svoju opoziciju a ustav je pisan samo za takvu situaciju. Naš Ustav ostavlja dobra dva meseca od proglašenja rezultata izbora do izbora nove vlade. To su ta dva meseca koja su 2014. i 2016. godine u punom kapacitetu bila iskorišćena za sejanje veštačke atmosfere iščkekivanja, iako je ishod bio poznat već na samom početku. Ali, tada je parlamentarna opozicija postojala a danas je nema, a morala bi postojati. Izgleda da su za to dva ustavna meseca malo, a po svoj prilici bilo bi malo i četiri godine.

Da Vas podsetimo:  Izbori kao izvor zaraze u Srbiji

Sada Vučić treba da pronađe opozicionu manjinu unutar pobedničke većine. A unutar pobedničke većine svi su mu pojedinačno lojalniji od onih drugih. Eto pred kojim je on izborom, pred kojom teškom odlukom a da ne može ni na koga da svali krivicu. Do sada je njegova apsolutna vlast imala koprenu u vidu prisustva opozicije u parlamentu, a sada je nema. Ostao je bez zaštite zbog svoje neutažive vlastožderačke potrebe, kao ajkula u plićaku. I sada treba da sastavi vladu. Ne da po Ustavu odredi mandatara pa da ovaj brine o sastavu, nego da je bukvalno on sastavi, kao što je činio i do sada. Koga da žrtvuje – pitanje je sad. Ko treba četiri godine da izigrava opoziciju u Skupštini i da mu se svi smeju. To bi delovalo kao da ga je Vučić osudio na političku smrt. Taj na sledećim izborima ne bi omirisao ni klupu a kamoli fotelju. Vučić se nalazi gotovo pred Sofijinim izborom.

Pošto nikakvog, a kamoli dobrog rešenja nema, Vučić bi mogao da razmisli o sledećem:

Da nikome ne da mandat i da ukine vladu kao instituciju. To ne bi bio ustavni prekršaj veći od mnogih koje je već počinio. Ljudi su na njega navikli kao na sveopšteg, koji supsumira predsednika, premijera, ministre, vrhovnog komandanta vojske (iako takva funkcija ustavno ne postoji), vrhovnika zdravstvenog sistema, ukratko gospodara Srbije, tako da u njegovom biračkom telu, a to je oficijelna politička Srbija, ne bi bilo rđavog iznenađenja. Naprotiv, mnogi bi mu uzviknuli: to lave!

Ma koliko svemoćan i svemoguć, naš genijalisimus bi morao da ima jedan tim politički neutralih stručnjaka koji bi sa stručnog, a to danas znači menadžmentskog, ugla sprovodili u život njegove, po sebi ispravne i vizionarske, ideje. Ova sadašnja ministarstva stvarno nisu nizašta i zato već duže vreme sve većim brojem javnih poslova upravljaju razne agencije, nevladine organizacije, tink-tenkovi i drugi savremeni oblici menadžmentske revolucije. Vučić se na njih nikada nije ljutio, posebno ne na one koji se stručno, menadžmentski i politički neutralno bave visokom politikom, kako unutrašnjom tako i spoljnom, sa sve većim blagorodnim uticajem na svekolike reforme u Srbiji. I, da ne okolišemo, sva je sreća što je danas upravljačka pamet Srbije gotovo celovito i idealno smeštena u jednoj takvoj firmi. Ona se zove NALED, što je akronim njenog originanog naziva i to na engleskom jeziku (National Alliance for Local Economic Development).

Da Vas podsetimo:  Simpatizer Vučića pisao Korenima...

Naled, ako je dozvoljeno da ga posrbimo, od početka Vučićevog vladanja Srbijom nije više samo ono što mu stoji u imenu. Ni u „lokalnom ekonomskom razvoju“ njegovi poslovi nisu bili ni čisti ni jasni. Ostao je upamćen protest 24 opštine koje su se pobunile protiv nametnute kotizacije za učešće u njegovim uslugama, kao što im je bila nametnuta i saradnja sa njim. Ne znam kako se završila ta afera, ali znam da je firma posle toga u svim vladama Al. Vučića imala nezapamćen uspon. Jedan njen rukovodilac plasirao se do ministra za državnu upravu, a brzo potom postao i predsednik Vlade. Čarobna formula izražena u čarobnoj reči bila je „digitalizacija“. Pa pošto je reč o procesu koji tehnološki prožima sve sfere javnog upravljanja, nije bilo ništa prirodnije do da pozadinska a stvarna javna uprava u Srbiji bude u rukama digitalokratije.

Neka se zna, da nije bilo Naleda, Srbija ne bi ni okusila digitalizaciju i zato nema alternative konkretnom rešenju da ova firma preuzme mesto sadašnje vlade. Pored opšteg značaja takvog rešenja, bio bi zadovoljen i zahtev kontinuiteta nove uprave i odlazeće vlade u liku i delu današnjeg predsednika Vlade.

Sada je trenutak da se prevaziđe i reši tegobno pitanje nove vlade Srbije. Nova upravljačka tvorevina, naravno, ne bi bila vlada, jer ta reč ima odveć politički odjek, nego sveobuhvatna stručna digitalna uprava (skraćeno SSDU), a sve političko ostalo bi u rukama apsolutnog vladara (skraćeno AV). Problem većine i manjine, vlade i opozicije i sl, bio bi rešen zauvek, a ne samo za naredni mandat. Ko zna, možda bi Srbija postala opšti uzor za mirnu planetarnu budućnost.

SLOBODAN Samardžić
Izvor: Srbija svet

1 KOMENTAR

  1. Zaista, profesore Samardžiću, šta će Srbiji vlada -kada su sve te žene, transvestiti i po koji muškarac koji su bili (i biće!) u vladi samo Vučićeva ikebana! On sve zna, sve može, o svemu odlučuje, za sve Srbe razmišlja i donosi odluke, za njega ne postoje granice -ni Ustav, ni zakoni a još manje propisi. Šteta da se oni koji su hteli povratak kraljevine, valjda zato što Srbija nije duže od 70 godina kraljevina ali na zastavi i dalje stoji kruna, pa ko vele vreme je za promene, nusu ugnezdili u Skupštini, iako ih je indirektno pomagao i Vučić. Oni su mogli da ga u srpskom akvarijumu -zvani Parlament jer svi poslanici ćute kao ribe u akvarijumu kada gazda nešto U JAVNOSTI laprda što, u suštini, nema veze sa mozgom, PREDLOŽE av ZA KRALJA SRBIJE! Bila bi to prava divota- Aleksandar Četvrti -ili ko zna koji po redu, a prestolonaslednik Danilo Prvi! Kao novovenčani kralj Srbije AV mogao bi još žešće da jaše Srbadiju, da pljačka i otima od već gladnih usta svojih podanika! Šta, hoćete da kažete da nije istina da je kralj otimao? Onaj koji se posle krvavog pira nad kraljevskim parom Obrenovića došao na preto? E, pa onda pogledajte šta je Petar Prvi imao posle vraćanja iz egzila 1903.g. u Beograd. Skoro ništa. Potražite na internetu listu imovine kralja Aleksandra Krađorđevića posle atentata u Marseju- i mnogo čega će vam biti jasno! Dobro, Vučić nema ama baš nikakve veze sa porodicom Karađurđevića, on čak ni posle niza uvreda po pitanju njegovog biološkog oca nije hteo da sudskim putem zaveže usta zlonamernicima kako bi dokazao da li je čistog srpskog porekla, ali on brzo uči. Ne znam više kada se AV ustoličio za totalnog vladara Srbije uvođenjem svoje diktature, verovatno to nije bio 6.-ti januar, ali je možda i to vidfeo kod Aleksandra. Ako nedaj Bože bude morao da beži iz SrbijE od gnevnog naroda, i tu će imati „svetao primer“ -i Petar Drugi je zbrisao pred Švabama 1941 i olakšao Srpsku banku za više tona zlata. Izgleda da je Karađurđevićima „bežanija“ u genima- i svinjarski trgovac Karađurđe je, prvo podigao narod na ustanak, a kada je prigustilo, pobegao preko crte. I Petar Prvi se sklonio u stranu. lEP PRIMER ZA NAŠEG NOVOG/STAROG DIKTATORA VUČIĆA! Pošto je on dobar deo lekcije već naučio, naučiće i sve ostalo!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime