Nije retka ni neuobičajena pojava na ovim prostorima da se, pred kraj bitke, U skida sa kape i stavlja petokrake i da se umesto Maksovih mesara zapeva o borbi po šumama i gorama. Takvima se, po pravilu ne samo praštalo, nego su napredovali još brže od onih koji su krvarili.
Ni sam Vučić nije ostao imun na takvu pojavu: bivši žuti su brzo naučili kako se aplaudira i kako se lakta “brže, jače, bolje” i to tako da laktovi završavaju u rebrima prvoboraca i onih koji su se borili rizikujući glavu za Srbiju bez žutog jarma.
Postoji, međutim, nepisano pravilo: onaj ko je izdao jednom, izdaće opet. Videli smo devedesetih kako pobornici bratstva i jedinstva Titovu sliku menjaju Franjinom, a Hej Slovene onom Lipom njihovom. Zakletva preletača puno ne vredi.
U takvim okolnostima, jasno je da kada Vučiću i Srbiji bude najteže, može očekivati nož u leđa baš od preletača koji su preko noći postali prebitni. Jer, njima nije gazda ni Srbija, ni Vučić, pa čak ni lični interes – već stranci. Samo su njima odani.
Sve ovo zna i sam Vučić, dabome. I kao šahista, ne vidi par poteza unapred, već par partija unapred. Beli konji će brzo postati crni lovci.
Ono što se mora znati – a oni ne znaju, srećom ispod stola ima još figura. Tu su nacionalno svesni i Srbiji uvek odgovorni strelci. Tu je, pre svih, veteran svih borbi Miša Vacić. I taj će ih jesti i sa table sklanjati sa radošću.
To što sam jedini novinar u Srbiji koji ovo sme da napiše, govori u kakvim okolnostima živimo. Ali, što pre oni izdaju, to ćemo mi pre pobediti.
Bravo, odlican tekst.