Imam 34 godine, udata, majka sam dve devojčice. Ekonomista. Nezaposlena. Očajna majka iz Srbije, najlepše zemlje na svetu… Odrasla sam u malom mestu pored reke. Otac ugostitelj, majka pravnik. Skromni, pošteni, tihi ljudi. Ljudi velikog srca. Moja majka, ostala je bez posla 1992 godine. Pravniku nije ostalo ništa drugo no da nosi gajbice od hleba i mleka kako bi prehranila porodicu. Nije se žalila, uspela je.
Nisam imala mnogo toga, kao deca ratnih profitera, deca političara, ali sam imala dovoljno da budem srećna. Uvek mi je majka govorila: „ završi fakultet, zaposli se, da imaš svoj dinar. Pa ti sa svojom diplomom možeš posle raditi šta želiš, pa ekonomiste svugde traže“. Otac me je učio da je miran san najveće bogatstvo: „ Bitno je samo da nikom ništa ne duguješ, da si pošten, pravedan“.
Ja nemam miran san, ja nemam posao.
Budim se razmišljajući, šta će biti ako i suprug ostane bez posla. Šta će biti sa decom? Ušteđevinu nemamo, nismo imali šta da uštedimo. Boli majke u Srbiji mnogo toga. U porodilištu nam država pokloni desetak flajera, jedne vlažne maramice i kremicu za bebe. Da neki dinar kojim platite nagomilane račune za struju, vodu, grejanje…i srećni odete kući. Rodili ste majko dete, državljanina ove države, budućeg vojnika, lekara, majku… Dete mi je bolesno, odlazim kod pedijatra. Dobijamo spisak lekova koje treba da kupimo. Vadim poslednjih 2 000 dinara. Kako preživeti od suprugovih 60 000 din ovaj mesec? Porez plaća 20 000 din, računi 20 000 din, ostaje 20 000 din. za nas dvoje i dvoje dece. To je za hranu. Za drugo nema.
Poslala sam, više ni sama ne znam koliko CV-a. Pozvali su me na nekoliko razgovora. Za neke sam bila prekvalifikovana, nekima su zasmetala deca, biće bolovanja… Nisam ja u mogućnosti da biram posao. Želela bih ja mnogo toga, ali nisam član ni jedne stranke.I NIKADA NEĆU BITI!!! Sad više iz principa. Mogu da kuvam kafe, radim na šalteru, čistim, u knjigovodstvu, računovodstvu, banci….ma može sve. Samo da radim. I samo da im ne smetaju moja deca. Moja su!! Radila bih za 20 000 din. Pa ja znam kako da zaradim 20 000 dinara ali ne kako ad od tih dvadeset, dam na račune 30 000 din. Odakle mi još 10 000 din? Pa dodaće tata od minimalne penzije. Uštedeo na lekovima. Živeo moj tata! Da mi nije njega verovatno bih skočila sa onog, lepog i novog Pupinovog mosta koji nam je vlast obezbedila. Pa da nije tog mosta ja ne znam šta bi moja deca jela. HVALA IM!!
Ne tražim ja mnogo… Želim samo posao, platu za taj, da deci kupim igračke, sebi haljinu, da jednom godišnje odemo na more. Premijer Vučić stalno govori da treba da radimo… rad, rad, rad… a ja i mnpge druge majke u srbiji (i ne samo majke) nemaju gde da rade.
Premijer kaže da letujemo u Srbiji, zbog Srbije… Letovala sam i ja u Srbiji i već tri godine za redom letujem ovde, u svom stanu. Tri godine nisam ni izašla iz Srbije, nisam imala gde, a ni sa čim.
Pet godina smo živeli u privatnom stanu sa dvoje male dece. Hvala državi što nam je obezbedila i manje kamate na stambene kredite. Obećanje ludom radovanje. Baba ih je preduhitrila, umrla je. A jednom davno, država joj poklonila stan. E državo, zašto jednom mora da smrkne da bi drugom svanulo, a tako se skućih i ja.
Uhvatim sebe kako svojoj deci pričam bajke moga oca. Pitam ih šta bi želele da budu kad porastu. Jedna kaže lekar. „ Nemoj srećo, možda ostaneš u Srbiji, budi poslanik… Ili beži… daleko…“
E to je preživljavanje života majke iz Srbije, a Život nije. Pa ovde je i azilantu bolje nego meni. On ne razmišlja o hrani, smeštaju i ne plaća porez nekad veći od svoje zarade. On je izbeglica u Srbiji, i ja sam. Bar se tako osećam. Pomogla bih mu ja. Čovek sam. Znam kako mu je. Ali ja prijatelju ne mogu ni sebi da pomognem. Ali dođi ti….
Dođi da bar plačemo zajedno…
Maja Paunović, srpska majka, za portal www.koreni.rs (ako hoće da objave, jer mnogi neće!)
Dobro mi je poznat taj osecaj….i znam kako se osecas…a ste ja da kazem od marta ove godine sam samohrani roditelj…muz mi poginuobu saobracajnoj nesreci da nije bilo njegovih sa posla da snosevtroskove sahrane i zakupa grobnog mesta ja ne bih mogla ni da ga sahranim…a ni njegovi…starije dete ide u privatni vrtic jer smo morali zbog preseljenja da se ispisemo iz drzavnog…zivimo nas troje od istih 60000 s tim sto placam kredit pokojnog muza 15000 vrtic 24000 (nadam se odobrenju refundacije da mi bude lakse) struja voda i ostale dazbine a pored svega toga malisa koji je rodjen 4 meseca posle oceve pogibije je na adaptiranom mleku svake nedelje po 1500 dinara (jer zbog stresa nisam imala mleka) da mi nije majke i brata koji je trbuhom za kruhom otisao u inostranstvo da radi ne bih imala od cega da zivim sa decom…i zato znam da ce obijica cim budu stasali da kupe prnje i idu iz ove nekada prelepe Srbije….a ja pa sanacicu se vec nekako…