Sva ova dreka i kojekakve slutnje koje se pojaviše oko Nove godine, nekako ne uspeše da me zainteresuju, pa su me čak i nervirale. Zbog toga sam hteo da Novu godinu dočekam na nekakvom udaljenom mestu bez svih onih gadosti koje pojedine televizije i lokali smatraju kvalitetnim sadržajem za novogodišnju noć. Tako se odlučih za Taru.
Milan RuzicMada, ovo nikako nije tekst o mom dočeku Nove godine, već o tome kako je udaljavanje od svih tih dnevnih senzacija stvarno dragoceno. Zamislite samo četiri dana bez telefona, vesti, mejlova i tome slično. Tako sam, prvog dana ove godine, stojeći na vidikovcu Banjska stena gledao Drinu i Perućac koji ispunjavaju dušu lepotom. Nema kolona migranata, nema bombi, nema aviona, nema pretnji, nema zle reči, nema „mi“ i „vi“, nema pretećih pogleda. Ima samo mira, tišine i prijatnih klimanja glavom od strane drugih posetilaca. Činilo se kao da je ova godina sve to odnela, progutala, smrvila i da je sad opet sve baš onako kako treba biti.
Zatim, bacih pogled preko Drine. Tada se već gubi svaki dojam lepote i opet se vidi onaj rat i ono silno ludilo. Nekako čoveka taj prizor vrlo brzo spusti tamo iako se nalazi ko zna koliko stotina metara iznad. I opet, u meni proradi ono čime nas truju ko zna koliko godina, a to je sumnja i tuga. Bez obzira što stojim na jednom od najlepših mesta ova naše Srbije, okolo počinju da uzleću najgori strahovi. Nekako se sve pretvori u veliku kartu sveta, pa sve ruševine krenuše ponovo u mojim očima da gore, a besne horde krvnika da kolju i pale. Eno preko opet krvave Drine već stiže ko zna koliko stotina hiljada nevoljnika, a branu na Perućcu već miniraju nekakvi ekstremisti. Pretvori se ceo horizont u ratno polje, a nama je gore dato sedište u prvom redu na balkonu. Šta tad čovek da radi, osim da se pomoli? Kada sa molitvom završih, nekako opet nestadoše svi ti užasi i ponovo se nađoh u onoj nestvarnoj tarskoj lepoti na onoj litici, orlovima nad glavom.
Na Tari čovek uvek odmori dušu, a kad ga napadnu vesti današnjice, onda pomaže molitva. Međutim, kako se vratih sa Tare i krenuh da listam neke sajtove, naleteh na informaciju da neko ponovo predlaže da se ukine veronauka u školama. I kako ostati miran na ovakve ideje koliko god čovek odmarao glavu i izbegavao „novosti“? Pa evo meni prvom ista ta vera pomože onda na Banjskoj steni, a i ko zna koliko još puta u životu. Ironiji nema kraja.
Ne znam kome je pao na pamet, ako je taj neko uopšte ima, ovaj predlog o ukidanju veronauke. Ne znam i ne interesuje me. Ali, interesuje me gde ćemo, ako i Boga, koji jedini od nas nije digao ruke, prokažemo i oteramo u zaborav? Pomislite li nekad na to? Plaši li vas pomisao na to da ćete oterati Onoga zbog kojeg postojite? Drhtite li možda kad pomislite koja je cena toga? Plačete li zbog toga kad vas niko ne gleda? Po televiziji stalno bahanalije. Po trgovima samo vruća rakija. Na ulicama strah od svakog koraka. Zar nam onda nije potreban Bog? Ne mogu da budem isključiv kao pojedini, pa ću priznati da postoji veliki broj ljudi koji su čestiti i vaspitani, ali njih nećete viđati na tim mestima. Njima su ostali samo domovi kulture, pozorišta i crkve. Dakle, sve ono što se polako zatvara i gasi.
Neću da pozivam ni na kakve proteste i ne znam ni ja šta pošto to kod nas odavno nije urodilo plodom. Ne treba nam to. Ali, evo progutaću na trenutak svoj ponos, pa ću vas moliti da to ne radite. Ne terajte Boga. Ne zatirite mozgove. To nam je potrebno. Iz toga smo nastali i to nas je održalo. Sa ove naše Srbije skinite krst i onda to više nije Srbija. Skinite ga sa grba, sa crkava, sa očiju dece i šta ćemo onda? Krst je naš čuvar, naš mir i naša glava. Kuda ćemo bez glave? I to o tome sad uoči Božića? Vrlo hrabro od vas. Što se mene tiče, ja to nikada ne bih smeo, a što je još važnije, ne bih ni hteo.
Još jednom vas molim, u ime svih onih koji nemaju to gde da kažu, nemojte proterivati Boga. Proterivanjem Njega, proteraćete i sebe i svoju dušu. Nikome to dobra nije donelo, pa neće ni nama. Dajte se u pamet. Tu je izlaz. Ne oružje, ne novac, ne moć, već pamet i Bog. Ako vam ove reči išta znače, bićemo srećni. Dok se definitivno ne odluči šta će u Srbiji biti sa Bogom, pa samim tim i sa Srbijom, ja ću se pomoliti za vas i vaše duše, pa makar vi tu moju molitvu smatrali nevažećom, jer izgleda da postoje ljudi koji su umislili da i to podleže ovim našim, zemaljskim zakonima.
Milan Ružić
iskra.co
