Neozbiljni zaključak britanske istrage povodom smrti duplog agenta Aleksandra Litvinjenka u Londonu, pod rukovodstvom penzionisanog sudije ser Roberta Ovena, da je u pitanju „ubistvo koje je najverovatnije naredio“ predsednik Rusije Vladimir Putin – nije vredan pažnje. Drugi su razlozi iz kojih bi Litvinjenkova sudbina (kao i još jednog zapadnog saradnika Borisa Njemcova prošle godine) u redovima kolega na Balkanu trebalo da izazove nelagodnost.
Na Ovenova politički naručena i plitka razmatranja nepotrebno je trošiti vreme, osim onoliko koliko je neophodno da budu adekvatno ismejana. „Politizacija navodne krivične istrage,“ komentariše ugledni britanski analitičar Finian Kaningam, „toliko je očigledna da aljkavost tu najviše pada u oči.“
Fatalna greška i Litvinjenka i NJemcova bila je ta što su se uhvatili u kolo iz kojeg – bez obzira na količinu ponuđenih groševa – više izlaska nije bilo. Barem ne s glavom na ramenima.
Litvinjenko i Njemcov nisu se pokazali kao posebno uspešni saradnici službi koje su ih koristile i usmeravale. Pored materijalnih beneficija koje prate saradnju, veštačko uzdizanje do statusa prepoznatljivih javnih simbola nesumnjivo im je laskalo i godilo njihovom egu, ali samo dok je trajalo. To prijatno osećanje, koje se po ironičnoj formulaciji Andi Vorhola sastoji iz intenzivnog uživanja „petnaestominutne slave,“ ima, međutim, i vrlo riskantno naličje. Surovi gospodari uvek prave tvrd pazar sa svojim marionetama. Čuveni su po tome što ne dozvoljavaju da njihove investicije propadnu.
Kada je Litvinjenkova i Njemcovljeva upotrebljivost iscrpljena, kontrolori su potrošenim političkim sredstvima odredili poslednji zadatak. Za tu žrtvenu privilegiju njihova svesna saradnja nije bila ni tražena. Poslednja usluga sastojala se iz toga da pod insceniranim okolnostima sa ovoga sveta budu nasilno ispraćeni, kao nedobrovoljne „sakralne žrtve“ rušilačkog projekta kome su se, oportunistički i halapljivo, svojevremeno pridružili.
Ubistva oba piona zapadnih obaveštajnih službi, Litvinjenka i Njemcova, razumljiva su i poprimaju svoj puni politički smisao jedino u skladu sa ovakvim objašnjenjem. Brojni znaci ukazuju na to da se slična operacija priprema i u Republici Srpskoj, pod lažnom zastavom, podrazumeva se, kao one prethodne.
Drugi talas „obojene revolucije“ došao je u pat- poziciju. Duga serija provokacija i uporna agitacija stračunati da animiraju mase, uprkos povoljnim okolnostima – nisu urodili plodom. Kadrovski sastav pete kolone, koji se i dalje bitno ne razlikuje od nekompetentne marionetske ekipe koja je 2014. godine užasno podbacila, ne obećava znatno bolje rezultate ni ovoga puta. Da bi se stvari pokrenule sa mrtve tačke, neophodan je jak električni šok ili „varnica,“ kako bi se izrazio DŽin Šarp.
U tom kontekstu, ton i sadržaj nedavnog saopštenja Dragana Čavića, u ime Narodnog Demokratskog Pokreta, mikroskopske političke stranke koju predvodi u Republici Srpskoj, krajnje su znakoviti i – zabrinjavajući.
Kao sa već pomenutim potrošenim ruskim pionima, dramatično žrtvovanim isključivo zarad proizvodnje psiholoških uslova pogodnih za svrgavanje predsednika Putina, i u Republici Srpskoj nastala je slična situacija. U suštinski beznačajnog Dragana Čavića uložena su znatna sredstva. Zauzvrat, za apsolutnu poslušnost, od prezrenog političara izblamiranog „Izveštajem o Srebrenici“ prekomponovan je u opozicionog lidera sa medijskom vidljivošću koja nadaleko prevazilazi stvarnu političku težinu nekoga ko kontroliše svega dva glasa u skupštini od osamdeset i tri poslanika. Međutim, bez obzira na ogromnu logistiku koja mu je stavljena na raspolaganje, praktični politički rezultat delatnosti Dragana Čavića blizu je nuli. On je bio pušten s lanca, iskorišćen i – potrošen. To je činjenica koja sigurno ne promiče oštrom oku stranih kontrolora.
U tom kontekstu, i u svetlu dosadašnjeg iskustva, Čavićevo saopštenje od 17. januara 2016. godine poprima posebno zloslutan prizvuk:
„Odgovor na pitanje koliko je još u MUP-u raskalašnih i na sve spremnih režimskih čuvara sa policijskim ovlaštenjima, sa zločinačkim razmišljanjem u glavi – niko ne zna. Treba li da se u Srpskoj desi naša verzija sudbine Slavka Ćuruvije, naša verzija zločina na Ibarskoj magistrali, naša verzija likvidacije Ivana Stambolića i, konačno i neminovno – naša verzija petog oktobra, pitamo se mi u Narodnom demokratskom pokretu!“
Pa završava aluzijom koja previše zvuči kao samoispunjavajuće proročanstvo:
„Republika Srpska vrlo lako može dobiti svoje žrtve po zločinačkoj recepturi iz slučajeva Ćuruvija, Ibarska magistrala, Stambolić… a nije isključeno da se desi i žrtva poput slučaja Đinđić!“
Da li je Čaviću nepoznato da su sve ličnosti koje nabraja bile žrtvovane od iste ruke i – što je jednako važno – da su igrale u istom kolu u kome igra i on?
Nebitno je da li Čavić ima neku diskretnu naznaku, za koju je javnost uskraćena, o tome šta mu mentori spremaju pa pribegava očajničkom lukavstvu, pokušavajući pomoću medijske dramatizacije da ih preduhitri. Standardna receptura za ovakve situacije ostaje nepromenjena i ona važi i dalje, za sve babe koje u ovakva kola nepromišljeno uskaču. Kockice su poređane tako da bi upravo jedno spektakularno, režirano smaknuće nekog od čelnika pete kolone u Republici Srpskoj, u zainteresovanim krugovima zaista moglo delovati kao vrlo privlačno rešenje da oživi traljavo napredujuću „obojenu revoluciju.“
Umesto toga što blati pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske, Dragan Čavić bi postupio pametnije da se prema njima učtivije ponaša. Mogli bi mu zatrebati da ga od „njegovih“ zaštite.
Ma koliko paradoksalno zvučalo, Dragan Čavić Republici Srpskoj ipak vredi više živ nego mrtav.
Stefan Karganović
Pečat
