Šta javnost može da vidi kroz ključaonicu ili Kad Vučić „oponira“ Palmeru

3
563
Sastanak Vučić i Palmer / Foto: YouTube Screenshot

Od jalovih prepucavanja predsednika jedne države (A. Vučića) sa jednim zamenikom pomoćnika državnog sekretara (M. Palmerom) ipak ima neke koristi. Ako javnost Srbije ne zna ništa o poziciji države na predstojećim pregovorima sa predstavnicima kosmetskih Albanaca, predsednik Srbije ipak u žaru oponiranja nešto od toga otkrije.

Iz poslednjeg primera ezopovskih istupa A. Vučića izdvojićemo dve oponirajuće situacije: prva, na Palmerovu rečenicu iz Prištine da Srbija ne može u EU dok ne prizna Kosovo, Vučić odgovara pitanjem: O čemu onda da pregovaramo? Druga situacija: na Palmerovu ideju o razmeni taksi za priznanje, sledi odgovor: Da povuku takse, a da mi priznamo Kosovo – to je šala.

Šta se može videti iz ovih kratkih replika predsednika Vučića. Kao prvo, a to je u nas već uobičajena situacija, nije dolično da se jedan predsednik preko domaćih medija javno raspravlja sa jednim pomoćnikom zamenika pa makar njegov šef bio i Sveti Petar. Ali, to je diplomatski nivo države koji je Vučić zavredeo tokom svoje lavovske borbe za Kosovo. Njegovi američki sagovornici sada su dva specijalca poslata u zajedničku akciju na Balkan – M. Palmer i R. Grenel; ovaj drugi u zvaničnom rangu ambasadora. Ali, pošto Vučić, kao i prilikom otvaranja radova od kioska do koridora, sve voli da uradi sam, tako postupa i u slučaju pitanja Kosmeta, pa kada su SAD na dnevnom redu – daj šta daš.

Vratimo se prvom primeru Vučićevog oponiranja Palmeru. Kao prvo, Amerikanac zna da u EU više niko neće ući, ali on preteći maše perspektivom pristupanja znajući da je ta fikcija još uvek zvanično i medijski važeća u Srbiji. Sve dok je u Srbiji tako, podsećanje na obavezu priznanja Kosova ima realni efekat na političku klasu i kulturni sektor glavnog toka kao najvitalnije segmente zapadne politike uslovljavanja. Da nije tako, Vučić bi ladno odgovorio da od ulaska Srbije u EU nema ništa, pa bi mogao biti i diplomatski vešt govoreći – sada ne zbog toga što Srbija ne želi ulazak nego zato što EU više ne može da ga ponudi. Nasuprot tome, Vučićev odgovor bio je u izrazu rezigniran – o čemu onda da pregovaramo? – ali u sadržaju pomirljiv i za američke i za evropske političare: ako za priznanje Kosova ne dobijemo ništa od EU – mene vašeg više nema, pa vi vidite s kim ćete razgovarati. Poruka Vučića je jednostavna – dajte bar nešto na tom putu Srbije ka EU pa da razgovaramo o vašem rešenju.

Da Vas podsetimo:  Zbog čega je zaista stradao kralj Aleksandar Prvi Karađorđević

Drugi primer oponiranja nije mnogo drugačiji od prvog, samo što se odnosi na nešto konkretniju kontribuciju Srbije za priznanje nezavisnog Kosova. Rešenje – ukidanje takse (zapravo carine) za priznanje – obesmislilo bi Vučićevu prethodeću politiku „nešto“ za priznanje, pa time i prekid pregovora. „Nešto više“ od ukidanja taksi sada je njegova poslednja linija odbrane. Doduše, Vučić je u domaćoj javnosti mnogo više govorio o tome da Srbija nema ništa na Kosovu, nego što bi objasnio šta bi moglo biti to „nešto“ za šta bismo ga priznali. Gorljivo okrenut svojoj publici u ubeđivanju o lošim uslovima borbe, nije primetio da je ostavio malo toga što bi mogao tražiti od Albanaca i zapadnjaka. Zajednicu srpskih opština je istapirao hazardnim ispunjavanjem težih i složenijih uslova za Srbiju, da bi se suočio sa tim da mu Albanci, tako darovitom, ne daju ni ono malo što su morali. Nije mu se posrećila ni supstitucija sa „razgraničenjem“. To što je sada Palmeru odbrusio – to je šala – samo znači da je ostao pri svom: dajte bar nešto, pa da završimo posao.

Znači, iz ove inače efemerne epizode „sporenja“ saznali smo da, što se tiče poruka poslatih zapadnjacima, sa Vučićem je sve u redu. Štaviše, ovo je bio još jedan javni nastup koji je dodao novi sloj navikavanju javnosti da nije u pitanju da li će Srbija priznati Kosovo, nego samo šta će Vučić za to da dobije. Tako, jedina šansa Srbije u ovim okolnostima jeste da Albanci nastave sa svojim političkim fundamentalizmom koji iz razumljivih razloga ide na živce i zapadnim učesnicima.

Slobodan Samardžić
Izvor: Srbija i Svet

3 KOMENTARA

  1. У српској дијаспори кружи афоризам – „ако преживи Вучић неће Србија, и обрнуто“.
    Бојкот избора 2020 ће га почистити са политичке сцене!

    Др Миодраг Кулић, Немачка

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime