Šta je Aljbinu Srbija, a šta Srbiji Aljbin

0
587

kurtiU najnovijem broju nedeljnika „NIN“ izašao je intervju sa političkim vođom nacionalističkog pokreta „Samoopredeljenje“ (Vetëvendosje) Aljbinom Kurtijem, jednim od najglasnijih i najdoslednijih neprijatelja Srbije na Kosovu i Metohiji, otvorenim zagovornikom „albanskog nacionalnog ujedinjenja“ i svojevrsnom prištinskom političkom zvezdom u usponu.

Intervju, provokativno naslovljen „Pomirićemo se kada Srbija prizna Kosovo“, za svakog dobronamernog građanina Srbije predstavlja hladan tuš, i to iz više razloga. Sa jedne strane, poražava Kurtijeva hladna nadmoć i osionost u obraćanju „neprijatelju“ sa ove strane (integrisane) administrativne granice, sa druge je jeziva činjenica da on umnogome situaciju na KiM prikazuje vernije, poštenije i realnije od pretvornih prištinskih i neiskrenih beogradskih političara, dok je sa treće donekle skandalozno to što ovog otvorenog zastupnika Velike Albanije beogradski list predstavlja kao „levičara i antiglobalistu“ (pitanje je da li bi tako predstavili Vojislava Šešelja ili Boška Obradovića).

Nije reč samo o provokativnim izjavama tipa „dijalog je moguć nakon što Srbija prizna Kosovo i suoči se zločinima“ – to smo nebrojeno puta čuli i od Hašima Tačija, Edite Tahiri ili Petrita Seljimija, i to je jedna dosledna antisrpska teza koje se bezmalo pridržava cela Priština, pogotovo pred izbore, kada se osim mahanja pesnicom „srpskom agresoru“ građanima Kosova ne može ponuditi bogznašta. Ali za razliku od ostalih, Kurti nikome ne pokušava da se dodvori ljigavim mantrama o „regionalnoj saradnji“, „dobrosusedskim odnosima“ i „zajedničkoj evropskoj budućnosti“, on veoma ubedljivo naglašava da Srbi i Albanci nisu posvađana deca koja se „nisu dobro upoznala“, već narodi koji na Kosovu imaju protivrečne interese. Istovremeno, on sa dosta uvida i prava optužuje Beograd da koristi političke institucije i predstavnike Srba na Kosovu kao monetu za potkusurivanje i politički instrument, naglašavajući da novoformirane političke institucije kosovskih Srba (GI „Srpska“, odnosno „Srpska lista“) zapravo ne predstavljaju nikoga, osim samih vlasti u Beogradu koje su ih nasilno konstituisale.

Da Vas podsetimo:  Početkom 2019. bićemo skinuti sa (crne) liste zbog pranja novca

Koristeći se „moralnim preimućstvom“ svoje pozicije „političara koji govori istinu“ i „nikome ne maže oči“, Kurti se obraća napuštenim, obespravljenim i prestrašenim kosovskim Srbima i pruža im „ruku podrške“, ali ovaj put samo ako se zaista odreknu države Srbije („kao što se ona odrekla njih“, kako on cinično ističe) i iskreno pristanu da postanu deo Kurtijevog „nezavisnog Kosova“ (i valjda „Svealbanske lige“). Pri tome on u svojoj osionosti i neprikrivenim nesimpatijama prema Srbiji zaista deluje iskrenije od većine ostalih političara na Kosovu, uključujući i predstavnike Beograda.

Naravno, Kurti samo na površini može da održi ovu iluziju doslednosti i poštenja, njegova pozicija je svakako politički hrabrija i iskrenija, ali u osnovi boluje od jednake ideološke šizofrenosti i (i)moralnog relativizma od kojih pate i ostali politički i javni delatnici „najmlađe evropske nacije“. On istovremeno optužuje Srbiju da je odbacila svoj narod na Kosovu i da gaji imperijalističke pretenzije na „kosovsku teritoriju i resurse“. On traži podršku od običnog srpskog „radnika i seljaka“ na KiM, istovremeno odbacujući čak i one mizerne koncesije koje su od Tačija uspeli da izmole „politički eksponenti Beograda“, za koje opet on sam priznaje da su se „integrisali u kosovski sistem“, da bi neposredno nakon toga zahtevao da Srbija prizna Kosovo.

On poziva na dijalog kosovske Srbe, ali ih proglašava okupatorima, kolonizatorima, ubicama i silovateljima, istovremeno veličajući teror UČK nad srpskim stanovništvom i spomenicima kao „nacionalno oslobođenje“. U popularnom maniru srpskih „levičara“ (ako pod levicom podrazumevamo pljuckanje na „srpski nacionalizam i imperijalizam“ uz veličanje albanskog nacionalizma i američkog imperijalizma) on se poziva na „nasledstvo Dimitrija Tucovića“, ali mu je Tucović potreban samo kao svedok zločina srpske vojske nad Albancima 1912., a ne kao dosledni antiimperijalista i borac za ravnopravnost i slobodu balkanskih naroda, bez obzira na to ko i gde tu slobodu ugrožava (i kolikom vojskom i bogatstvom raspolaže).

Da Vas podsetimo:  Zatvorena kuća srpsko norveškog prijateljstva

Uostalom, ništa manje himeričan nije Kurtijev odnos prema američkoj politici na Kosovu – bez obzira na to što je njegov pokret došao na nezvanični „crni spisak“ američke ambasade zbog jedne neoprezno bačene kamenice koja je pogodila ambasadorku Trejsi DŽejkobson („Samoopredeljenje“ je tom prilikom protestovalo protiv Briselskog sporazuma koji Kosovu „nameće Zapad“), njegove izjave o SAD su krajnje snishodljive (jer ipak su u pitanju „oslobodioci“ i „spasioci“ Kosova od „srpske okupacije“) i podsećaju na vrdanje srpskih zvaničnika koji kritikuju NATO jer je to popularno među građanima, ali u suštini predstavljaju neprikrivene eksponente politike koju NATO simbolizuje.

Bez sumnje, Kurtijevo „Samoopredeljenje“ ima pred sobom uspešnu političku karijeru, utoliko pre što iz domena beskompromisnog nacionalizma polako i sigurno uplovljava u mirne (i proverene) vode balkanskog prozapadnog populizma, koji je toliko uspeha doneo vladajućim elitama u Beogradu, Podgorici ili Sarajevu. Budući da njegovi aktivisti već danas daleko češće skandiraju „odlučna borba protiv kriminala i korupcije“ nego „Velika Albanija“, prilično je jasno gde ta priča ide (i na koga se ugleda). U osnovi, Kurti je za Srbiju relevantan samo utoliko što njegova politička delatnost i antisrpski populizam kratkoročno mogu kod kosovskih Srba (možda čak i u Beogradu) izazvati jedan samoodbrambeni refleks, koji će, ako ništa drugo, barem donekle usporiti trenutni sunovrat srpske kosovske politike. Mimo te uloge inicijalne kapisle (ili pre petarde) koja može donekle probuditi uspavani srpski narod, Srbija od Aljbina Kurtija nema nikakve naročite političke koristi.

Međutim, antisrpski šovinisti poput Kurtija (a ima ih, naravno, izuzetno mnogo po prestonicama bivše SFRJ, u Beogradu možda ponajviše) mogu odigrati izuzetno značajnu ulogu u nacionalnom osvešćenju anestezirane i apatične državotvorne javnosti Srbije. Poražavajuća lakoća sa kojom se oni podsmevaju nemoći srpskih institucija i raskrinkavaju neiskrenost i neodgovornost sprske državne politike, njihova osionost u obraćanju preživelim „rubnim Srbima“ kao ratnom plenu, koji su oni zaslužili kao prvoborci (odnosno halačlije) američkog i nemačkog pljačkaškog pohoda na Jugoslaviju i Srbiju, i prema kome mogu da se odnose sa „pobedničkom smirenošću, dobronamernošću i blagonaklonošću“, trebalo bi da alarmira i mobiliše svakog građanina Srbije koji još uvek želi dobro svojoj državi. A nazivanje ovakvog šovinizma i agresivnog nacionalizma „levičarstvom“ i „antiglobalizmom“ trebalo bi da bude lakmus papir onih političkih snaga u Srbiji koje nisu u stanju da prepoznaju nacionalne i državne prioritete (niti neprijatelje) sopstvene zemlje, niti treba da imaju bilo kakav autoritet kada se pokreće rasprava o njenoj budućnosti.

Da Vas podsetimo:  Upis u privatne vrtiće: Grad promenio pravila igre, roditelji u problemu

Stoga Kurtijev intervju treba da bude obavezno štivo. U reakcijama na njega prepoznaje se ko ovoj zemlji želi dobro, ko ne, a ko mlati praznu slamu zadržavajući se na površnim frazama o „normalizaciji odnosa“ i „životnim interesima srpskog naroda na Kosovu“. I ako u ovom trenutku nije moguće postići konsenzus o tome da Srbija treba da oslobodi Kosovo, onda ga svakako nije teško postići o tome da Srbija ne bi trebalo da trpi poniženja od jednog Aljbina Kurtija. I da je, ako već Srbi i Albanci imaju „protivrečne interese“ na Kosovu, krajnje vreme da Srbija počne da se bavi svojima, umesto što mantra o „evropskim vrednostima“ i „dobrosusedskim odnosima“, i koja se iscrpljuje u nastojanju da se srpski građani ubede da pozivanje na Ustav „kosovske države“ nije priznanje nezavisnosti, da ukidanje sopstvenih opština na Kosovu nije izdaja, a da „Jarinje“ nije granični prelaz. A kada budemo u stanju da pročitamo intervju sa Aljbinom Kurtijem i da se ne osećamo poniženi, gnevni i izigrani, znaćemo da smo nešto počeli da radimo kako treba.

Nikola Tanasić

NSPM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime