Ako je nešto u ovom trenutku potrebno građanima Srbije – to je nada. Alternativa u kojoj će Srbi naći utehu, poverenje, razlog za opstanak i ostanak i najvažnije – nadu.
Na žalost od svih ponuđenih opcija, baš kao i prethodnih godina imamo samo prazna obećanja.
Nedavno je neko napisao da cilj izbornih rezultata i razlog našeg izlaska na izbore ne treba da bude smena naprednjaka, odnosno Aleksandra Vučića, razlog za to je i rezultat i cilj prethodnih izbora, kada je narod imao samo jednu želju – da skloni žute, Tadića, ni ne sanjajući da su napredni radikali daleko gore zlo od prethodnih demokrata.
Sastanak „opozicije“ na kom su se za istim stolom našli predstavnici DSS, Demokrata, Nove stranke, LSV-a, Dveri i svih ostalih koji su odavno izgustirani među narodom i čija su nedela dobro upamćena, predstavlja jedno veliko razočarenje i ubijanje svake nade za alternativom koja pruža neku nadu.
Sa treće strane imamo radikale koji su od izlaska Šešelja na slobodu još jednom stavili narodu na znanje da je fanatizam i vlastoljublje Vojislava Šešelja ispred svega, ispred svake narodne potrebe. A suština predizborne trke poprilično oslabljenih radikalskih snaga svela se na „skidanje Nikolića sa vlasti i preobražaj Aleksandra Vučića“, za koga sam Šešelj kaže da je „pametan i pošten“.
Ne treba zaboraviti da su od kvazipatriotskih stranaka jedino Radikali pozvali Srbe da učestvuju na neustavnim šiptarskim izborima, da bi odmah sami sebe demantovali a zatim naknadno pružili javnosti i pojašnjenje zbog čega su doneli takvu odluku. Ovaj potez, koji je samo jedan u nizu mnogih sličnih, zaostalih radikala nas vodi do očiglednog zaključka da ko zna čime ucenjeni Šešelj ne bi prezao da nastavi koracima svog mladog učenika Vučića.
Beznađe
Ovakva situacija narod Srbije dovodi u jednu vrstu beznađa. Teško da se može znati da li će situacija biti gora ukoliko se promeni vlast ili ukoliko ostanu ove napredne narodne ubice. Ipak jedno je jasno – alternativa koja pruža jasnu i prepoznatljivu nadu u ovom trenutku ne postoji!
Sa jedne strane ova spoznaja deluje zastrašujuće. Gomila stranačkih kadrova koja nam priča prazne priče i jedna teška istina koja se kao oblak nadvija nad Srbijom i koja nam prosto uzvikuje da svi lažu.
A opet sa bar imamo jasnu sliku – da prava opozicija ne postoji i da je prostor čist.
Kružni tok je stao! Svi se se izređali. i prostor koji bi neke nove snage mogle da ispune je prazan!
Nove snage i poverenje građana
Nastup nekih novih snaga za kojim žudi srbsko biće mora biti drugačiji od svih ostalih. Prva stavka na koju se mora obratiti pažnja jesu prazna obećanja. Naime, svi ostali godinama su nam govorili o krajnjem rezultatu, ali postupak do koga bi došli do cilja nikada nismo čuli.
Dakle, ja kao glasač ukoliko bih čula da neka stranka obećava povratak okupiranih teritorija, preporod privrede ili obnavljanje sela, više od svega bih želela da čujem postupke putem kojih bi se došlo do konačnih rezultata. Velike reči i obećanja nikom ništa ne znače.
Još jedna važna stvar na koju treba obratiti pažnju jeste i saradnja zemalja. U poslednje vreme vidimo da se pojedini pokreti i stranke konstantno vezuju za Rusiju, odnosno da često putuju u Rusiju. Rukovanja, seminari, upoznavanje sa ruskim zvaničnicima su stvari koje srbskom narodu ne donose ništa, sem saznanja da se taj i taj sastao sa tim i tim.
Ovakve informacije putem kojih pojedinci kupuju glasove kod naroda, treba odmah odbaciti. Razlog za to je i činjenica da su svi ti na tim sastancima mogli da urade i neku stvar za Srbe, ali su radije činili za sebe i svoje partije ili pokrete i za svoj ugled kojim kod naroda na ovaj način grade svoj proruski stav.
Iz ovoga se mogu lako izvesti zaključci da se ne vodi borba za srbski narod, već za političke fotelje, za glasove i za samoreklamiranje.
Kvazipatriotske stranke i pokreti , od kojih neki broje i nekoliko hiljada članova a neki čak i desetine hiljada članova, svojim radom i iskrenim zalaganjem i bez vlastodržačkih pozicija bi mogle bilo šta da urade za Srbiju, ali oni ne rade apsolutno ništa. Njihova delatnost se svela na po neki besmislen protest i to u trenucima kada više nema smisla protestvovati i svakodnevna saopštenja u kojima optužuju ili osuđuju nečiji postupak.
Ukoliko pogledate udruženje „Srbi za Srbe“ kojima je cilj jasan i koji imaju više rezultata nego bilo koja politička stranka ili pokret u Srbiji, mi moramo da stavimo prst na čelo! Ako je nekoliko momaka i devojaka vrednije i efektivnije od svih politikanata na ovim prostorima – pa šta se onda dešava? Šta će nama politikanti! Da svojom politikom čine narod toliko siromašnim, da bi običan narod putem udruživanja nalazio način da se samopomaže?
Nedavno je jedan momak poželeo da napravi igralište u Nišu, na kom će omladina moći da vežba u parku i potpuno sam je sve napravio! Uspeo je! A takvih primera je puno, samo od crne hronike i lažnih obećanja ne mogu da dođu do šire javnosti.
Dakle, upravo ono što je nama potrebno jeste jedan vid narodne vladavine! Nije nam potrebna istrošena kvaziopozicija, pokreti čiji se lideri promovišu seminarima po Rusiji, propali pokreti sa po desetak članova, lažljive stranke, prazna obećanja – prosto i jednostavno ovoj Srbiji potrebni su Srbi!
Ljudi kojima će cilj biti jasan, efektivan, kojima će želja da pomognu svojim sunarodnicima biti iznad želje za fotelju, koji će svojom stručnošću, radom, zalaganjem izbiti u prve redove i takvih ima! Puna ih je Srbija, a uz Božiju pomoć i duhovni preporod za koji svi treba da se molimo, baš oni će popuniti onaj prazan prostor koji vapi za nadom.
Ipak nije istina da Srbija nema alternativa, jer te mlade meritokrate koje su svuda oko nas ili u nama, su ona istinska alternativa koja nam je potrebna!
Vesna Veizović
