Šta je posao srpskog nacionaliste?

1
296

Da su Srbi, kojim slučajem, trebali biti filozofi, onda oni u stvari uopšte ne bi bili Srbi, već Grci. I ne bi danas decu zamarali pričama o Milošu Obiliću ili Knezu Lazaru, već o ludacima koji su spavali u buretu, šetali ulicom sa fenjerom tražeći ljude ili gledajući u zvezde i smišljajući koje kakve cinizme. Ali, nismo filozofi, ni bili, ni trebali biti. Ratnici smo i zemljoradnici, prkosni i ponosni, dostojanstveni, junaci koji neguju čojstvo, kroz istoriju, kroz prošlost, a verujemo i u budućnosti. Ako budemo imali budućnost.

Danas smo, međutim, blizu dna: Arčibalda Rajsa nismo poslušali ni čuli, Domanovića nismo shvatili, Nušića nismo shvatili ozbiljno. I eto nas, tu gde jesmo. Ostrvo bede i jada, kako finansijskog, tako i duhovnog. Okupirana zemlja, gde se dobrim delom slave okupatori. Bez ideala, ciljeva i vere, jedina tri stuba na kojima smo opstajali kroz vekove. Poraženi i poniženi, a ubeđeni da tako treba i da smo na pravom putu, dok koračamo ka provaliji, gde nas “prijatelji” guraju.

Od naroda koji je urlajući ginuo za slobodu, stigli smo do naroda koji ne sme ni da šapuće o njoj, da ne uvredi nekoga. Od naroda koji je život polagao za ideju, stigli smo da ideje nema – osim ako pod tim pojmom ne računamo 50 ili 100 evra, radno mesto i tal na tenderu. Od naroda koji je nalazio 1000 dinara da dođe na skup za odbranu nacionalnih ideja, došli smo do naroda koji dobija 1000 dinara ode na skup, na kome ne zna ni o čemu se radi ni ko ga organizuje.

Svi naši neprijatelji, ujedinjeni su, bez obzira na razlike između njih: što zbog naloga mentora im, što jer znaju šta hoće. Sve naše patriote, razjedinjene su, omeđene sujetama, ličnim razmiricama, pričama čiji je veći, ko više može popiti i pojesti, ko više diže prsta i čiji se barjak lepše vijori na vetru. Čiji je Fejsbuk status ubedljiviji i oštriji.

Svi naši neprijatelji su u žestokoj ofanzivi. Sve naše patriote nisu ni u defanzivi. Narodski rečeno, u kurcu smo.

Reklo bi se, vreme je da čovek počne da veze belu zastavu, zatrebaće. Ili nije? Ili je vreme za nešto drugo? Da smo filozofi, da smo Grci, sada bi mogli naširoko pričati i pisati o ovome: ali nismo, nikada nismo ni bili. Srbi smo. Ratnici i zemljoradnici, ponosni i prkosni.

Kao takvi, moramo. Nije da možemo, nije da trebamo, nego moramo. Naopako je da 2% sektaša, naci libosa i Soroševih ekstremista, diktira javno mnjenje i odlučuje u ime preostalih 98% koji ćute i trpe – naopako je da mi, koji predstavljamo tih 98%, aminujemo to.

Ujediniti se, delovati, boriti se, pobediti. Onako kako smo vazda to kroz istoriju raditi. Probuditi zombirane. Prvog komšiju, drugog komšiju, komšijinog komšiju. Stati pod jednu zastavu – zastavu Srbije. Odbaciti sve druge zastave zbog nje. Jer je ona ugrožena.

Neće Srbija vostati sama od sebe, iako je dugo usnila – moramo je probuditi. Zapravo, mi smo ta Srbija. Krajnji je momenat da se vitraž nacionalizma, iz milionih razbijenih tačaka, sklopi i sastavi u udarnu srpsku pesnicu – ona koja će razbiti neprijatelje. Kako smo uvek radili.

Kada budemo jedno, kada shvatimo šta moramo da čuvamo i od koga, jer inače nećemo imati ništa, tada će se sve vratiti. I sloboda i ideja i vera. To je, konačno, posao svakog srpskog nacionaliste. Jedan jedini. Bitniji nemamo.

Tomo Lovreković

www.nacionalist.rs

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime