Neradnik? Ovca za šišanje? Izgubljen u prostoru i vremenu? Obmanut? Neprijatelj dece? Neprijatelj roditelja? Neprijatelj države? Inadžija?
Da li sada štrajkuje po inerciji? Da li ga je sramota da prekine štrajk? Da li se seća zbog čega štrajkuje? Da li je uplašen?
Ili je odgovor na sva ova pitanja – delimično DA?
Štrajk se odužio, snaga je razvodnjena, nekog naročitog jedinstva nije ni bilo. Ministar je ispao vispreniji od sindikata. Izjavama tipa „dovodi se u pitanje regularnost školske godine“, „sramna je odluka da se ne zaključe ocene“, insinuacijama o tome da osmaci ne znaju kako će položiti ovu novu, težu maturu – okrenuo je roditelje protiv nastavnika. Roditeljska podrška je sporadična.
Direktore je doveo u situaciju da ispadnu grbavi šta god da urade – ako nisu na strani kolega, grbavi su što nisu; ako jesu na strani kolega, grbavi su jer nema plate. Vrlo, vrlo mudro. Pomalo perfidno, ali s obzirom na to da ministar radi za Vladu, sasvim razumljivo. Sprovodi mere štednje zbog kojih nam ide toliko dobro, da nam je neprijatno.
Dok se štrajkovalo samo ranijim odlaskom kući, štrajkači su bili brojniji. Otkad se odbija od plate, štrajkači su malobrojniji. Ne pomaže ni jedini ispravan rezon – ne može im niko ništa dok su jedinstveni! Koliku ulogu tu igra nedovoljna svest, a koliku pojedinačne karakterne osobine – pitanje je. Ili je opet odgovor „delimično da“?
Sindikati su se, po običaju, izglupirali. Dva su pametna, dva pametnija. Rasporedite ih kako hoćete. Već je poznata priča o tome šta sve nisu organizovali kako treba, o pogrešno formulisanim zahtevima, o izostanku akcija. Uvređene mlade koje s prezirom govore o preuzimanju članstva nisu ni vredne ozbiljnijeg razmatranja. Ko dobro radi, ne gubi članstvo. Poražavajuće je to što i dalje nemamo svest o činjenici da MI biramo sindikalno vođstvo, od onog u školi, do onog na vrhu.
U školama je haotično stanje od kad su kolektivi podeljeni na štrajkače i one koji su odustali od štrajka. Tačno je da ako samo jedan nastavnik želi da radi 45′ to pravo ne sme da mu se ospori. Tačno je i to da nigde nije propisan način na koji to mora da mu se omogući. Ministarstvu najviše odgovara da se zvoni na 45′ minuta, jer onda statistički tu školu prikazuje kao neštrajkačku. To i traži od direktora. Zakazali su timovi za bezbednost učenika i prevenciju nasilja. Trebalo je da direktore upozore na to da je bezbednost ugrožena ako deca bazaju po školi čekajući sledeći čas nakon časa kod nastavnika u štrajku. Često direktori zahtevaju od štrajkača da čuvaju decu tih 15′ do zvona. Može, ako vam u ugovoru o radu piše da ste pored svih ostalih obaveza, u obavezi i da ispunjavate svaki nalog direktora. Ali, onda direktor mora svima da napiše te naloge i preda ih nastavnicima na ruke. Kao što znamo, direktori bi radije da ne bude pisanog traga o sramoti. A nastavnici ipak slušaju. Pitam se zašto.
Kada se sve to uzme u obzir, šta je štrajkač na današnji dan? Neradnik? Ovca za šišanje? Izgubljen u prostoru i vremenu? Obmanut? Neprijatelj dece? Neprijatelj roditelja? Neprijatelj države? Inadžija?
Ništa od navedenog.
Nastavnik u štrajku danas brani svoje lično dostojanstvo. Ceni svoje znanje, stručnost, značaj profesije u društvu, i to brani od onih koji ne vide ništa loše u kupovini diploma. Ne pristaje na to da podnese najveći teret mera štednje zbog kojih nam ide toliko dobro, da nam je neprijatno.
Štrajkom se danas brani dostojanstvo. Ništa manje. Da li postoji nešto više? Sumnjam. Dokle? Dok se dostojanstvo prosvetnog radnika, čoveka, roditelja, nečijeg deteta bude gazilo.
P.S. Da li zaista mislite da jedan od osnovnih zahteva za prekid štrajka, kada do toga dođe, neće biti povraćaj oduzetog novca? Naravno da će biti. Naravno da će novac biti vraćen.
Ljubinka Boba Nedić
http://ljubinkabobanedic.blogspot.com
